Ko i kako razmišlja o javnim poslovima? Urušavanje čitave srednje klase pogađa intelektualce koji se suočavaju sa problemima na egzistencijalnoj ravni, gube uporište i uticaj u javnosti, u kojoj se širi antiintelektualizam
Malo je prekasno govoriti o javnom intelektualcu danas, jer je već završen proces dezintelektualizacije javnosti i započet proces njene idiotizacije. U javnosti dominira stručnost stručnjaka opšte prakse, onih koji znaju sve o svemu, a ništa ni o jednoj stvari kompletno.
Te opore reči izgovorio je sociolog Srećko Mihailović na tribini „Ko su javni intelektualci“, koju su u prošlu sredu (17. oktobar) organizovali Centar za demokratiju Fakulteta političkih nauka i Srpsko sociološko društvo. U tom razgovoru neistomišljenika učestvovalo je 25 sociologa, politikologa, ekonomista, pravnika, publicista i novinara u potrazi za odgovorom na pitanja između sive moždane kore i ruke za državnim volanom.
„Intelektualci nisu ni spin doktori ni trendseteri. Oni imaju ugled, ali ne i moć“, konstatuje politikolog Slaviša Orlović.
„Moral je osnovna vrlina koju bi javni intelektualac trebalo da poseduje. Međutim, etički sistem je danas ugrožen, što utiče na stanje u društvu“, naglašava advokat Branko Pavlović.
„Jedna od glavnih funkcija intelektualaca u javnoj sferi je traženje smisla u aktuelnim društvenim događajima, pogotovu u besmislu koje nas okružuje i kako iz njega izaći“, smatra sociolog Vesna Pešić.
„Nije sporno da mi danas ne ličimo na Zolu. Pravi problem je u tome što ni Zola danas ne bi imao šanse. Svet se danas čak ni ne pita, sve i kada bi neko postavio dilemu: (nemački sociolog i filozof Jirgen) Habermas ili (nemački ministar finansija) Šojble? Jedan Šojbleov šapat bi oduvao Habermasa, kao olovku kojom se u šali kosmonauti dodaju u svemirskom brodu. Problem je dobio ove dramatične obrise kada je zapadna civilizacija od teze da je profit važan prešla na stav da je novac sve“, konstatuje advokat Branko Pavlović.
„Očigledno je da u poslednje vreme poslovna elita smenjuje političku. To je najveća promena, ali i najveća opasnost“, naglašava sociolog Milan Nikolić.
„Teško se može govoriti o nezavisnom intelektualcu kada je on prinuđen samo da objavljuje i objavljuje i objavljuje i da meri objavljeno. Ili, da se u nekim drugim uslovima bori za preživljavanje. U stvari, dovoljno je samo da pređe granicu i da postane partijski intelektualac i da time reši sve svoje probleme, i ne samo kada mu je partija-majka na vlasti. Partijski aparat zamenjuje nepristrasnost, a stav ‘draga mi je istina, ali su mi prijatelji draži’ postaje vodeći“, dijagnosticira Srećko Mihailović.
USLOVLJAVANJE: Uzroci potiskivanja javnih intelektualaca su, po sociologu Miroslavu Ružici: razorni uticaji globalne ekonomske krize; fakat da je u krizi država, odnosno vlada postala praktično jedini domaći akter u svim ključnim procesima, ali da je njena autonomija strateški ograničena procesom EU integracije, ulogom međunarodnih finansijskih organizacija i međunarodnog kapitala.
On konstatuje da su „istraživačke i profesionalne zajednice strukturno ograničene minimalnim fondovima za istraživanje i profesionalni rad, kao i u razmeni sa inostranstvom“.
Dok Srećko Mihajlović smatra da je javni intelektualac po definiciji akter civilnog društva, Miroslav Ružica konstatuje da je javni intelektualac potiskivan i time što organizacije civilnog društva, ionako u senci države, postaju zavisne od internacionalnih donatora. Intelektualci su tako „reducirani na aktere, čije su ključne delatnosti trening i zagovaranje (agitacija, prim. red.), ali mahom tuđe agende…“: „Zato u potpunosti dominira i nova i specifična kultura traganja za (stranim) grantovima. Takve okolnosti utiču na sužavanje javne debate, pa čak i interne profesionalne debate, na budžetska, administrativna i tehnička pitanja.“
Izostaje ili je krajnje ograničen i dijalog između političke i profesionalno-akademske elite.
