Zatvor sa pet zvezdica

„Postojao je snažan pritisak i spoljne i unutrašnje javnosti da se 1997. prihvatim kandidature za predsednika Srbije, kako se ne bi dogodilo da pobedi Šešelj. Pobedio sam na tim izborima. Da je pobedio neko drugi, verovatno bi on sada bio na listi za Hag, a ne ja. Sada bih bio penzionisani ambasador i ne bi mi taj Hag stajao nad glavom.“

Ovim rečima, sleganjem ramena i zatvaranjem očiju na svako pominjanje Haga, uz uzdah „šta da se radi, iz ove kože se ne može“, pre nešto više od godinu dana Milan Milutinović završio je intervju koji je tada kao predsednik Srbije dao „Vremenu“. Kasnije, prilikom autorizacije koju je zahtevao, taj deo razgovora u kome žali zbog prihvatanja predsedničke kandidature i izgubljene mogućnosti da se prožive mirni penzionerski dani ambasadora i ministra, Milutinović je precrtao olovkom, insistirajući da ne bude objavljen. Ko zna zbog čega, možda se prisetio priča da je iza te njegove pobede ostala ozbiljna senka, da je čudnom matematičkom gimnastikom njegovih socijalista ubedljivo pobeđivao čak i u nekim čisto albanskim sredinama na Kosovu u koje ni srpska policija u to vreme nije baš često i rado zalazila. Možda je u trenucima dok je tokom razgovora zatvarao oči video i Vojislava Šešelja koji mu se negde podsmeva rečima „pa što prihvati to, Milane“ – jer lider radikala je i onda i sada silno želeo da pobedi na predsedničkim izborima, a dan-danas takođe silno želi da ode u Hag. I na kraju uvek ispadne da Šešelju ne daju ono što drugi nevoljno prihvataju, a posle se, eto, čak i kaju.

MERENJE REČI: Pre objavljivanja konačne verzije intervjua Milutinović je dugo premeravao sve ono što je tokom razgovora izrekao o haškoj optužnici na kojoj se obreo 24. maja 1999. zajedno sa Slobodanom Miloševićem, Nikolom Šainovićem, Dragoljubom Ojdanićem i pokojnim Vlajkom Stojiljkovićem. Znao je da oni u Tribunalu pažljivo čitaju sve što optuženi govore i nije želeo da negde pogreši. Upućeni tvrde da je slično bilo i proteklih dana kada je sa nadležnim državnim organima i u kontaktima sa ljudima iz Tribunala, u dugim i iscrpljujućim razgovorima, uglačavao svaki detalj svog transfera u Hag, iako su ga sa obe strane požurivali da krene što pre. Merio je svaku reč dogovora, gledao da se u nekoj formulaciji ne pojavi „duplo dno“. Na kraju je postigao da u Hag ode kao niko pre njega: uspeo je da Beograd napusti bez velikog publiciteta, policijskih sirena i pratnje, bez lisica na rukama i sličnih neprijatnosti; umesto redovnom linijom JAT-a, otišao je avionom savezne vlade; ispalo je nekako da ga je tamo ispratio ministar spoljnih poslova i predsednik Nacionalnog komiteta za saradnju sa Hagom Goran Svilanović; povodom njegovog odlaska u Hag svi državni zvaničnici govorili su o dostojanstvu države u odnosima sa Tribunalom o čemu se ranije u ovoj državi nije baš preterano vodilo računa; Milutinoviću, koji je imao operaciju na otvorenom srcu, dozvoljeno je da na put krene u pratnji kardiologa iz Kliničkog centra u Beogradu koji je pripremio celokupnu dokumentaciju o bolesti bivšeg predsednika Srbije, a dozvoljeno mu je da ponese i neophodne lekove koje koristi s obzirom na to da se u zatvoru u Ševeningenu lekovi izdaju na svakih sedam dana; u džepu je imao i po dva garantna pisma za predsednika Suda Kloda Žordu i tužiteljicu Karlu del Ponte u kojima republička vlada i Komitet za saradnju sa Tribunalom predlažu da se Milutinoviću omogući da do početka suđenja bude na slobodi.

