Vlast uništava kulturu svoje zemlje

Kultura u Srbiji postala je jedno od ključnih polja represije prema kritički orijentisanim pojedincima i kolektivima. Svakodnevna su ukidanja i obustavljanja javnih konkursa, netransparentne raspodele sredstava, otkazi, smene, ucene, partijski motivisana imenovanja upravnika javnih institucija i članova upravnih odbora u cilju disciplinovanja zaposlenih…

Istraživanje “Hronika represije u kulturi” koje je u novembru i decembru 2025. sprovela neformalna platforma Zajednica umetnosti i kulture (ZUK) među radnicima u kulturi, pokazuje da je u toku sistematsko gušenje slobode stvaralaštva i kritičkog mišljenja, ali i ugrožavanje egzistencije i osnovnog ljudskog prava na rad. Istraživanje je sprovedeno u devet gradova (Beograd uključujući Stare Banovce i Lazarevac, Novi Sad, Pančevo, Zaječar, Užice, Leskovac, Kragujevac, Zrenjanin, Smederevo), bilo je anonimno, a prikupljeno je gotovo 40 svedočanstava. Među njima dominiraju ona iz javnog sektora.

“Beleženjem primera političke odmazde preuzimamo ulogu kolektivnih svedoka i nastojimo da takvi slučajevi ne potonu u zaborav i ne budu prećutani”, piše u izveštaju.

Represija i zloupotrebe prijavljene su u velikom broju ustanova kulture širom zemlje. Među njima su i Narodno pozorište Leskovac, Narodno pozorište Timočke krajine “Zoran Radmilović” u Zaječaru, Dom omladine Pančevo, Filmski centar Srbije, Dom kulture Stari Banovci, Narodno pozorište u Beogradu, Pozorište “Puž”, Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu, Centar za kulturu Lazarevac, Narodno pozorište Užice, Dom kulture “Studentski grad” u Beogradu i Udruženje muzičkih umetnika Srbije.

Oblici i metode represije su raznovrsni.

JAVNI KONKURSI

Najveći broj prijava se odnosio na probleme u sprovođenju javnih konkursa, od neadekvatnih komisija za odlučivanje (“konkursne komisije Filmskog centra Srbije sistematski sastavljane po principu partijske podobnosti”), izostanka normiranih kriterijuma za odlučivanje, do činjenice da se “sredstva kroz konkurse redistribuiraju organizacijama koje nemaju transparentan rad”, neobjavljivanja rezultata konkursa ili neisplaćivanja dodeljenih sredstava (“FCS nije isplatio dodeljena sredstva za sufinansiranje filmskih ostvarenja”) – tvrdnja koju potkrepljuje činjenica da Filmski centar Srbije tokom 2025. godine nije raspisao nijedan javni konkurs za podršku filmskom stvaralaštvu, dok sredstva pojedinim produkcijama nisu isplaćena ni po konkursima iz prethodne godine.

Više prijava ukazuje da se po pravilu ne sufinansiraju aktivnosti koje sadrže kritičko mišljenje, istraživanje i angažman, i da se na konkurisima najčešće ignorišu bez obrazloženja. Isto važi i za konkurse Sekretarijata za kulturu Grada Beograda koji nisu realizovani upravo onda kad je trebalo kazniti čitav kulturni sektor. Prošle godine konkurs je obustavljen uz saopštenje da su pojedini članovi komisija podneli ostavke. Šta se dogodilo s novcem opredeljenim za taj konkurs za kulturu, ne zna se.

Pojedinim projektima budžet je toliko smanjen da se manifestacija ne može održati na kvalitetan način, BITEF i Fest na primer, ili je sasvim ukinuta, što pokazuje slučaj Sterijinog pozorja koji iz budžeta Autonomne pokrajine Vojvodine uopšte nije dobio podršku, kao ni Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, Festival ekološkog pozorišta za decu iz Bačke Palanke, niti Nedelja promene koju organizuju studenti Akademije umetnosti u Novom Sadu. Učesnici istraživanja svedoče da su dobijena sredstva često bila tek jedna sedmina od traženih, pa je organizacija morala da odluči da li će da ih prihvati i realizuje projekat ispod linije željenog kvaliteta.

Tako je Kulturni centar Beograda organizovao jednu izložbu, a ne devet kako je planirano, u formi zajedničke “samostalne” izložbe. Svih devet umetnika je prihvatilo ovu promenu i time, po ko zna koji put, sopstvenim volontiranjem i prilagođavanjem realnim mogućnostima pomoglo ustanovi koja je dovedena pred svršen čin, čime su nevoljno dokazali da kultura može da radi i sa smanjenim sredstvima.

