Kako je, ironijom sudbine, najveću cenu platio član Foruma pisaca koji je imao ozbiljne primedbe na Nikolaidisov tekst, zamerajući mu što brani režim Mila Đukanovića kao antiratni, prozapadni i manjinski, budući da ga Ugričić vidi kao nacionalistički, pseudoevropski i ratni
Sve donedavno reči Ivice Dačića da će zatražiti smenu direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića služile bi jedino za uveseljavanje posetilaca Jutjuba, zajedno sa izjavama o tome kako je vremešni Zdravko Čolić njegova generacija, a da ime Kalemegdana potiče od turske reči brdo, što je jednom prilikom objašnjavao ministru za migracije Francuske koji ga je začuđeno posmatrao. No i taj zahtev bi se mogao pripisati Dačićevim zabavljačkim sklonostima da Ugričić nije postavljen sa nekoliko stručnih ljudi na čelo nacionalnih ustanova kulture kao dokaz da se Srbija promenila 5. oktobra, dok je sadašnji ministar policije mogao u to vreme samo da gleda kako njegov stranački vođa Slobodan Milošević nesigurnim korakom zamiče ka pritvorskoj jedinici Ševeningena. Nešto se od tada bitno promenilo, jer je jedan od ključnih eksponenata Miloševićeve politike došao glave nekome ko je predstavljao simboličku potvrdu pobede demokratskih snaga, samo što o tome niko nije obavestio građane Srbije. Pitanje je da li bi oni to i saznali da Ugričić nije potpisao proglas Foruma pisaca za odbranu crnogorskog književnika Andreja Nikolaidisa nakon njegovog teksta „Šta je ostalo od velike Srbije“.
ATENTAT: Danima nakon toga naslovne strane tabloida punili su napisi da je upravnik Narodne biblioteke podržao „atentat na Tadića“ podržavajući Nikolaidisa koji je rekao da bi „civilizacijski iskorak bio aktiviranje eksploziva u Boriku“, „skandalu kakvog ima samo u Srbiji“. Pre toga je Nikolaidis poslednji put pomenut davno, kada je sa Jelenom Lengold primio Evropsku nagrada za književnost, mada je malo kome u Srbiji značilo njegovo ime, baš kao sama autorka Vašarskog mađioničara kojoj niko nije posvetio dužnu pažnju. Najmanje ministar policije, koji je od onoga što se može naći između dve korice jedino spominjao Belu knjigu o organizovanom kriminalu u Srbiji, mada nikada nije bilo jasno da li je ona napisana ili je to neka borhesovska metafora o delima koje dopisuju sami čitaoci. Ali kada ga je neko na Adi, gde je ministar u društvu episkopa Andreja i članova saveza „Svibor“, poznatih po Novakovom pentranju, Markovom topuzanju, junačkom skakanju… i ostalim disciplinama srpskog viteškog dvanaestoboja, pozdravljao pripadnike Žandarmerije koji su se bacali u ledenu reku za bogojavljenskim krstom, upitao o istrazi oko eksploziva i oružja koji su pronađeni u banjalučkoj hali „Borik“, Dačić se okomio na Sretena Ugričića. „Može on to da podržava iz zatvora, a ne i sa mesta direktora biblioteke“, podviknuo je on u svom stilu novinarima koji su odjurili u redakcije da jave kako će ministar policije pokrenuti postupak hitnog razrešenja Sretena Ugričića. Rečeno – učinjeno, pa je Vlada istog dana razmotrila slučaj upravnika Narodne biblioteke koji je samo stavio potpis na proglas Foruma pisaca da se „obustavi fatva“ Nikolaidisa, uz opasku da „srpska politička elita nije odustala od svojih hegemonističkih namera prema Crnoj Gori“.
