Stvarno ima nečeg u sporom slušanju albuma. Ili, tačnije, u sporom pisanju njihovih prikaza. Isto kao i u ‘sporoj hrani’, recimo. Sadašnjoj Lorde ovakav uvod verovatno bi se veoma dopao. Budući da je novozelandska pop diva, dalmatinsko-irskog porekla, na svom aktuelnom novom albumu „Solar Power“ odlučila da zauzme pravoveran i ponosno apdejtovan organski kurs 21. veka – koji su na svojih poslednjih par izdanja muzički već sa uspehom isprobale Tejlor Svift i Lana del Rej – možemo zaključiti da je mainstream ovih dana ozbiljno rešio da se zaputi u Lorel kanjon, taj duhovni epicentar ‘dece cveća’, i pretrese ljubav, mir i psihodeliju kao svoje takoreći još jedino preostale kreativne opcije. Lorde pri tom zaranja i osetno dublje, proklamujući dosezanje savršenstva ravnoteže duha i tela kroz negovanje zdravih navika, kvalitetne mentalne aktivnosti i veru u dobrobit pozitivnih osećanja prema spolja i unutra, te zavodljivu ekološku zebnju glede sudbine celokupnog živog sveta okolo. Suviše isprogramirano i fancy za vaš ukus? Ili je to, baš naprotiv, onaj zen iz snova za generaciju Z?
Premda manje glamurozan od ekvivalentnog ostvarenja Bili Ajliš „Happier Than Ever“, Lorde svojim „Solar Power“ svejedno značajno pomera ugao sagledavanja slave i sebe u njoj, u naizgled obratnom smeru od svoje mlađe koleginice. Šta to zaista imamo ovde? Plavušu naspram brinete. Oksitocin kontra oksikontina. Dijametralno suprotno pozicionirane naslovne numere u albumskom redosledu. Bili koja umiče u sebe i domaću porodičnu atmosferu ne bi li se zaštitila od agresivnog prodora stvarnosti u svoj život poznate osobe; Lorde što pak izlazi napolje, pronalazeći željenu zonu komfora u okrilju sna o nevinosti naturalnog okruženja, nedotaknutog ljudskom rukom. Lordino učinjeno zbogom društvenim mrežama, dobija tako svoj puni smisao na ovoj ploči: reč je o potrazi za zaboravljenom stvarnošću sa one strane digitalne sfere. Što će reći, njene nove parole – jednostavno ne lažu.
Zadovoljno uronjena u svoj relaksirani hippie prosede, izgledom najviše nalik na kakvu modernu verziju hinduističke boginje Lakšmi – iako sebe radije vidi kao „lepšeg Isusa“ – te sa vokalnim mantrama retke divote kao astralnim vodičima, Lorde definitivno ne peva puke poruke iz ‘kolačića sudbine’, za šta je optužuje radikalna muzička kritika. Upirući gnevno prstom u navodnu površnost njenih recentnih environmentalističkih objava, ovakav pristup nekako propušta da primeti hvale vredan puteni hedonizam što ga ona zastupa, a kog se ljudska vrsta izgleda dobrovoljno lišila u zamenu za svoje manijakalno ganjanje profita. Želite li da i dalje budete tek uljudni bankomati, umesto ljudskih stvorenja? – kao da vas stalno propituje Lorde. Na „Solar Power“, ona se dakle trudi da svom novopronađenom misticizmu udahne malo sporog slušalačkog goriva, produžavajući njegovo odloženo dejstvo kroz neinvazivan zvuk, pun brige za ozdravljenje naših bića i pročišćenje čula; odatle razumljivo sledi i vizija opstanka čitave ljudske vrste kao velike solidarne zajednice. Ha, ha, kažete cinično vi. Ali, šta je pa tu pogrešno? Čedno fantaziranje o raju na Zemlji bez sumnje je mnogo manje opasna zanimacija od većine onog čime „zumeri“ danas ubijaju dosadu. Propovedanje ljubavi u doba nove bezosećajnosti, stoga je sasvim u redu.
No, ako ste pomislili da je Lorde neki vaš biblijski Spasitelj, ona će vam sama već na startu razvejati sve sumnje: „Now if you’re looking for a saviour, well, that’s not me“. Nešto poput ovog, sećate se, izgovara i Ajlišova u svojoj Therefore I Am: „I’m not your friend or anything, damn“. Dve devojke koje drmaju svetskom scenom, svaka iz svog zavičaja, bar su prema drugima iskrene do koske. Rečju, slobodu i samosvest moraš sâm da osvojiš, tuđa pružena ruka na tvom ličnom spiritualnom putu totalni je promašaj, gubitnička iluzija. I – ne vredi ništa.
