Zločin, tuga i politička dobit

Da li će prvojanuarski zločin na Cetinju – u kojem je Aco Martinović ubio trinaest sugrađana, četiri teško ranio i potom podlegao povredama nakon što je pokušao da se ubije – ostati samo statistika, neljudsko pretvaranje imena, ugašenih susretanja, neostvarnih perspektiva u broj? Trinaest mrtvih duša. Za najbliže će to uvek biti naizreciva praznina. Pitanje je šta će učiniti društvo da sećanje ima lice.

Nažalost, u društvenom ambijentu, pa ni u reakcijama koje su usledile u javnom diskursu nakon ovog tragičnog početka nove godine, gotovo da nema nikakve razlike između ovog zločina i zločina koji Tragedija se ponovila na gotovo istovetan način, u istom mestu, nasumično, bestijalno, užasno… Ima li u toj surovoj činjenici ikakve poruke, upozorenja, opomene? Ili se sve završava u strašnoj plimi neizrecive tuge koja se teško i sporo povlači, tišini koja zida prazninu i hrani besmisao, da bismo potom prepustili vremenu da učini svoje – da nas “oslobodi” ožiljaka, zamrači nam sećanje i amnestira nas od odgovornostise odigrao pre gotovo dve i po godine na Cetinju, kada je Vuk Borilović iz legalnog lovačkog oružja usmrtio deset komšija, među kojima i dva dečaka, a ranio još šest osoba.

MEDIJI

Elektronski mediji registrovani u Crnoj Gori pokazali su visok stepen profesionalnosti i odgovornosti pri izveštavanju o tragediji. Međutim, Savet Agencije za audiovizuelne medijske usluge poručio je da će reagovati na “neodogovorno ponašanje jednog dela regionalnih medija”, koji su iskoristili tragediju na Cetinju za “ponavljanje starih narativa koji narušavaju koheziju građanskog društva u Crnoj Gori, insistirajući na etničkim podelama i produbljivanju društvenih tenzija”. Ovdašnji mediji su u najvećem broju sličajeva blokirali mogućnost komentarisanja vesti i izjava povodom samog događaja i time sprečili eskalaciju neprimerenih sadržaja.

Ministarstvo kulture i medija promptno je donelo smernice i preporuke za medije koje se odnose na način na koji treba da izveštavaju o slučaju masovnog ubistva na Cetinju i drugih sličnih događaja. U dokumentu je istaknuto da “masovno nasilje najčešće nije odraz mentalne bolesti počinioca – predstavljajući počinioce nasilja kao mentalno obolele osobe, mediji mogu uticati na stvaranje pogrešne slike o počiniocu, dok istovremeno neopravdano stigmatizuju osobe koje žive sa poremećajima mentalnog zdravlja, i u velikoj većini slučajeva nisu nasilne”.

BOLEST

Naravno, ovakve smernice su potpuno na mestu, ali čitav kontekst događaja i izjave zvaničnika ipak daju prostor za ključno pitanje – kako se moglo dogoditi da smrtonosno oružje bude, u oba slučaja, u posedu osoba koje su evidentno imale mentalnih problema? Lazar Šćepanović, vršilac dužnosti direktora Uprave policije (UP), neposredno nakon zločina rekao je da su službenici policije još u novembru 2022. godine Martinoviću oduzeli nedozvoljeno oružje i tada “prepoznali antisocijalno ponašanje i da su predali tog Cetinjanina Ministarstvu zdravlja, ali da nije hospitalizovan, već da mu je samo propisana terapija”. Logično je da se već na osnovu te izjave može zaključiti da neko nije svoj posao uradio kako treba. Ubica je tokom naredne dve godine ili ponovo došao u posed oružja ili policija nije pronašla sve što je tada imao kod sebe sakriveno.

ORUŽJE

U Crnoj Gori je u legalnom posedu više od sto hiljada komada oružja B kategorije (svako vatreno oružje – kratko, dugo, poluautomatsko, repetirajuće, jednometno, dvometno, sa olučenim i glatkim cevima) i oni su u vlasništvu blizu 70000 lica, među kojima su i 363 pravna. Pored toga, grube policijske procene govore da se ovom broju može priključiti između 40 i 80 hiljada nelegalnih komada oružja.

Statistički, gotovo svaki četvrti stanovnik Crne Gore mogao bi biti u posedu vatrenog oružja. Prihvatajući mogućnost da nas statistika može navesti na pogrešno zaključivanje, ono što nije sporno jeste to da sa toliko vatrenog oružja imamo visokorizični ambijent u kojem je verovatnoća konflikata sa smrtnim ishodima izuzetno visoka. A ako prihvatimo ove grube procene kao tačne, statistički bi svaki osmi stanovnik Crne Gore mogao da poseduje nelegalno oružje.

Po redovnom godišnjem izvještaju policije, trećina oružja oduzetog tokom 2023. godine bila je u ilegalnom posedu, a vršilac dužnosti direktora UP ustvrdio je da je prošle godine od građana oduzeto više od 1100 komada vatrenog oružja i da je to tri puta više nego u prethodnoj godini. Činjenica je da je to manje od 1,5 odsto procenjenog broja komada oružja u Crnoj Gori.