Ružica pominje i rastući broj mladih i u inostranstvu obrazovanih profesionalaca, ali sa ograničenim iskustvima, tehnički fokusiranim i vidljivo pragmatičnim, koji počinju da okupiraju važne adminstrativne i menadžerske pozicije.
AUTORITET I MANIPULACIJA: Sociolog Slobodan Antonić, jedan od suorganizatora razgovora na FPN, potcrtava razliku između javnog intelektualca i instrumentalizovanog intelektualca. Prvi se sam obraća javnosti, dakle na sopstvenu inicijativu, kako bi izneo stav, ili pre upozorenje, da je određeni javni interes ugrožen. Instrumentalizovani javni intelektualac opravdava i brani dominantnu strukturu moći, pa se njegovi apeli najčešće odnose na opasnosti koje proizilaze iz suprotstavljanja ciljevima tih struktura. Recimo, ako Srbija slučajno dođe u položaj da po nekom pitanju mora da kaže „ne“ Briselu ili Vašingtonu, ovakav javni intelektualac odmah će krenuti sa upozorenjima da nam automatski sleduje „izolacija“, „povratak u devedesete“, „odlazak proevropske Vojvodine“, itd.
Zoran Avramović konstatuje da je tokom istorije kod nas izgrađen jedan mentalitet koji je pogodan za oblikovanje psiholoških crta ličnosti kao što su sujeta, narcisoidnost, zavist sa jakom ekspresijom. Pod pritiskom emocija (strasti) srpski intelektualac zaboravlja na opšte dobro nacije i države. On podseća na zapažanje Slobodana Jovanovića da je srpski individualizam više usmeren prema javnom (opštem) interesu i delovanju nego na usavršavanje svoje ličnosti i popravljanje svoga ponašanja.
ANALITIČKI PARADOKS: Na skupu na kome je od 25 učesnika bar dvadeset u javnosti makar jednom predstavljeno kao politički analitičar bilo je jetkih opaski na račun političkih analitičara, ali i njihove odbrane.
U beogradskom Medija centru je pre i posle 2000. pet godina svakog ponedeljka, oko 250 (svakog ponedeljka po nekoliko) sociologa, politikologa, ekonomista, istoričara, pravnika, istraživača javnog mnjenja ili iskusnijih novinara-specijalista bilo pozivano da razgovara s novinarima o temama koje nameću aktuelni događaji. Cilj je bio da se iz rakursa različitih profesija razjasni zašto se nešto desilo, kuda to vodi i šta će biti s nama. Vaš hroničar je svedok da nije bilo lako organizovati takve seanse uvođenja ekspertskog mišljenja u domaću kakofoniju. Ako biste pozvali osobu A, njegov neistomišljenik, naročito ako je s one strane crvene linije koja je tada delila bandu crvenu i snage haosa ili granicu mondijalisti–nacionalisti odbio bi da dođe. Stručnjaci različitih profila su govorili svojim stručnim žargonom i slabo su između sebe komunicirali. Novinari su citirali ponešto od rečenog, uglavnom van konteksta događaja koji su bili povod za razgovor, a sagovornike su skraćeno nazivali političkim analitičarima. Taj izraz je ovamo došao poznih devedesetih i sada označava one na koje se svi obruše kad godina izda ili kad neko izgubi izbore.
Pokušaj da se mediji obogate osvetljavanjem takozvane treće dimenzije pojedinih događaja nailazio je na prepreke. Naši stručnjaci najčešće nisu obučavani veštini komunikacije s laičkom javnošću, mediji su prolazili kroz dugu fazu tabloidizacije i političke instrumentalizacije, a politička retorika se razvijala u skladu s Niksonovom izjavom. „Nemojte me zamarati činjenicama.“
Novinar Slobodan Reljić tu atmosferu dobro osvetljava kada podseća na to kako je francuski sociolog Pjer Burdije u svojoj knjizi Narcisovo ogledalo napisao: „Uspostavio sam vezu, negativnu, između hitnosti i mišljenja.“ On podseća da je još Platon utvrdio razliku između koncentrisanih na misao i onih drugih koji na agori razvijaju samo domišljatost. A televizija „uvek ima posla sa brzomislećima (fast-thinkers), sa filozofima koji misle brže od svoje senke“ i donose javnosti – opšta mesta.