PODRŠKA VLADI: Dok su članovi Vlade većali o njegovoj sudbini u Nemanjinoj, Ugričić je u pauzi skupa koji je u Narodnoj biblioteci tragao za odgovorima na pitanja o tome kako današnje društvo može da se oporavi posle vladavine režima koji su činile kriminalne, nelegalne i autoritarne strukture i da prevaziđe nasleđe ratnih zločina, rekao da podržava Vladu Srbije i državni vrh i da daje sve od sebe za promociju srpske kulture. Ugričić je objasnio da je neoprezno potpisao inicijativu, kako je to učinio u znak podrške slobodi izražavanja i ljudskim pravima, iako se ne slaže sa nekim Nikolaidisovim stavovima. Međutim, presuda je već bila doneta, bez obzira što je Cvetkovićev kabinet, reda radi, zadužio ministra kulture Predraga Markovića da sačini izveštaj o čitavom slučaju. Marković je ozbiljno shvatio zadatak, pa je zatražio objašnjenje od samog Ugričića. Sreten je odgovorio da, ako svojim radom i rezultatima nije potvrdio svoj patriotizam, njegova ostavka stoji na raspolaganju. Marković je odmah uzvratio da će ostavku ozbiljno primiti k znanju, očitavši mu lekciju o tome da pored zakonskih obaveza u okviru kojih obavlja dužnost u Narodnoj biblioteci Srbije postoje i civilizacijske, i da je njegovo ime ispod tuđeg teksta potpis direktora Narodne biblioteke. Članovima Vlade Marković je rekao da pitanje kadrovskih promena ne zahteva hitnost.
MILO I DODIK: Ostali članovi kabineta mislili su drugačije. Kadrovi Socijalističke partije Srbije insistirali su, tokom telefonske sednice, da Ugričić odmah bude smenjen, tvrdeći da potpisivanje papira kojim se, navodno, amnestira pokušaj ubistva visokih državnih funkcionera i verskog poglavara, nema veze sa pravom na slobodu izjašnjavanja. U tome su ih bodrili ministri Demokratske stranke tako da su svi zajedno bili zgroženi činjenicom da jedan državni službenik može da potpiše papir za koji su mislili da opravdava pokušaj atentata. Niko se nije osvrnuo na Sretenova objašnjenja da se gnuša terorizma, nasilja i da se oduvek zalagao za demokratske vrednosti. Tako je, ironijom sudbine, najveću cenu platio član Foruma pisaca koji je imao ozbiljne primedbe na Nikolaidisov tekst, zamerajući mu što brani režim Mila Đukanovića kao antiratni, prozapadni i manjinski, budući da ga Ugričić vidi kao nacionalistički, pseudoevropski i ratni, izjednačivši ga čak po tipu vladavine sa onim od koga je i poteklo čitavo zamešateljstvo o atentatu u „Boriku“, Miloradom Dodikom.
DENUNCIJANTI: No tek je tu isplivalo nešto što nije baš prijatno spominjati jer je deo Ugričićeve privatne prepiske sa članovima Foruma pisaca osvanuo u onom istom „Pressu“ koji je protiv njega pokrenuo medijski linč, podmećući mu teze da podržava terorizam i nasilje. To je mogao da dostavi tim novinama neko od onih koji formalno sede u ovom liberalnom forumu ili nadležne službe koje presreću tuđu prepisku, jer dokoni sigurno sigurno imaju da rade štošta zabavnije od guranja nosa u poštansko sanduče upravnika biblioteka. Ako i službe imaju prečeg posla, ostaje utisak da su nosioci liberalnih ideja u Srbiji, svojom dušom i telom, pa i karakterom, često bili najveća prepreka za ostvarivanje onoga za šta su se zalagali, i da bi se, na kraju krajeva, Sreten Ugričić u ovom trenutku verovatno dogovarao sa nekim od članova Upravnog odbora EIFL-a, najvećeg svetskog bibliotečkog konzorcijuma, o novim projektima, da su se protiv autokratske vladavine, poricanja ratnih zločina, sprege kriminala i vlasti ili kršenja ljudskih prava u Srbiji, borili neki drugi i drugačiji ljudi.
