Kolažiranje bez konteksta

Ove godine MSUB obeležava 60 godina od početka rada galerijskog prostora u Pariskoj 14, poznatijeg kao Salon MSUB. Na inicijativu Peđe Milosavljevića i Miodraga Protića, 1961. godine počeo je sa radom Salon Moderne galerije, kao izdvojeno odeljenje budućeg muzeja, prva prava moderna beogradska galerija koja je funkcionisala po tačno utvrđenim pravilima, sa jasno definisanim konceptom izlaganja i rada.

Smešten u prizemlju stambene zgrade preko puta Kalemegdana, u neposrednoj blizini Knez Mihailove ulice i stare zgrade Fakulteta likovnih umetnosti, Salon se strateški pozicionirao ne samo u najlepšem delu grada, već i kao mesto u neposrednoj blizini najznačajnijih kulturnih institucija, veoma brzo postajući jedno od najznačajnijih mesta na umetničkoj mapi grada. Tokom šest decenija rada kroz Salon je prošlo mnoštvo domaćih i inostranih umetnika koji su svako na svoj način obeležili i pomogli da ovo mesto istinski postane jedna od najznačajnijih galerija u gradu. Kruna karijere svakog umetnika bilo je izlaganje u Salonu, potvrda i verifikacija kvaliteta i umetničkog statusa potvrđenog od najeminentnijih stručnjaka, kolegijuma kustosa MSUB. Umetnicima su izložbe u Salonu služile i kao uvertira za otkupe i ulazak u kolekcije MSUB. Bio je to jedan od temelja socijalističke kulturne politike – institucionalni sistem državne podrške modernoj umetnosti i svemu što je ona značila u Titovo doba.

Ne treba zaboraviti da je Salon MSUB zamišljen kao mesto koje bi na svojevrstan način bilo kontrateža ili pre dopuna klasične muzejske prakse, mesto na kome će tekuća umetnička produkcija biti vidljiva u svojoj aktuelnosti, lišena petrifikovanog „posvećenog“ istorijskog i muzejskog konteksta. I Salon je, po svojoj prirodi i karakteru, to do sada i bio. Institucionalna galerija koja predstavlja ekstenziju Muzeja u tzv. „scenu“ koja ima mogućnost da umetnike i njihov rad prepozna i valorizuje pre njihove „muzealizacije“ i smesti u određeni (savremeni) društveni i kulturni kontekst. Bilo da se radi o malim ili većim izložbama, Salon je bio mesto koje je nudilo prostor i širinu, oslobođen istorijsko-umetničkog didaktičnog narativa, ako ne i ideologije koju jedan muzej kakav je MSUB svakako ima.

Postavka koja obeležava ovaj značajan jubilej je kolažnog tipa i sastavljena je od istorijskih dokumenta, postera, kataloga, video-zapisa, pozivnica i fotografija, ali i od začuđujuće malog broja umetničkih radova. Desetak izabranih radova (Peđa Milosavljević, Milo Milunović, Mića Popović, Miodrag Protić, Dušan Otašević, Zoran Popović, Neša Paripović, Vladimir Nikolić, Asocijacija Apsolutno, Dragan Aleksić) hronološki prati rad Salona i predstavlja tipične, mada previše uopštene, primere umetničkih praksi pojedinih dekada i radove koji su bili izlagani u Salonu.

Spisak svih izložbi i kustosa koji su vodili Salon od njegovog osnivanja do danas dobra je prilika za stručnjake i ljubitelje da se podsete svih onih, poznatih ili ne, „velikih“ i „malih“ imena koja su u prostoru galerije izlagala svoje radove i javnosti nudila svoju umetnost. U zavisnosti od toga kakva je bila politika muzeja i ko je bio zadužen za njegovo vođenje, menjala se i uloga i značaj Salona. Posmatrajući ovlaš predstavljene protekle dekade, primetna je oscilacija u kvalitetu i načinu funkcionisanja Salona. U nekoliko navrata, istina veoma kratko, Salon je funkcionisao bez kustosa i ta činjenica već dovoljno govoru o odnosu koji je u pojedinim periodima rukovodstvo Muzeja imalo prema Salonu. Kao da se nije znalo šta sa njim, koja mu je uloga i primarni zadatak.