Očito je da postoji tenzija između intelektualaca koji su u medijima i koji nisu. Uz pitanje da li dramaturg bolje može da tumači javni interes od recimo agronoma, Zoran Avramović razlikuje intelektualce koji su stalno u medijima i one koji nikad nisu. Selekcija medijskih sagovornika se često objašnjava političkim uticajima.
Ekonomista Goran Nikolić iznosi utisak da su oni koji imaju moderno razmišljanje prisutniji u medijima od onih s konzervativnijim stavom.
„Potrebno je da u ovom vremenu političke histerične logike postoje neki predstavnici koji nepristrasno sude“, naglašava filozof Đorđe Vukadinović. On antiintelektualnu atmosferu ilustruje scenom u jednom TV studiju, gde nekoliko analitičara pokušava da razjasni šta se zbiva na Bliskom istoku. Voditeljka prekida jednog od njih i najavljuje prilog: „A sada da vidimo šta kažu Tarabići…“
ČIJA MAJKA KURVA: Slobodan Antonić u svom saopštenju slikovito opisuje kako intelektualac svoje učešće u nekoj emisiji započne kao politički analitičar, objašnjavajući odnose i fakte, a završi kao javni intelektualac, apelujući da se nešto (ne) uradi ili određeni politički (društveni) stav (ne) prihvati. Kaže da tome često doprinose i sami urednici ili novinari, koji nekada organizuju čitavu emisiju sa željom da se izvesno stanovište ili praksa javno osude, ismeju i naruže. Za takve urednike i novinare naravno da je bolji onaj „analitičar“ koji je u stanju da izvede efektniju tiradu i gore naruži nepodesno gledište.
Antonić kaže da i sam, kao svaka druga javna ličnost, čini poneku od nabrojanih grešaka, ali da su sve ove greške manje opasne ako se dešavaju u komunikativnoj zajednici u kojoj postoje jasna, demokratska pravila igre i korektivna uzajamnost:
„Nevolja je, međutim, u tome što nam se sve ovo događa u uslovima segmentisane javnosti, koja funkcioniše po načelu isključenja – ti ne misliš kao ja, dakle nemamo šta da pričamo, dakle ti si fašista, izdajnik, budala itd.
Ali, ako mi jedni drugima ne priznamo da smo deo iste komunikativne zajednice – jer mi to i jesmo ukoliko smo demokrate – onda će, kao u Vajmarskoj republici, sutra doći dva kamiona batinaša i polupati naše novine, fakultete i galerije.
A onda ćemo shvatiti šta stvarno znače reči ‘fašista’, ‘izdajnik’ ili ‘budala’…“
„Termin ‘javni intelektualac’ (public intellectual) u srpskom jeziku kao takav ne postoji, i kada bismo hteli da definišemo termin, jednostavan prevod ne bi bio adekvatan“, kaže antropolog Predrag Šarčević. Treba podsetiti da je pre stotinak godina upotrebljavan izraz ‘nacionalni radnik’ ili ‘javni radnik’, na primer: književnik, političar, nacionalni radnik Jakov Ignjatović…
Teško prevodivi izraz public intellectual, u upotrebu je uveo istoričar Rasel Jakobi (Russell Jacoby) u svojoj knjizi Poslednji intelektualac (The Last Intellectual) 1987, a američki časopis „Society“ posvetio mu je svoja dva broja tokom 2008 i 2009.
Alan Lajtman, američki psihijatar, pisac i socijalni aktivista, inače profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu, javnim intelektualcem naziva onoga ko je na univerzitetu obučen u specifičnoj disciplini, kao što su lingvistika, biologija, istorija, ekonomija, književna kritika, a odluči da govori ili piše za širu publiku. On jasno i razumljivo govori ili piše o sopstvenoj disciplini, ali i o tome u kakvom je ona odnosu sa socijalnim, kulturnim i političkim svetom koji je okružuje. Kad takav intelektualac, voljom drugih, biva pretvoren u simbol, njega mole da piše o širokom rasponu javnih tema koje nisu neophodno povezane s poljem za koje je on uopšte stručan. Kada je postao poznat 1919, Ajnštajna su molili da priča publici o religiji, obrazovanju, etici, filozofiji i svetskoj politici. Ajnštajn je postao simbol suptilne racionalnosti i ljudske plemenitosti.
