Na taze završenoj sednici Skupštine grada Beograda skrojena je sudbina budžeta prestonice u kojoj živi gotovo dva miliona duša. Ogroman deo građana ni ne zna da će naredne godine biti izdvojeno vrtoglavih 400 miliona evra za “besplatan” gradski prevoz, ali to neće biti rekord. Neslavna titula za “rasipnika” 2026. odlazi u ruke birokratije, koja će nas sve zajedno koštati 27 milijardi dinara, odnosno 14 odsto budžeta.
Krpljenje “rupa” iz budžeta će se nastaviti kroz nova zaduživanja, ali i zadiranjem u novčanike Beograđana koji će vrlo brzo ugledati račune sa većim troškovima. U takvu, zaduženu 2026. godinu ulazi i gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, kome se, prema rečima opozicije, ponovo mrda fotelja u kojoj sedi od 2023. Zbog toga je stručna javnost zabrinuta, ali i nudi rešenja da se kasa popuni, a troškovi smanje. O tome je, između ostalog, za novi broj nedeljnika “Vreme” govorio Nikola Jovanović, direktor Centar za lokalnu samoupravu.
“VREME”: Da li je budžet Grada, koji je usvojen nedavno, razvojni budžet ili pokušaj da se pokriju tekuća izdvajanja i zakrpe rupe?
NIKOLA JOVANOVIĆ: Beograd još nije usvojio ni zvaničnu strategiju razvoja, a nema čak ni važeći generalni urbanistički plan. To dovoljno govori o odnosu ove vlasti prema razvoju i budućnosti. Ovo je pre razorni, nego razvojni budžet. Predstavlja pokušaj da se produži status kvo, kojim su zadovoljni određeni tajkuni, firme bliske gradskoj vlasti i grupa partijskih vojnika koja na normalnom tržištu rada nikada ne bi mogla da ima posao. Beograđani su nezadovoljni jer se ne rešavaju suštinski problemi. Grad je zapušten, aerozagađenje je nikada gore, trećina građana nema kanalizaciju, a nema ni ozbiljnih investicija.
Objavili ste podatak da će beogradska vlast zadužiti građane za 4,46 milijardi dinara. Šta to znači?
Ukratko, međunarodne banke i institucije više ne žele da finansiraju kapitalne investicije jer ne veruju u kvalitet upravljanja i gradske finansije. Zato je većina kapitalnih projekata prebačena na republiku. Zbog toga je Grad prinuđen da za tekuće projekte uzima kredite od domaćih banaka i to onih koji su pod političkim uticajem, poput Poštanske štedionice i Alta banke.
To je model koji se bliži kraju. Gradskim vlastima ostaje samo povećanje poreza i cena komunalnih usluga, kao i dalje smanjivanje investicija. Međutim, sve to donosi veliku štetu. Mene najviše boli vreme koje prolazi, a baca se u vetar. Kad pogledate gde su danas Varšava, Prag, Budimpešta, Bukurešt, pa i Zagreb i Sofija, shvatate koliko zaostajemo i koliko se jaz dodatno širi.
Pomenuli ste nedavno da komunalna preduzeća trenutno duguju dobavljačima oko 18 milijardi dinara, a da se Grad još letos zadužio kod domaćih banaka za 14,9 milijardi dinara. Gde toliko “škripi” kada mora da dolazi do ovolikog zaduživanja?
Normalno je da javni sektor Beograda sarađuje i upošljava privatne firme, ali nije normalno da im za to ne plaća. Ovde još uvek vlada filozofija da privatnici treba da budu srećni kad dobiju neki posao u gradu i da ne treba mnogo da se bune da ne bi bili stavljeni na crnu listu. Kako da očekujemo da Beograd privlači nove investicije i strane firme, kada se trenutno duguje privatnom sektoru 18 milijardi dinara.
Beograd se nalazi u dubokoj ekonomskoj krizi, a u krizi grad mora da podstiče privrednu aktivnost. Ovde mislim na javne investicije, garantovanje za kredite preduzeća kod komercijalnih banaka i slično, dok je u Beogradu ova vlast guši time što ne isplaćuje dobavljače i dodatno otežava situaciju preduzećima koja imaju problem da održe likvidnost i zaposlenost. Nestručna gradska vlast je najveći krivac za usporavanje privredne aktivnosti u gradu i poremećaj izmirenja novčanih obaveza što stvara paniku na tržištu, pa privatni sektor povlači “ručnu kočnicu” i prestaje sa investicijama u strahu od neizvesne budućnosti.
Kakvu ulogu u svemu tome imaju besplatni udžbenici, vrtići i javni prevoz?
Besplatan prevoz nije problem, podržao bih tu meru kao budući gradonačelnik, ali problem je što se posao javnog prevoza dodeljuje sumnjivim privatnicima, dok GSP propada. Sa druge strane, u evropskim metropolama javni prevoz je u velikoj meri subvencionisan, ali tamo se zna kome ide novac i šta je krajni cilj subvencionisanja javnog transporta – gradovi mobilnosti, bez saobraćajnih gužvi, ekološki održivi. U Beogradu besplatan javni prevoz ne ispunjava nijednu navedenu svrhu, jedini cilj je da se “napune” džepovi privatnika.
Dakle, pogrešno se smatra da je najveći problem to što krajnji korisnici više ne plaćaju javni prevoz i što je boravak u predškolskim ustanovama subvencionisan u punom iznosu. Ali to nije suština. I pre aktuelnog gradonačelnika retko ko je plaćao kartu, a roditelji su plaćali samo 10 odsto ekonomske cene vrtića.
A šta je onda problem?