Na konferenciji za medije koja je usledila nakon sastanka Veća za nacionalnu bezbednost, premijer Milojko Spajić najavio je pojačane kontrole i “drakonske kazne” za posedovanje nelegalnog oružja ukoliko ga vlasnici u naredna dva meseca dobrovoljno ne predaju vlastima. On je najavio i reviziju dozvola za držanje oružja, bolju kontrolu osoba sa mentalnim oboljenjima, posebno ako ih policija evidentira u slučajevima krivičnih dela nošenja oružja i nasilničkog ponašanja, zatim akciju na suzbijanju nelegalnog naoružavanja, ukidanje privatnih sportsko-streljačkih organizacija, brzo popunjavanje policije novim i eventualno penzionisanim kadrom.

Vlada Crne Gore će formirati specijalnu međuresorsku grupu koja će se baviti prevencijom svih vidova nasilja. U narednih 60 dana pripremiće se nacrt sveobuhvatnih izmena Zakona o oružju, uključujući podizanje starosne granice za podnošenje zahteva za oružje, skraćenje perioda važenja oružnih listova, proširenje opsega krivičnih dela i prekršaja za posedovanje oružja, uspostavljanje revizije strožih bezbednosnih i psiholoških provera vlasnika oružja do januara 2026. godine.

Uz puno uvažavanje svih ovih reakcija, ostaje ipak konstatacija da se kasni najmanje dve godine i da je reč o iznuđenom tajmingu, te potpunom odsustvu talenta da se uoče društvene pojave i da se na vreme sistemski urede.

POLITIKA

Već u prvim reakcijama političkih aktera na cetinjski zločin postalo je očigledno da će se on u potpunosti politički instrumentalizovati i dodatno podići političke tenzije. Bivši predsjednik Crne Gore Milo Đukanović je u objavi na mreži X, navodeći da iskreno saoseća sa porodicama žrtava bezumnog zločina, rekao da ovaj događaj na zastrašujući način “još jednom potvrđuje da se crnogorsko društvo nalazi u uslovima duboke krize i ugrožene bezbednosti svakog građanina, svakog deteta. Dok su čelnici MUP-a i UP držali nemušte presove, ubica je praktično iza njihovih leđa nastavljao svoj krvavi pir, a mi iz regionalnih medija saznavali šta se zbilo i šta se događa na Cetinju”.

Među prvim reakcijama bila je i ona tvrdnja predsednika Građanskog pokreta URA Dritana Abazovića da zna kako je pronađen Aco Martinović i da se u jednom trenutku “umiješao u grupu policajaca”, aludirajući na nesposobnost policije.

U nedelju je usledilo okupljanje na Cetinju, a potpom i u Podgorici, na inicijativu grupe “Kamo sjutra”. Taj kolektiv crnogorskih studenata, kako tvrde, nema veze sa bilo kojom političkom partijom i proteste organizuje bez ikakvih partijskih upliva. Oni su objavili zahteve uoči protesta, a prvi zahtev su ostavke ministra unutrašnih poslova Danila Šaranovića i potpredsednika Vlade za bezbednost i odbranu Alekse Bečića. Ostali zahtevi su demilitarizacija društva, oduzimanje i uništavanje ilegalnog i skrivenog oružja, revidiranje svih dodeljenih dozvola za posedovanje oružja kroz policijsku proveru lica koja poseduju oružje, uspostavljanje policije u zajednici i promena pristupa policije prema građanima i građankama, kao i povratak građanskog obrazovanja kao obaveznog predmeta u osnovnim i srednjim školama. Uz ove zahteve, oni se pridružuju i zahtevima koje su postavili Akcija za ljudska prava i Centar za ženska prava.

Nakon najave protesta i isporučivanja zahteva, usledila je reakcija poslanika Demokratske Crne Gore, koji tvrde da iza zahteva za ostavku Danila Šaranovića i Alekse Bečića “ne stoji” neformalna grupa studenata već “Milo Đukanović lično, zajedno sa svojim kriminalnim klanovima”. Po njihovom mišljenju to nije glas naroda već “glas Bemaxa, Aca Mijajlovića, kavačkog, škaljarskog i drugih klanova”. Kako tvrde, iza protesta “stoje ljudi koji su više od tri decenije razarali crnogorske domove (…) rasparčavajući ih po crvenim linijama vjere i nacije. Oni su ti koji su proizveli dva najmoćnija kriminalna klana na Balkanu, iza kojih su ostali krvavi tragovi širom Crne Gore – 711 ubijenih i 82 nerasvijetljena krivična djela ubistva”, kaže se u saopštenju poslanika demokrata i potencira da zahtevi za ostavkama imaju samo jedan cilj – “da se kriminal vrati tamo gdje mu je mesto prema njihovim pravilima: u vrhove institucija”.

I tako smo, nažalost, ponovo došli u situaciju da politika sebe smatra važnijom od života. Čak i onda kada povod čini stvarnost još tragičnijom.