Milan Milutinović je inače peti srpski predsednik neke od država koji je dospeo u haški zatvor. Odmah po njegovom dolasku, vlastima iz Beograda poručeno je iz Haga da tamo nisu nimalo impresionirani činjenicom da je sa njihove poternice skinuto još jedno ime i to čoveka koji je (ma šta ko o njemu mislio) do pre dve nedelje bio predsednik Srbije i da se davanje aviona za transfer ovog optuženog, osim u tehničkom smislu, ne smatra prevelikim doprinosom saradnji sa Tribunalom. Pre Milutinovića u Hag su dobrovoljno ili nasilno odvedeni i nekadašnji predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević, nekadašnja predsednica RS Biljana Plavšić, bivši predsednik RSK Milan Martić i bivši član Predsedništva BiH Momčilo Krajišnik, koji gotovo tri godine čeka na početak suđenja.

U optužnici koja je protiv „Milutinovića i ostalih“ dva puta dopunjavana u toku 2001, njemu, Šainoviću i Ojdaniću stavlja se na teret individualna krivična odgovornost za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja – zapravo sve za šta je u kosovskom delu suđenja već optuživan Slobodan Milošević. Tvrdi se da je Milutinović osim svojih „de jure ovlašćenja sve vreme na koje se odnosi optužnica, vršio značajan de fakto uticaj ili kontrolu nad brojnim institucijama koje su bile od suštinskog značaja ili su učestvovale u vršenju zločina“. Optužbe protiv Milutinovića odnose se, dakle, na njegovu komandnu odgovornost s obzirom na to da je kao predsednik Srbije i član Vrhovnog saveta odbrane odgovoran za postupke svojih potčinjenih. U retkim javnim izjašnjavanjima o svojoj haškoj poziciji i sudbini, Milutinović je obično tvrdio da tih potčinjenih nije ni bilo. Tvrdio je da je vojskom komandovao predsednik SRJ, a jedinicama MUP-a Vlada Srbije, odnosno resorni ministar (Vlajko Stojiljković), iz čega bi se moglo zaključiti da on ne poriče da su zločini bili počinjeni, već samo činjenicu da je bilo kada bio u poziciji da nešto direktno naredi.

PROPAO PLAN: Za razliku od većine onih koji su pre njega stigli u Hag, Milutinović je gotovo jedini koji se nikada nije previše negativno određivao prema samom Tribunalu. U toku predsedničke kampanje 1997. godine u dva navrata je insistirao da se osumnjičenima za ratne zločine sudi kod kuće. („Mi nismo protiv gonjenja ukoliko postoje materijalni dokazi, ali moramo biti kreativniji – zašto ne bismo imali ovde sud.“) I to je bilo sve. Pošto se i sam našao na optužnici, uporno je ponavljao da su ga u Hagu optužili greškom, preko indiga i po nekom automatizmu, bez mnogo zalaženja u suštinu. U svojim sećanjima o tim ratnim danima u SRJ, objavljenim u knjizi Misija u Beogradu, finski diplomata Marti Ahtisari pominje da se u jednom trenutku u delu međunarodne zajednice, usred bombardovanja, razmišljalo čak da se pregovori oko postizanja mirovnog sporazuma vode sa Milanom Milutinovićem, a ne sa Slobodanom Miloševićem. Ideju je navodno dao Milo Đukanović, a to se izgleda svidelo francuskom predsedniku Širaku i nemačkom kancelaru Šrederu. Sve je palo u vodu onog trenutka kada je iz Haga stigla vest da je Luiz Arbur i Milutinovića stavila na listu optuženih. „To je“, kaže Ahtisari, „potkopalo naš rezervni plan da razgovaramo sa njim umesto sa Miloševićem.“

O mogućnosti da se Milutinović skine sa haške liste nešto kasnije, u leto 1999, u Crnoj Gori su navodno razgovarali i tadašnji lideri srpske opzicije sa američkim izaslanikom za Balkan Robertom Gelbardom. Pitanje za Gelbarda je bilo – može li Milutinović biti skinut sa liste ukoliko „pređe na našu stranu“, na šta je ovaj (takođe navodno) odgovorio da teško može da garantuje za bilo kakve haške ustupke. Milutinovićeva optužnica nije suspendovana (po haškim pravilima takva mogućnost postoji), a oko njegovog haškog statusa bilo je još nekih zanimljivih inicijativa. Američki ambasador zadužen za pitanja ratnih zločina Pjer Ričard Prosper saopštio je početkom prošle godine kako američka administracija ne bi imala ništa protiv da se Milutinoviću sudi u Beogradu. Gospođa Del Ponte tada je odlučno odbacila takvu ideju uz obrazloženje da se najvišim funkcionerima mora suditi u Hagu.