foto: jadranka ilić / tanjug

Jubileji su uvek prilika za rekapitulaciju, određeno sagledavanje vlastite istorije, uloge i značaja. Iako šest decenija, posebno kad se uzme u obzir radikalna i traumatična promena epohe, političkog, državnog, društvenog i svakog drugog okvira, predstavlja predug period, moglo se ovom izložbom bar pokušati nešto od toga. Nažalost, ovde nema ni pokušaja da se bilo kroz veći broj umetničkih radova ili dodatnih objašnjenja onih koji su izloženi, predstavi i problematizuje poetika i ideologija modernizma kao privilegovanog pravca u umetnosti socijalističke Jugoslavije; ili njegova unutrašnja logika i razvoj, niti u lokalnom niti u širem evropskom kontekstu, kao i uloga Salona u njegovoj afirmaciji; nema ni odnosa institucionalnog modernizma i jugoslovenske neoavangarde; ne postoji ni naznaka objašnjenja umetnosti za koju se Salon zalagao i umetničke scene u kojoj je učestvovao. Nema ni odnosa prema lokalnoj (beogradskoj) sceni kao ni široj jugoslovenskoj i drugim drugim kulturnim centrima tadašnje države. Da ne pominjemo da nema ni traga (ne)snalaženja i (re)pozicioniranja nakon raspada zajedničke nam države, te izlagačke strategije u novijim vremenima.

Umesto svega ili bar nečega od toga, Muzej se još jednom odlučio da primaran fokus i osnovna potka postavke bude apologetska i dekontekstualizovana muzealizacija samog sebe. I to na direktan, bukvalan, te samim tim i otužno neubedljiv način. Kao mnogo puta do sada, posetioci prisustvuju sentimentalnoj arheologiji – izvlačenju iz zaborava starih imena, izložbi i fotografija, bez ikakve unutrašnje povezanosti i saznajnog smisla. Izlagačka istorija Salona data je u vidu prigodnog spiska, pa „ko voli nek izvoli“. Pitanje je samo da li je takva dokumentarna kolažirana rekonstrukcija prošlosti, koja u širokom luku zaobilazi samokritičku refleksiju kao i šire okvire vlastite istorije, uopšte u stanju da dobaci do bilo koga van uskog kruga protagonista i poznavalaca (često i objedinjenih u istim osobama). Generalna publika, mlađe generacije, zainteresovani ljubitelji iz inostranstva, čak i najbližeg „komšiluka“, neće na ovoj izložbi Salona mnogo videti, a još manje naučiti i razumeti.

Od mnogobrojnih inovativnih metoda kojima je mogla da se obeleži ova godišnjica, Muzej se odlučio za onaj najdosadniji, onaj najkomforniji pristup koji podrazumeva pogled u nazad, u istoriju, u neko davno prošlo vreme. Ovu nesumnjivo značajnu izložbu ipak vredi pogledati, ne samo kao podsetnik na minule epohe i događaje, već i zbog toga što se na jednom mestu mogu videti oni malobrojni radovi koje retko viđamo na izložbama ili u stalnim postavkama muzeja.

Veliki jubileji su prilika da se sagleda urađeno, da se oda počast prethodnicima, ali isto tako da se ponudi vizija budućnosti koje ovde, nažalost, nema. Posle glamuroznog otvaranja MSUB 2017. godine i velike retrospektivne izložbe Marine Abramović, muzej kao da se umorio. Tome doprinosi i još jedan fenomen. Naime, čitanje „modernosti“ kod nas je uvek bilo hermetično, ograničeno pre svega elitističkom distancom koju su mnogi njeni zastupnici voleli glasno da kritikuju ali aktivno sprovode. Pogodno za poziciju kritičara, ali ne i za kustosa Muzeja i /ili Galerije, koji po prirodi posla moraju da složene estetske i teorijske koncepte „prevode“ na jezik izložbene postavke uključujući sve njene elemente. Drugim rečima, da pokušaju da je učine razumljivom i običnim ljudima.

Osnovan sa namerom da participira u jugoslovenskoj kulturnoj politici (i ne dovodi u pitanje ideologiju kojoj služi), više kao ukrasni detalj a ne delujuća institucija, Muzej i njegov Salon su, nakon šest uzbudljivih (bar za svet oko njih) decenija, očigledno ostali zaglavljeni u idejnoj disonanci. Tako i ova izložba, uprkos njenoj nesumnjivoj vrednosti i trudu koji su u nju uložili njeni autori, ukazuje na to da Muzej kao institucija koja rukovodi Salonom definitivno nije u stanju da sagleda svoju prošlost, pa u skladu sa tim ni da osmisli svoju budućnost u promenjenom svetu u kome se zadesio. Kao i u mnogim drugim našim muzejima, tako i u MSUB (koji, da ne zaboravimo, ima status nacionalne ustanove kulture) ne postoje ni obrisi pravaca delovanja niti konzistentne proaktivne politike koja bi od ove ustanove napravila muzej koji bi, ako ne u evropskim, onda makar u nacionalnim i regionalnim okvirima, bio prepoznat kao relevantno mesto koje programski učestvuje u kreiranju jednog važnog dela našeg kulturnog identiteta.