Krajem 19. veka na dočecima Nove godine u Beogradu često je organizovana simbolična sahrana stare godine, gde bi posmrtna povorka, maskirana i noseći beli sanduk, nekoliko minuta pre ponoći ušla u salu i tako označila kraj godine. Usledila bi ceremonija kojom se “rađa” Nova godina, predstavljena kroz devojčicu okićenu cvećem i srećnog odžačara, koji su donosili nadu i radost. Vrhunac večeri bio bi komičan lov na prase pušteno među goste, sa verovanjem da će onaj ko ga uhvati imati sreće tokom cele naredne godine
Izložba fotografija Proslava Božića i Nove godine u Starom Beogradu iz kolekcije Muzeja grada Beograda, a u okviru festivala “Novogodišnja čarolija na Tašu”, otkriva neke javnosti do sada manje poznate snimke i detalje o tome kako su žitelji prestonice nekada proslavljali ova dva praznika.
Najstarija informacija o dočeku Nove godine u Beogradu potiče iz 1850. godine. Zabeležio ih je list “Videlo” opisujući kako je većina Beograđana Novu godinu dočekala u toplini doma, dok je ulicama grada odzvanjala muzika orkestara, a brojni sugrađani noć su proveli u kafanama uživajući u piću, jelu, muzici i kartanju.
Na prelazu između 19. i 20. veka, sa dolaskom novih evropskih običaja, Beograd je počeo da u kafanama organizuje sve sofisticiranije zabave. U kafani “Kod pozorišta”, šumadijski glumac Mijailo Bakić, uz srpsku “koncert-pevačicu M. Petkovićevu i muzičku pratnju”, priređivao je nezaboravne predstave.
Na pragu 20. veka u listu “Mali žurnal”, ovdašnji vlasnik kafane Tomčić šalje poziv svima da ga “izvole posetiti” 31. decembra u kafani “Crna mačka” na Vračaru, obećavajući igranku i dobru zabavu.
Zabeleženi su, za to vreme avangardni, a neki bi rekli i bizarni, običaji. Nekoliko minuta pre ponoći sva svetla bi bila pogašena, a tanc-majstor bi tužnim glasom saopštio: “Gospođe i gospodo, imam da vam javim jednu tužnu vest: stara godina je umrla i sad ćemo je sahraniti! Molimo vas da se svako povuče na svoje mesto!” Tada je organizovana simbolična sahrana stare godine, gde bi posmrtna povorka, maskirana i noseći beli sanduk, nekoliko minuta pre ponoći ušla u salu i tako označila kraj godine. Usledila bi ceremonija kojom se “rađa” Nova godina, koju su predstavljali devojčica okićenu cvećem i srećni odžačar. Vrhunac večeri bio bi komičan lov na prase pušteno među goste, sa verovanjem da će onaj ko ga uhvati imati sreće tokom cele naredne godine. Ova jurnjava, praćena smehom, cikom, vriskom i čestitanjem Nove godine, transformisala je beogradsku novogodišnju noć u spektakl pun radosti i zajedništva. Viša klasa je imala za novogodišnju nagradu “napoleon krofne” – tople krofne se iznose u ponoć, gasi se svetlo i svako uzima po jednu, a ko zagrize zlatnik – njegov je.
Ulaskom u 20. vek, razvoj grada doveo je do otvaranja prvih luksuznih hotela koji su, pored tradicionalnih kafana u prizemlju, imali i elegantne sale za bankete, u kojima su za Novu godinu priređivane pažljivo osmišljene raskošne proslave da zadovolje rastuće apetite beogradskog društva. Između dva svetska rata, dok je većina stanovništva još uvek slavila srpsku Novu godinu po starom kalendaru, u gradskim sredinama počeo je da se oseća snažan evropski uticaj. Tako je doček Nove godine 31. decembra po gregorijanskom kalendaru postao mesto gde se susreću tradicija i modernizacija. Prestonički restorani, koji su već bili poznati po inovativnosti, počinju da organizuju sve modernije dočeke, uz muziku, ples i zabavu koja je odražavala novi evropski duh. Novogodišnja noć u Beogradu proslavljala se i u bioskopima koji su kombinovali filmske predstave sa živim nastupima plesnih orkestara i kabarea.
Za imućnije slojeve društva, ovo je bilo vreme balova i maskenbala koji su se održavali ne samo u privatnim rezidencijama već i u, sve popularnijim, balskim dvoranama. Ove zabave su predstavljale vrhunac društvenog života u Beogradu, reflektujući raskoš i glamur koji su se širili evropskim prestonicama.
Tokom okupacije 1941–1944. sve je bilo mnogo skromnije, Nova godina se nije proslavljala u ponoć zbog policijskog časa, već preko dana. Iz tog perioda ostala je i tragična epizoda vezana za policijski čas i smrt slavnog slikara Petra Dobrovića.
On je na Savindan 27. januara 1942. žureći da se vrati u stan pre početka policijskog časa – umro od srčanog udara u liftu zgade u Kralja Petra 36 u kojoj je živeo. U toj zgradi se danas nalazi Legat Petra Dobrovića.