Kao što se i pretpostavljalo, i kao što je i on sam priželjkivao, Milutinovićev odlazak u Hag protekao je bez ikakavih potresa i uz obilatu upotrebu reči „kooperativnost“ koja nekako uvek ide uz njega. (Jedno prošlogodišnje istraživanje agencije Medium Index Galup pokazalo je da je srpsko javno mnjenje relativno ravnodušno prema haškoj sudbini Milana Milutinovića – 29,5 odsto ispitanika smatralo je da bi ga bezuslovno trebalo isporučiti Hagu, 21,3 odsto da bi to trebalo učiniti samo ukoliko nam zaprete sankcijama, a 32,4 odsto bilo je protiv toga i po cenu sankcija. Poređenja radi, 20,7 odsto učesnika u ovom ispitivanju javnog mnjenja istovremeno je smatralo da bi Hagu trebalo bezuslovno isporučiti generala Ratka Mladića, 17,1 odsto je to odobravalo pod pretnjom sankcija, dok je 39,2 odsto tvrdilo da se na tako nešto ne sme pristati bez obzira na pritiske.)

Uz vest da je ušao u avion za Hag, većina svetskih agencija objavila je i procenu da Milutinoviću svakako pripada najmanji deo odgovornosti za događaje za koje se optužuje „Miloševićeva grupa“, ili je primetila da je u vreme svog neprimetnog predsednikovanja Srbijom posle oktobarskih promena zadužio nove beogradske vlastodržce time što je omogućio miran transfer vlasti. Pojedine agencije nisu propustile da pomenu i ono već izlizano poređenje koje se vremenom jednostavno zalepilo za doskorašnjeg predsednika Srbije, opisujući ga kao čoveka koji se „nije mešao u svoj posao“, uz pomalo pakostan komentar da će on biti izuzetno srećan da u Hagu sada tako nešto i dokaže. U Milutinovićevom predsednikovanju svedenom na to da „drugima ne kvari igru“ steklo se inače mnogo toga što je funkciju predsednika Srbije vremenom ispraznilo od gotovo svakog sadržaja. On je na toj funkciji bio višestruki talac: preterane sopstvene kooperativnosti, nerešenih odnosa u državi, odnosa snaga u DOS-u i činjenice da ni Đinđićevoj ni Koštuničinoj struji nije odgovaralo da požuri sa predsedničkim izborima, zatim ustavne pozicije koja predsednika objektivno čini slabim u slučaju da nema znatnu podršku u parlamentu i, na posletku ili možda pre svega – bio je talac haške optužnice, spreman da bude što neprimetniji kako bi odložio odlazak u tamošnji zatvor.

OPASAN TIP: Pre nego što je najzad krenuo za Hag, Milutinović je dugo „boravio“ na poternici Interpola na kojoj je uz njegovo ime stajalo ono „wanted“ i oznaka da je reč o opasnoj osobi čije hapšenje može biti rizično. Oni koji odavno poznaju ovog čoveka, koji je godinama polako i strpljivo gradio svoju političku karijeru, morali su naravno da se nasmeju takvom opisu Milana Milutinovića. Otkako je pre nekih četrdesetak godina ušao u politiku i još kao omladinac počeo da se bavi međunarodnim poslovima, Milutinović je zaradio dva nadimka – „Milanče“ i „Mlekce“, oba su ilustrovala neku vrstu „svilenosti“ koja mu je pripisivana. Za njega se u šali govorilo da je opasan samo utoliko što je u svojoj gojaznijoj fazi voleo da nosi tesna odela i što je uvek pretila opasnost da dugmetom sa sakoa zakopčanim na stomaku, eventualno u slučaju kidanja dugmeta, izbije oko sagovorniku i tako izazove neki diplomatski skandal.

Dok nije dospeo na hašku listu, Milutinović je uglavnom opisivan kao političar koji je dugo opstao u politici, a da pri tom nikada nije bio politički i ideološki okrznut. Kao neko ko je prilično lako pregurao sve partijske plenume posle kojih se moglo izgubiti sve ili vratiti među obične građane. Sociolog Slobodan Inić opisao je svojevremeno Milutinovića kao političara koji nije imao sposobnost običnog apartčika da samo sluša. „Možda više od toga, on je nepogrešivo znao da sameri svoje ambicije sa karijerističkim planovima onih većih i prirodnijih partijskih ‘riba’ i to uvek tako da im ne zasmeta, da bi mu oni kasnije vraćali svojim nemalim poverenjem“, pisao je Inić.