I sam Sreten Ugričić delom je bio žrtva svoje vlastite neodlučnosti: ako su mu već istinski bili sporni neki navodi iz Nikolaidisovog teksta, nije bilo razloga da uopšteno podržava pravo na slobodu mišljenja, pošto tu postoje ograničenja o kojima najrečitije govore ubistvo Zorana Đinđića i gubljenje evropske perspektive Srbije; kada je već stao iza tvrdnje da politička elita u Srbiji nije odustala od hegemonističkih namera prema Crnoj Gori, nije mogao da kaže da podržava državni vrh u kome sedi ta ista elita; ukoliko je već razmislio o Nikolaidisovom tekstu, zašto je ponavljao da ga je nesmotreno podržao, jer je time onima koji su naseli na priču o zagovaranju terorizma samo tutnuo u ruke argument o vlastitoj krivici zbog koje se kaje.
No to je, što bi sam Sreten Ugričić rekao, u ovom trenutku od sekundarnog značaja, jer građane Srbije mnogo više brine poruka koja ih je ovom prilikom tresnula kao dar s neba, jer su videli kako ministra kulture niko ništa ne pita o smeni uspešnog direktora Narodne biblioteke, da član kabineta zadužen za resor policije preti zatvorom jednom piscu, umesto da se o tome izjasne sudovi, da su državni mediji ponovo samo režimski, a tabloidi partijske agenture koje prave liste za odstrel, dok ključne poteze u zemlji vuče samo prividno poražena Socijalistička partija Srbije. Da nije tako, njen predsednik ne bi mogao da slavi pobedu koja se sigurno neće naći na Jutjubu.
Sreten Ugričić, smenjeni upravnik Narodne biblioteke:
Nema šale sa teroristima
Na pitanje da li bi ponovo potpisao apel Foruma pisaca da je znao sa kakvim će se posledicama suočiti, Sreten Ugričić kaže da se njegova neopreznost iskazala u dva vida: „Prvo, nisam dovoljno pažljivo procenio stepen napetosti i histeričnosti javne scene, kao i stepen njene podložnosti tabloidnim spinovima, kao ni stepen hladnokrvne bezobzirnosti u kojoj je ta javna scena ogrezla, pa samim tim ni radikalne posledice koje su usledile. Uostalom, dimenzije i ekstremnost tih posledica su zapanjile sve, ne samo mene. A posledica moje smene je po samu stvar rezultirala nepovoljnijim ishodom, jer je sigurno da bih za stvar zaštite slobode govora i prava na dostupnost pune informacije bez prethodnih izvrtanja, manipulativnih izdvajanja iz konteksta i apriornih osuda i pretnji mogao daleko više, sistemskije i dugoročnije da utičem kao upravnik nacionalne biblioteke nego kao autonoman pisac i tzv. običan građanin.“
„Drugo“, dodaje Ugričić, „nisam dovoljno pažljivo procenio ambivalentnost moje javne pozicije, koja je istovremeno i pozicija upravnika nacionalne biblioteke tj. državnog službenika, kao i pozicija pisca i angažovanog intelektualca. Na to me je potom upozorio nadležni ministar u pokušaju da odloži neminovno i umiri ono što se ne da umiriti. Ali osuda je već bila izrečena. Mislim da je očigledno da sam se potpisao kao pisac na proglas pisaca i kao član Foruma pisaca, a ne na službenom aktu sa zaglavljem ustanove, pa ipak, mediji su javnosti sa zlim namerama nametnuli figuru državnog službenika, koji mora da vodi računa šta govori i za šta se zalaže, nekom vrste autocenzure koja se podrazumeva, a sve u cilju pristojnosti i sleđenja državne politike. To što nam je državna politika nažalost dezorijentisana, konfuzna, nedorečena i prilično jalova, nije uzeto u obzir prilikom super-brzog ‘skidanja glave’, kako su preneli mediji da se jedan od zvaničnika izvoleo izraziti. Ukratko, potpisao sam, priznao sam da je to bilo neoprezno, demantovao sam da sam se pokajao i povukao potpis, kako su neki mediji javljali, i ponudio sam ostavku. Usledila je pokazna vežba treniranja strogoće u maniru ‘24 sata smena’. Bio je to nedvosmislen signal da nema šale sa teroristima.“
foto: tanjug
Gorica Mojović, poslanik Demokratske stranke:
Setila sam se Bagzija
„Mislim da je sam Sreten Ugričić objasnio zašto je smenjen kada je rekao da je neoprezno potpisao apel. U tom apelu Foruma pisaca za mene je posebno problematična i optužba Srbije za hegemonizam. Kako je moguće da crnogorski državni službenik na najgori način govori o drugoj državi, hvaleći vlast za koju radi, a da državni službenik Srbije podržava takav njegov stav, i to proglašava pravom na slobodu govora“, kaže članica Odbora za kulturu Skupštine Srbije i poslanik Demokratske stranke Gorica Mojović. „Nikolaidisov tekst“, nastavlja ona, „nije ni teorijski spis niti poetski napis, kako neki tvrde, već politički pamflet koji vrvi od govora mržnje čemu posebnu težinu daje činjenica da je autor državni savetnik jednog visokog funkcionera Crne Gore.“
Ali nije bilo razloga da se pokrene medijska hajka protiv autora.