Masovnije proslave Nove godine postale su uobičajene tek nakon Drugog svetskog rata. Beograđani su uživali uz bogatu ponudu jela i pića, često su se mogle čuti i zabavne melodije muzičkih sastava, a neki ugostitelji su za dodatnu zabavu angažovali i glumačke trupe. Nezaobilazna je bila i novogodišnja lutrija, na kojoj su se, osim novca i raznih sitnica, mogli osvojiti prase, jagnje ili novogodišnja ćurka. Odlukom da se Nova godina proglasi državnim praznikom 1955. godine, počela je nova era javnih i masovnijih proslava u hotelima i kafanama.
Počeli su da se uvode i neki novi običaji. Doček Nove godine u kućnoj atmosferi najpre je bio obogaćen raznovrsnim muzičkim repertoarom sa radija. Dolaskom televizije u domove, Novogodišnji program RTV Beograd sastavljen od muzičkih nastupa, skečeva poznatih komičara i raznolikih zabavnih sadržaja, postao je centralni deo večeri za mnoge porodice. Nova godina u Beogradu nije se više mogla zamisliti bez okićene jelke, prskalica, novogodišnjih paketića i čestitki, ruske salate, pečenog praseta i šampanjca “milion”. Šezdesetih, dolazak Nove godine počeo se pozdravljati vatrometom i izlaskom Beograđana na ulice.
Nove godine Lovrići dočekuju u Džokej klubu. Redovni su u takmičenju za najbolji čarlston plesni par. Gospođa Lovrić neguje svoj garson stil, uvezuje grudi da budu što manje, nosi kratku haljinu i dugačke perle. U ogledalima postavljenim na plafonu pod različitim uglovima, prelamaju se njihova zaigrana tela i osmeh ispoliran novim kalodont sredstvom za beljenje. Takmiče se u plesu više šale radi. Nagrade odnose balerine iz Narodnog koje su u pratnji kavaljera – na doček dolaze u izduženim automobilima. U ponoć se iznose pladnjevi vrućih krofni napoleon. Lovrići baš zagledaju koju će zagristi. Stalo im je do nagrade.
Gospođa Sofija je brižna majka, supružnički verna, ali i koketa je, nosi haljine s golim leđima i preko njih nerc prsluk koji skine; vodi računa da joj struk ostane kao pre trudnoće. (…) Nervira je što nikako ne dobija zlatnik napoleon koji je skriven u jednoj od novogodišnjih vrućih krofni.
Skoro je pa ljuta na sebe što očekuje da zagrize zlatnik. Uvek je neko drugi srećniji; jednom i žena za njihovim stolom: nepodnošljivo je vrištala od sreće.
“Kakva glupost”, kaže mužu, “ja to stvarno očekujem i uvek mi pokvari doček!”
(Iz “Vodiča kroz ljubavnu istoriju Beograda”, Knjiga druga, “Laguna”)
Dijana Hrka i Milomir Jaćimović nisu samo pojedinci u štrajku glađu – oni su simbol moralne povrede koju oseća celo društvo. Kada moralnu povredu posmatramo u političkom kontekstu, postaje jasnije zašto inače razumni i pristojni ljudi mogu da osete snažan bes ili čak mržnju prema onima koji se ponašaju cinično i bez trunke empatije
“Mi sada nemamo politički život u Srbiji i moramo da ga obnovimo, da obnovimo elementarnu demokratiju i platforme kritičkog mišljenja. Ako budemo insistirali na ideološkim ekskluzivnostima, tu promenu nećemo izvojevati, jer da smo mogli, to bi se već dogodilo. Dakle, sad imamo jednog snažnog aktera, i tog aktera treba podržati, jer u referendumskoj atmosferi na potencijalnim izborima Vučić gubi”
Šta je ušlo u te male ljude po srednjim školama te su zaustavili svoje živote na dva dana kako bi poslužili kao leđa jednoj ženi, da ne leži bez ikoga dan i noć naspram Ćacilenda? U srednjoškolcima se razbuktao požar saosećanja i solidarnosti. Jer, Dijana Hrka je taman tih godina da bi mogla biti majka svakoga od njih. A majka se nikada ne ostavlja sama
Kako su poslanik SNS Milenko Jovanov i njegove kolege, nastojeći da u parlamentu dokažu kako je leks specijalis kojim će se omogućiti rušenje Generalštaba prava stvar za ovu državu, blatili Nikolu Dobrovića, autora tog zdanja, a u stvari pokazali koliko su on i njegovo delo veliki
Kad taktika beskonačnog odlaganja obaveza prestane da daje rezultate, režim u Srbiji ima jednostavna i oprobana rešenja. Ako im smeta kulturno dobro, Skupština izglasa Leks specijalis. Na žalbe o krađi izbora, predlažu zakon kao da su stvarno spremni na kompromis. Ako mora novi Savet REM-a, može i to, ali da se bar oko jednog kandidata napravi neka spletka – recimo, oko nacionalnih manjina
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Dijana Hrka, Milomir Jaćimović i emocije građana
Ranjene duše na obodu Ćacilenda Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