U vreme dok je predsednik omladine bivše SFRJ bio Slovenac Janez Kocijančić, Milutinović, koji govori francuski i engleski jezik, bio je neka vrsta omladinskog ministra inostranih poslova. Zabeleženo je da je 1969. godine postao najmlađi poslanik u saveznoj skupštini, nekoliko godina proveo je i na mestu upravnika Narodne biblioteke, pre toga najviše partijske institucije poverile su mu da se kao ministar obrazovanja obračuna sa grupom profesora Filozofskog fakulteta koji su ostali bez posla. Sa nekima od njih našao se mnogo godina kasnije, najzad na istoj liniji podržavanja politike Slobodana Miloševića. Novija biografija Milana Milutinovića je uglavnom poznata – iako ne spada u prvoborce Osme sednice, Milošević koji ga je znao iz studentskih dana šalje ga za ambasadora u Grčku, zatim mu poverava mesto šefa diplomatije i na kraju predsednika Srbije. Ostavlja mu i sopstveni kabinet na Andrićevom vencu čija je cela površina zida iza leđa novog predsednika bila zasejana elektronskim cvećem, dovoljno moćnim da uhvati svaki šapat u toj prostoriji. Autori knjige Vatre i potop, u kojoj je Milutinović često pominjan i citiran, tvrde da su bili svedoci ove elektronske paranoje. U nekoliko susreta sa Milutinovićem dijalog su vodili papirom i olovkom, a svaka stranica ispisanog razgovora bila je odmah sečena na sitne rezance u mašini za reciklažu.

U svojstvu predsednika Srbije Milutinović se uglavnom bavio pregovorima sa međunarodnim posrednicima. Gotovo čitavu 1998. godinu provodi u razgovorima sa raznim američkim diplomatama i predstavnicima albanskih partija. Iza toga je sledio Rambuje gde je, kako je u Hagu već svedočio član delegacije kosovskih Albanaca na tamošnjim pregovorima Veton Suroi, Milutinović očito bio bez ovlašćenja da donosi bilo kakve odluke bez Miloševića. Prema nekim feljtonskim zapisima, samom Miloševiću čije je shvatanje politike uvek bilo slično boravku u ringu, nije se previše dopao Milutinovićev nastup u Rambujeu, pre svega štrapaciranje tamošnjim ulicama u pratnji velikog broja novinara na šta ga je izgleda nagovorio francuski ministar inostranih poslova Iber Vedrin. Milošević je navodno te šetnje i javne nastupe tadašnjeg predsednika Srbije prokomentarisao rečima – „šta ovaj tamo glumi i izigrava mečku“. Iz krugova bliskih Milutinoviću ide i priča da se u Rambujeu četiri puta sastajao u četiri oka sa Medlin Olbrajt, da joj je nudio (naravno, sa Miloševićevim znanjem) ono što se pominje i u najnovijoj seriji TV BBC („Smrt Jugoslavije, drugi deo“) da SRJ uđe u NATO pod specijalnim i komercijalnim uslovima, i da je navodno (bez Miloševićevog znanja) ubedio gospođu Olbrajt da doleti u Beograd neposredno pre početka bombardovanja kako bi se u poslednji čas našla mogućnost da se izbegne sukob. Milošević je, po istoj priči, takav predlog ljutito odbio.

ČESTA POMINJANJA: Dalja sudbina Milana Milutinovića ponovo će izgleda zavisiti od kooperativnosti, ovoga puta sa glavnom haškom tužiteljicom Karlom del Ponte. U Tribunalu bi sasvim lako i logično mogli da dođu na ideju (naravno da već jesu) da bivšem predsedniku Srbije ponude ulogu svedoka u procesu koji se tamo vodi protiv Slobodana Miloševića. Oni koji su imali prilike da razgovaraju sa Milutinovićem uoči odlaska u Hag tvrde da bi njegova strategija odbrane mogla da izgleda sasvim drugačije. Bivši predsednik Srbije ubeđen je da on nema oko čega da se nagađa sa Tužilaštvom i da ne može biti „Plavšićka u pantalonama“, jer u Hag ne nosi nikakav kompromitujući prtljag kao na primer, Biljana Plavšić, čija se uloga u inspirisanju politike etničkog čišćenja nije mogla poreći. U njegovoj političkoj biografiji nema ekstremnih izjava i postupaka, već uglavnom služenja jednoj politici. Milutinović, takođe, ne želi navodno da sebe prikaže kao političara koji nije učestvovao u donošenju važnih odluka u vreme rata, a da zatim dođe u poziciju da izuzetno mnogo zna o onome što su činili drugi.