Kako dva novinska teksta koja se kritički osvrću na Nikolaidisov članak mogu da se nazovu hajkom? Ti novinski tekstovi su se, pre svega, bavili diplomatskim aspektom njegovih tekstova. Upadljivo je da su dva novinska teksta izazvala hitnu reakciju Foruma pisaca. Videla sam taj poziv za potpisivanje apela koji je upućen članovima Foruma sa oznakom „hitno“. Šta je to bilo toliko hitno? Kako to da na mnoge druge pojave Forum nije reagovao? Moj prvi utisak je bio, a svakim danom sam sve uverenija, da je reč o manipulaciji koju je pokrenula jedna politička stranka. Znam Sretena Ugričića i da zaista nije čovek koji podržava terorizam i nasilje. Pitam se kome je onda svojim potpisom hteo da izađe u susret, pred kim da se dokaže?
Hoćete da kažete da proglas Foruma može da se shvati kao opravdavanje terorizma?
Neću to da kažem. Proglas navodno podržava slobodu govora, ali ne postoji sloboda kojom se makar i na budalasti način poziva na atentat. Sloboda govora ne podrazumeva da vi ugrožavate slobodu drugih, pa čak smatrate i pravdom ako oni budu ubijeni.
Mislite da ne treba braniti pravo na slobodu govora?
Govorim u zloupotrebi tog prava. Sramota me je kad čujem šta navijači uzvikuju na utakmicama i ispisuju po zidovima, i mislim da zbog toga treba da budu kažnjavani. A možda i među njima ima samo beslovesnih budala, možda će neko reći, pusti decu, a onda neko od njih nabije baklju policajcu u usta. Možda će isto tako neka budala reći vidiš koliko umnih ljudi ima razumevanja prema pozivu na atentat nekog tipa koji je još dobio i neke evropske nagrade, znači i to se može. E, pa ne može! Priča o takvoj slobodi govora ne bi prošla ni u jednoj civilizovanoj zemlji na svetu. Pogotovu ne u zemlji u kojoj je takoreći juče ubijen premijer, u zemlji u kojoj su se pre njegovog ubistva ispisivale stranice kojekakvih pamfleta sve pod parolom slobode štampe, slobode govora.
Da li je onda, ako je već reč o demokratskim zemljama, uobičajeno da ministar policije šalje poternice za piscem?
Ministar policije Ivica Dačić i inače tako govori. Malo preterano, ali direktno. Tako govori o podeli Kosova, o ucenama nekih zemalja iz EU. Takav mu je karakter, a takav i posao.
…i da poručuje kako se podrška Nikolaidisu može jedino poslati iz zatvora?
A šta, Dačić, za razliku od Nikolaidisa, nema pravo na slobodu govora i izjašnjavanja?
Ali kako može prvi čovek policije, a ne ministar kulture koji je jedini za to nadležan, da smenjuje upravnika biblioteke?
Nije tačno da je ministar kulture jedini za to nadležan, ponovo se zamenjuju teze. O takvim stvarima odlučuje čitava Vlada i ovo nije prvi put da se ne prihvati predlog nekog ministra.
Ali zašto se sa tim složila Demokratska stranka?