Problem je što se svaka socijalna mera finansira tako što se smanjuju kapitalne investicije, a ne tako što se smanjuje korupcija ili što uprava postaje jeftinija i efikasnija. Rashodi u budžetu za birokratiju su 27,1 milijardu dinara, što je oko 14 odsto ukupnog budžeta. To je rekord! Uprava je poskupela, a to znači veće cene komunalija i poreza na imovinu. Plaćanje prevoznicima iz budžeta za sledeću godinu iznosi okruglo 400 miliona evra, još jedan neslavan rekord. Tu je moglo da se uštedi minimum 100 miliona evra da se uspostavio ozbiljan nadzor nad radom prevoznika, odn. da su se linije dodeljivale na poštenim i otvorenim konkursima. Drugim rečima, gradonačelnik nijednu meru nije obezbedio realnim merama, unapređenjem funkcionisanja grada, već ono što navodno daje građanima u jedan džep, izvlači im iz drugog, a pritom nas sve zadužuje.
Da li će Beograd u nekoj bliskoj budućnosti dovesti sebe u situaciju da će jednostavno morati da napravi bolne rezove, kako Grad ne bi bankrotirao?
Da, ali oni ne moraju da budu bolni, već mogu biti isceljujući. Da li nam je svima u interesu da se iskoreni korupcija, da se raskinu štetni ugovori sa lošim autobuskim prevoznicima ili sa firmama za obezbeđenje koje nemaju odgovarajuće licence? Da li nam je u interesu da se tri milijarde dinara za “dogradnju” Kalenić pijace odmah preusmeri za završetak spajanja Mosta na Adi sa Rakovicom? Ili da se sredstva za famozni delfinarijum usmere na priključak na kanalizaciju za sva domaćinstva i preradu otpadnih voda? Mislim da je odgovor dovoljno logičan.
Ali, hoće li biti hrabrosti u nekoj narednoj vlasti, koja god ona bila, da se ukinu besplatni projekti? Mogu li Beograđani ponovo da se naviknu da plaćaju javni prevoz?
Besplatni projekti moraju da postoje za određene kategorije stanovništa kao što su studenti, penzioneri, socijalno ugroženi, porodice sa niskim prihodima i više dece. Javni prevoz se može finansirati na razne načine. Recimo, posebnom taksom koja ne mora da podrazumeva obavezu kupovine karte za krajnjeg korisnika. Ali novac prikupljen takvom taksom onda mora da ide na obnovu voznog parka, na širenje tramvajske i trolejbuske mreže, na bezbednost u saobraćaju.
Ponavljam, veći problem za javni prevoz od ukidanja naplate jeste sistematsko uništavanje GSP-a i favorizovanje privatnika poput Strele iz Obrenovca, koji uzimaju iz budžeta više nego gradsko preduzeće. Zatim, Beogradu treba fond socijalnih stanova, za koje se trenutno izdvaja nula dinara. Takođe, više će se izdvojiti naredne godine za novi fantomski sportski centar za Vračaru nego za prihvatilište za starija lica i prihvatilište za decu zajedno. O kakvoj mi socijalnoj politici onda pričamo?
Ako sve ovo uzmemo u obzir, koliko je izvesno da Šapić ostane do kraja mandata, odnosno 2028. na čelu grada?
Ne znam kakva je njegova lična sudbina, ali model koji promoviše je štetan i neodrživ. Zaduživanje grada kod komercijalnih banaka, prebacivanje kapitalnih projekata na republiku, četvrtina budžeta za autobuske prevoznike, obustavljanje investicija, korupcija… prosto ne može dalje ovako.
Hoće li to imati političke posledice?
Upravo to. Pretpostavljam da će biti vanrednih izbora ili će ga njegova većina smeniti na nekoj od narednih sednica. Ja se nadam i navijam za prvu opciju, ali trenutno je realnija druga.
Kada smo već na terenu verovanja i nadanja, je li izvesno da Beograd dobije metro budući da se i tome govorilo na Skupštini grada?
Beograd je već odavno trebalo da ima metro. Čak i po najnovijem projektu, koji je predstavljen u novembru 2021, trebalo je da građevinski radovi budu završeni na proleće naredne godine, ali dotad neće ni stići dve “krtice”. Ovim tempom, jasno je da neće biti metroa u Beogradu pre 2031. godine.
Nemate optimistične prognoze, ali u kom znaku će proći 2026. godina kada je reč o Beogradu?
U znaku promena. One će se prvo dogoditi na republičkim izborima, doneće ih mladi ljudi, studenti, koji su vratili veru ljudima da Srbija može da bude drugačija. Oni su lučonoše promena i budućnost Beograda i Srbije.
Promene će se dogoditi zato što je nagon za samoodržanjem ipak jači od svakog populizma, strančarenja ili partikularnog interesa. Ovo je grad koji ponosno stoji već dve hiljade godina, zauzima strateško mesto u jugoistočnoj Evropi, veći je od svih nas i biće ovde i kad nas ne bude. A promene će, ovako ili onako, morati da počnu već naredne godine.
Mi iz Centra za lokalnu samoupravu ćemo zato, u saradnji sa partnerskim organizacijama, predstaviti razvojni i strateški dokument “Beograd 2030”, u kojem ćemo dati konkretne mehanizme za sanaciju i unapređenje stanja u glavnom gradu i navesti prioritete.
Takođe, objavićemo i “Belu knjigu kriminala i korupcije”, na kojoj radimo već tri godine, kao i “Registar nesavesnih izvođača”. Pozvaćemo sve stručne i društveno odgovorne organizacije na zajednički nastup u okviru široke inicijative “Beograd ne može da čeka”. To će biti platforma za okupljanje svih činilaca koji mogu da doprinesu da što pre vidimo leđa pogubnoj SNS vlasti i vratimo Beograd građanima.