Tužilaštvo bi, međutim, moglo da svoju poziciju oko Milutinovića gradi upravo na njegovom „nečinjenju“ u vreme dok je bio na jednoj od najmoćnijh funkcija u državi. Na tome da je u Srbiji postojala narodna izreka „Zašto kažeš predsednik, a misliš na Slobu“. Jedna od nezvaničnih definicija predsedničkog posla kaže, inače, kako bi dobar predsednik zapravo trebalo da liči na dobrog fudbalskog sudiju – dosta trči i radi, vidi i kontroliše mnogo toga, dozvoljava da se igra razvije, nije previše nametljiv i interveniše samo kada se ne poštuju pravila igre. Milutinović je od svih tih svojstava naglašavao samo nevidljivost, u mnogim spornim situacijama stajao je izvan aut linije, nije dizao kartone čak ni onda kada se pravila igre nisu poštovala. U Hagu bi mogli da insistiraju na tome da je neke stvari morao znati ili videti, odnosno da nije smeo da dozvoli sebi da predsednikuje ćutke, prihvatajući atmosferu i okruženje u kome nečija burma može da nosi više vlasti nego što je njemu pripadalo na osnovu Ustava. Dokaže li da se protiv takve prakse nije moglo bez određenih rizika, i to bi mogla da bude dragocena informacija za tim gospođe Del Ponte. Optužba ionako insistira na tome da je Milošević razvio paralelni sistem institucija pa bi i tvrdnja Milutinovića koji je nosio preuska odela, kako mu je ono ustavno odelo bilo preširoko, mogla da bude veoma interesantna.

U dosadašnjem toku suđenja Slobodanu Miloševiću Milutinović je pomenut mnogo puta. Nekadašnji šef Resora službe državne bezbednosti Srbije Radomir Marković tvrdio je prošlog juna kako je Milutinović bio jedan od funkcionera koji je dnevno bio obaveštavan o događajima na Kosovu kroz dokumente koji su nosili oznaku „državna tajna“. Neuporedivo „nezgodnije“ pominjanje Milutinovićevog imena usledilo je, međutim, u izveštaju glavnog finansijskog eksperta Tribunala Norvežanina Mortena Torkildsena, koji je citirao izjavu Mihalja Kertesa da je po naređenju Miloševića nekoliko puta na crno predavo „izvesnu sumu u stranoj valuti i dinarima“ Milutinoviću u njegovom kabinetu. „Ne sećam se koliko je to tačno bilo, ali reč je o nekoliko miliona dinara i nekoliko miliona maraka „, izjavio je Kertes haškom istražitelju.

Kao i poslednjih godina u politici, tako bi i u Hagu Milanu Milutinoviću ponovo moglo da se dogodi da od njega očekuju neuporedivo više nego što on objektivno može da pruži. U poslednjim godinama Miloševićeve vladavine od njega su mnogi potajno očekivali da kao predsednik Srbije makar ponekad podigne glas protiv jedne očajne politike, pogotovo kada je počela da kopni nada da će (u to vreme razjedinjena i firerski ustrojena) srpska opozicija ikada biti u stanju da nešto učini. Za Milutinovića su tada mnogi govorili da svakako ne spada u „fanatizovani deo vlasti“ i da bi pod određenim uslovima mogao možda da povede priželjkivanu, makar i simboličnu pobunu unutar režima. Pokazalo se da nije bio od tog štofa i da nije bio spreman da poremeti dobro ušuškan život koji je vodio. Pokazalo se i da je pokojni Slobodan Inić dobro procenio Milutinovića kada je za njega rekao da ne spada u one koji sebe a priori vide kao prve, kao vođe, već da svoju političku karijeru i ličnu probitačnost gradi na efektima određene partijske vrhuške kojoj „položajno pripada“. Potpisniku ovog teksta Milan Milutinović je priznao da su se „prevratničke ideje oduvek kosile sa njegovim shvatanjem politike“ i da nikada nije želeo da bude ono što su od njega mnogi očekivali – Don Kihot.

Kada je preživeo oktobarske promene i ostao u kabinetu na Andrićevom vencu, socijalisti su od njega tražili da maltene promeni tok istorije – da kao predsednik Srbije uspori sve zakonske predloge novih vlasti, da spreči odlazak Miloševića u Hag (kao da je to od njega zavisilo). Sada kada je i sam stigao u Hag, od njega tamo, izgleda, očekuju da bude možda i krunski svedok protiv Miloševića, čoveka čiju je „državničku mudrost“ nekada hvalio.