A što da se ne složi? Ako smo jedanaest godina podržavali jednog dobrog upravnika Narodne biblioteke, a onda on potpisao apel koji se kosi sa elementarnom pristojnošću jednog državnog službenika, nema razloga da mu i dalje pružamo podršku.
Zbog toga se i čuje da se zemlja uvodi u stanje ogoljenog straha za izgovorenu reč.
Mislim da je to strašna zamena teza i neistina. Postoje granice slobode govora, a to su granice koje određuje ljudskost i moral. Za mene je Nikolaidosov tekst prešao te granice i nemam razumevanje za one koji su braneći njegovo pravo na slobodu izražavanja prenebregli tu prostu činjenicu. Prva asocijacija nakon Nikolaidisovog teksta mi je bila – medijska scenu uoči ubistva premijera Đinđića. Ubili su nam premijera i predsednika stranke, i nešto slično se nikada više ne sme ponoviti. Ni u kolumnama, ni u „pesničkim“ spisima!
foto: jelena milovanović
Biljana Srbljanović, dramski pisac:
Hajkački diskurs
„Ja nisam potpisnik prvobitne peticije Foruma pisaca, i to iz čisto tehničkog razloga – članovi novog Foruma nisu imali moju tačnu adresu“, odgovora Biljana Srbljanović na pitanja o tome šta o stanju koje vlada u Srbiji govori način smene direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića. „Peticiju bih inače potpisala, kao što sam potpisala i sva sledeća oglašavanja Foruma, što ne znači da time potpisujem Nikolaidisov tekst. Na taj tekst imam i političke i književne primedbe, ali jednu sigurno nemam, a to je da je Nikolaidisov tekst poziv na terorizam. Ja se, naime, ne slažem sa ranomarksističkim stavovima da bi proleterska, radnička pobuna donela svetu bolji poredak stvari, smatram to prevaziđenim protolevičarskim pogledom na svet, na koji i sama nova levica ima kritički pogled. Takođe, smatram da u zemlji u kojoj je medijsko pozivanje na ubistvo predsednika Vlade prethodilo njegovoj stvarnoj likvidaciji, metafore, hiperbole i adinatone treba pažljivije koristiti. Ali, moje primedbe na Nikolaidisov tekst su apsolutno nebitne, jer to je njegov, a ne moj tekst i ne tekst nekog drugog člana Foruma pisaca. Mi svojim potpisom na peticiju ne potpisujemo njegov sadržaj, nego njegovo pravo da svoj tekst napiše i objavi tačno onako kako on sam misli da treba, a da zbog toga ne bude izložen besramnoj hajci, manipulaciji tabloidne javnosti i postane sredstvo vulgarnog otimanja političkih poena. Takođe, sklona sam da poverujem da se ovolika medijska i politička hajka na Nikolaidisa podigla i zbog toga što je u pitanju Crnogorac. Sasvim sam sigurna da je tolika netrpeljivost prema njemu dobrim delom izazvana i time što Crnoj Gori Srbija ne oprašta ništa, i koristiće svaku priliku da to javno demonstrira.“
Može li se zahtev da se obustave napadi na Nikolaidisa i u celini objavi njegov tekst protumačiti kao podrška terorizmu?