Zamerku da je ukupni ton albuma „Solar Power“ jednoličan i besmisleno utišan preko svake mere – uzmite svakako u obzir, mada veoma oprezno. Ova Lordina ploča možda je zbilja izgubila zamah i oštricu prethodna dva mladalačka dela, ali dajte, molim vas, vremena su tu da se menjaju. Danas, sa svojih 24, Lorde nipošto nije ‘stara’ dabome, ali polaže apsolutno pravo na to da odraste, preokrene svoju sreću i dozri kao svaka druga mlada žena, zar ne? Zašto joj onda zamerati što četiri ili osam godina nakon oduševljeno pozdravljenih ploča „Melodrama“ (2017) i „Pure Heroine“ (2013), sebe i svet vidi potpuno drugačije? Cela poenta albuma „Solar Power“ i jeste suočiti se sa svojim pravim ja i pogledati šta se to tačno krije unutra.
Najlepši trenuci zato su oni najintimniji. Doživljavajući svoju malu ljudsku epifaniju u manikir salonu, pred nepovratnim nestajanjem svih čudesa što su jednom davno predstavljala naš tinejdžerski kapital – i to sa zanosom prave folk pesnikinje, treba reći – u čarobnoj Stoned at the Nail Salon, ili iskazujući nameru da na plaži upali lomaču za staru sebe u Oceanic Feeling („On the beach, I’m buildin’ a pyre / (Use the wood brought in by the tide) / I know you’ll show me how, I’ll know when it’s time / To take off my robes and step into the choir“), Lorde smešta ‘svetski bol’ na oltar ljudske zapitanosti, dok u Secrets from a Girl (Who’s Seen It All) sa istinskim pouzdanjem tvrdi: „Your dreams and inner visions / All your mystical ambitions, they won’t let you down“. Lepo je znati.
Ako već naslovna pesma Solar Power, uz svu svoju drevnu čulnost i vibrantne vokalne draži, priziva dobro znani Primal Scream delikates Loaded, zagrabivši usput i u ekstatični puls Džordža Majkla iz legendarne Freedom! ‘90 – o beskrajnom odmotavanju repetitivnog refrena kao u Hey Jude da i ne govorimo – dotle je uvodna The Path začudno sakralna, California slatkom tugom jednog magičnog sna ozarena („All that mystery and beauty gleaned from desert flowers and gifted children“), Fallen Fruit gorko zapitana kuda to ide ovaj uništeni svet („We had no idea the dreams we had were far too big“), a The Man with the Axe senzualno odana svom specijalnom ljubavniku („You felled me clean as a pine / The man with the axe and the look in his eyes“). Sve one rečito demonstriraju da Lorde i dalje poseduje netaknute stvaralačke moći, kada ih sa britkošću usredsredi. Na kraju dana, jedini zaključak koji vam bez ikakvog dvoumljenja pada na um jeste: neću dozvoliti sebi da potcenim ovu devojku.
Jer, priznaćete, nije baš da svaki dan neko ko ima u ruci sigurnu kartu planetarne popularnosti – ovoliko rizikuje. Zajedno sa svojom pratnjom u vidu novih alternativnih zvezda Fibi Bridžers i Klero, te muškom novozelandskom vokalnom reprezentacijom koju čine Lorens Arabija i Marlon Vilijams, Lorde vas ophrvava bajnim glasovnim kaskadama poput neke Uliksove sirene, zagovarajući povratak u budućnost nezatrovanu visokom tehnologijom i pogrešnom vrstom emocija. Prava kolekcija naturalističke ljubavne leksikografije.
Idući ruku podruku sa korona virusom, katastrofom klimatskih promena, dominirajućim tehnološkim spravicama i kapitalističko-rasističkim divljanjem, ovaj svet i ne ostavlja previše drugih izlaza za svoje globalne muzičke zvezde. Pogledajte samo uragane koji kidišu na istočnu i karipsku obalu Sjedinjenih Amerika, užasavajuće požare, isušena korita nekada moćnih reka ili prave starozavetne potope. Pitanje je samo – hoćete li se još dublje zavući u pidžamu da prespavate sopstveni život, ili ćete odvažno zakoračiti u čistu prirodu, da se bez pružanja otpora povinujete njenim ‘detoks’ pravilima. Po meri današnjeg čoveka, naravno.
U ime svih dvadesetogodišnjaka i onih koji će tek doći, Lorde upravo to obznanjuje na „Solar Power“: naš malecki univerzum postaće održiv tek kad sa njim ponovo budemo na ti. Ljudska priroda i priroda oko nas ne mogu se ničim razdvojiti, koliko god pobesnele korporacije i bezumni bogatuni to želeli. Inače nam preostaje samo onaj Lordin turobni stih: „But how can I love what I know I am gonna lose?“. Stvarno, kako?