Nekad su, kaže Miroslav Ružica, većinu javnih intelektualaca činili pisci, novinari i uopšte umetnici, kasnije dominiraju ljudi kao što su Žan-Pol Sartr, Rejmon Aron ili Jirgen Habermas. Dugo su prototip bili profesori evropskih univerziteta. Danas su to mahom uski specijalisti, posebno ekonomisti. Donedavno, oni su pokretali ključne teme i davali okvir debate i predlagali novu javnu agendu. Bili su suvereni u analizi, poznati i uticajni, vlast ih je tolerisala, zazirala od njih, a ponekad i slušala. Srednja klasa, a posebno profesionalna elita, u njima je nalazila inspiraciju i okvir vlastite orijentacije…
Devedesetih godina među osnivačima partija bilo je mnogo intelektualaca. Pokazale su se nestabilnim. U opozicionim borbama mnogi intelektualci (kako je govorio Vuk Drašković, „sva pamet Srbije“) bili su na ulicama zajedno sa studentima i pobunjenim građanstvom. Dramaturg Borka Pavićević toj dijagnozi dodaje činjenicu da se širi deintelektualizovani prostor. „Problem javnog prostora je gubljenje kritičkog mišljenja, a ono je neophodno da bi se ideje sprovele u dela, a ne da ostanu samo na rečima.“ Ona citira Hanu Arent, koja je mnogo pušila i mnogo mislila, o odgovornosti intelektualaca da ono o čemu misle sprovedu u delo.
„Javni intelektualac se angažuje za opšte dobro i ne sme biti lično zainteresovan. Političari ne spadaju u tu grupu samim tim što svaki od njih ima lični interes u poslu koji obavlja“, pokušava da razjasni taj paradoks sociolog Jovo Bakić.
U politici se intelektualci nisu proslavili. „Naš problem je u tome što je antiintelektualizam najizraženiji u strankama. One bi trebalo da proizvode ideje i podstiču dijalog, ali se to ne dešava“, smatra publicista Marinko Vučinić.
Milan Nikolić u tom kontekstu podseća na opasku nemačko-britanskog sociologa, politikologa i filozofa Ralfa Darendorfa da će se na Istoku stvari normalizovati kada se profesori vrate studentima.
„Snažan uticaj intelektualaca ipak pripada socijalizmu, a razlozi što je njihov uticaj danas znatno opao leži u sve manjem istorijskom promišljanju, urušavanju opšteg sistema vrednosti i internetu“, smatra politikolog Ognjen Pribićević.
Bio je vidljiv – ali nije raspirivan – spor zavađene „dve Srbije“ koje vode „kulturni rat“ s distance uz razmenu uvreda, a ukazivano je i na to da je na vidiku i formiranje treće, na desničarskim sajtovima. Nekoliko uzgrednih opaski ukazivalo je na različite, duboko suprotstavljene ocene uloge intelektualne elite u procesu razbijanja SFRJ.
VESNA PEŠIĆ: „U Srbiji devedesetih godina dolazi do podele među intelektualnim svetom na one koji su ostali verni univerzalističkim načelima i na partikularnu struju podložnu nacionalističkim interesima, dok je danas ta podela manje vidljiva, ali i dalje prisutna.“
DUŠKO RADOSAVLJEVIĆ: „Dominacija nacionalnih intelektualaca traje, jer ih podupire politika. Nacionalna inteligencija se nametnula zajedno sa političkom elitom, a intelektualci su ućutali…“
ZORAN AVRAMOVIĆ: „Deo angažovane inteligencije 1991. godine ostaje privržen jugoslovenstvu (prikriveno ili otvoreno) i odupire se afirmaciji srpskog političkog interesa, a neke intelektualne struje ga destruktivno kritikuju.“
SREĆKO MIHAJLOVIĆ: „Ne može se poreći odgovornost inteligencije za ono što se ovom društvu dešavalo i dešava se u te gotovo četiri decenije…“
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