„Svima ovde su potpuno jasne barem tri stvari: 1. Nikolaidis nije terorista; 2. članovi Foruma pisaca ne podržavaju terorizam; 3. Sreten Ugričić nije pozivao na ubistvo predsednika i nije mu mesto u zatvoru. To znamo svi, i tabloidi koji su priču isfabrikovali, i oni koji su im priču plasirali, i oni koji su izvukli veliku korist prostačkom likvidacijom direktora biblioteke, kome su prethodno vezali ruke i noge i ukinuli svaku mogućnost da se brani. Mislim da je političku pozadinu ovog poteza dosta dobro definisala Ljiljana Smajlović, komentarišući slučaj sa pozicije predsedavajućeg Saveta za štampu, kada je procenila da je skandalozno da neko ko pripada „grupi političkih istomišljenika okupljenih oko Foruma pisaca“ ima odlučujuću poziciju u važnoj nacionalnoj ustanovi. Ona se tu doduše, malo narcisoidno, kao slepi putnik, šlepuje uz slučaj i još jednom skreće pažnju na svoju nezaceljenu ranu – način na koji je smenjena iz ‘Politike’ – ali to ne umanjuje tačnost njenih reči. Ugričić jeste smenjen zbog svojih političkih stavova, a ne zbog toga što poziva na terorizam. Njegovi stavovi su za Ljiljanu Smajlović neprihvatljivi, a ja ih, naprotiv, u potpunosti delim, ali i to je od sporednog značaja. Ono što je najvažnije i što je presudno u ovom slučaju jeste da je direktor Narodne biblioteke smenjen zbog političkog stava. Jer, ne može se imati kritičko mišljenje prema Republici Srpskoj i istovremeno biti na javnoj funkciji. Ne može se misliti da u osnovi njenog nastanka stoji jedan strašan i nepriznat zločin, i ostati ‘živ’. Ne može se kritikovati predsednikova odluka da primi orden koji krasi grudi pola Ševeningena i koji istovremeno prima Kačavenda ili episkop Nikolaj, čija je zasluga što je ‘94, nakon što je Cecin dečko ‘očistio’ Foču, u tom gradu otvorio duhovnu akademiju gde je učio pravoslavnu decu kako se lepo peva, a da se za to ne snose posledice. E to se ne može misliti i biti na javnoj funkciji u ovoj zemlji i to je ono što je poražavajuće i što prevazilazi razmere i teksta na internetu, i besne reakcije državnih organa i manipulacije tabloida i naroda, koji ni ne zna da ima biblioteku, a koji razume samo taj hajkački diskurs.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dirljivo izgledaju natpisi koje stariji građani nose na nekim antirežimskim akcijama, a na kojima se na različite načine ispisuje ista poruka: “Studenti, molimo vas, spasite nam državu!” Trenutno je blokirano tridesetak fakulteta, sa tendencijom da se ovaj broj značajno uveća, a masovnost demonstranata poraste, čemu uveliko doprinosi osionost Vučićeve vlasti. Snaga studentskog bunta iskazuje se kroz rađanje kompleksne i inovativne kulture otpora koja je do sada toliko nedostajala, kao i kroz međusobnu solidarnost
“Lično me je napao batinaš za koga sam kasnije saznao da je član vladajuće partije. Prisustvovao sam i napadu na Pavla Cicvarića od strane još jednog člana Srpske napredne stranke, kao i na još neke aktiviste. To je zaista tragičan prizor: u jednoj državi, visoki zvaničnici vladajuće partije na ulicama napadaju studente koji mirno stoje”, kaže za “Vreme” Petar Seratlić
Studenti iz Niša poručuju svojim kolegama da su tu i da ne ćute. Iako im je trebalo malo više vremena da se odazovu blokadama, pokazuju istrajnost u nameri da dođu do cilja, a to je svakako ispunjenje zahteva. Neki su zabrinuti kako će polagati ispite, a neki su samouvereni da su položili onaj najvažniji – iz etike i solidarnosti
Istraživanje NSPM – Beograd 2024.
11.decembar 2024.Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM
Nezadovoljstvo naprednjačkim upravljanjem Beogradom polako ali sigurno gazi preko opštinskih međa i “urbano-ruralne” granice. Naime, svega 27,8 odsto građana Beograda SNS-SPS vladavinu glavnim gradom ocenjuje kao “sposobnu i efikasnu”, dok čak 40,1 procenat smatra da je “nesposobna i koruptivna”. A raspoloženje prema aktuelnom gradonačelniku još je i gore od toga
Uticaj Moskve u Srbiji danas je u prvom redu posledica tri fenomena: pitanja statusa Kosova, energetske zavisnosti Srbije, kao i postojanja većinske proruske orijentacije javnosti čak i nakon agresije na Ukrajinu, u šta se uklapa delovanje (pro)ruskih medija. Kako prenose mediji, Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koje su dopustile delovanje ruskih službenih medija (Sputnjik, RT – Russia Today) na svojoj teritoriji. Uz to, neke od najgledanijih srpskih TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, poput TV Happy, imaju specijalizovane dnevne emisije čiji je sadržaj u službi ruske propagande
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