Neke manifestacije, poput Pančevo Film Festivala, nisu dobile podršku ni na republičkom, ni na gradskom konkursu za kulturu iako se nisu vidljivo pozicionirali prema protestima, ali zato njihovi čelni ljudi ne podržavaju sistem, što je dovoljan razlog da se izgubi čak i ona mala podrška koju je ta manifestacija u prethodnom periodu dobijala. Očito da više nije dovoljno da se ne upućuje direktna kritika vlasti, sada se zahteva aktivno odavanje priznanja vlastima i javno pokazivanje odanosti, piše u analizi istraživanja.

foto: fonet / aleksandar barda

SAMO PODOBNI

Neke od pristiglih prijava odnose se na sprovođenje konkursa za mesta direktora/upravnika ustanova kulture. Navode se i konkretni slučajevi manipulacija: ako među onima koji su konkurisali nema podobnih, u zvanje vršioca dužnosti i po treći put se bira osoba koja ne ispunjava konkursne uslove (na primer, hidrogeolog po profesiji). Inspekcija republičkog Ministarstva kulture je informisana, ali nikada nije došla. Istovremeno, nepodobni se na različite načine sprečavaju da konkurišu. U analizi je istaknuto da je Ivana Nedeljković konkurisala na mesto direktora CZK Lazarevac. Dokumentacija je odbijena sa obrazloženjem da je nije podnela u roku. Lice zaduženo za komunikaciju sa kandidatima dalo je pogrešnu informaciju.

Činjenica je da je veliki broj imenovanih rukovodilaca kulturnih ustanova, posebno onih koji se drže u zvanju vršilaca dužnosti, nepoznat javnosti i da su upravo stoga oni u situaciji potpune podređenosti političkim funkcionerima koji mogu da utiču na njihov status. Čak i oni koji su izabrani po konkursu svesni su da su potvrđeni samo političkom voljom, te stoga i kad jaki profesionalni standardi to zahtevaju, ne suprotstavljaju se politički nametnutim odlukama koje su štetne po umetnički i kulturni život zemlje, kao i njen ugled u svetu. Oni čak mogu da prihvate i nalog da takvu štetnu odluku njihova ustanova kulture sprovede u delo.

Partijsko zapošljavanje i strah koji vlada u ustanovama za posledicu često ima i zloupotrebu rukovodećeg službenog položaja: mobing koji se nastavlja uprkos pritužbama, cenzura, otpuštanje nepodobnih zaposlenih ili javnosti poznat primer – slučaj “Generalštab”.

Za sektor kinematografije značajan je način funkcionisanja Filmskog centra Srbije i Jugoslovenske kinoteke. To su dva oslonca čitave kinematografije, pa zato smene direktora u tim dvema ustanovama doprinose urušavanju sistema. Smene su bile netransparentne, nisu realizovani konkursi za direktore, već se situacija rešava v. d. statusom rukovodilaca koji na tom mestu po pravilu ostaju duže nego što je predviđeno zakonskim normama.

OTKAZI I OSTALA ZASTRAŠIVANJA

U svedočenjima se pominje i jedan specifičan oblik represije: delovanje poverenika Srpske napredne stranke za određenu opštinu, koji zastrašuje nepodobne kadrove u javnom sektoru: “Poverenik za OOSNS Lazarevac, navijač iz Borče, lice koje ima zabranu prilaska svojoj ženi, nazivao me pogrdnim imenima, insistirao na mojoj smeni pre mandata. Ja sam direktor u ustanovi kulture Grada Beograda i Opštinski odbor nema ništa sa mojim imenovanjem”, napisao je jedan od učesnika istraživanja.

Postoje svedočenja da su zbog neslaganja sa lokalnim donosiocima odluka nepodobnim radnicama upućene pretnje sa lažnih profila: “Potcenjivana sam i ponižavana”, napisala je jedna od njih. Slučaj je prijavila policiji, ali podozreva da je lažni profil kreiran po nalogu lokalnih moćnika, te da se to dalje neće istraživati. Potrebno je zastrašiti osobu koja ne prihvata politički diktat nadređenih i izvršiti pritisak da odustane od svojih stavova i kritike.

Prijavljeno je šest otkaza ili pretnji otkazom i pet ucena kao forme represije. “Nakon javno pružene podrške kolegama iz Narodnog pozorišta u Beogradu, oktobra 2025. dobila sam pretnje otkazom”, piše jedna od učesnica istraživanja. Navedeno je i da je “kolega Momir Pejatović posle dvadeset dve godine rada na radnom mestu direktora tehnike Narodnog pozorišta u Leskovcu dobio otkaz 18. februara 2025. godine. Kolega smatra ovaj čin političkim progonom s obzirom da je od početka davao bezrezervnu podršku studentima. Do dana podnošenja prijave 15. novembra 2025. nije bio pokrenut sudski spor po njegovoj tužbi zbog nezakonski dobijenog otkaza”.

U analizi istraživanja se konstatuje da iako su autokratsko upravljanje i mobing lako vidljivi, teško je dokazivo da, na primer, kragujevački glumac Dušan Stanikić ne dobija uloge za kaznu. “Posle više od 20 godina radnog staža u Knjaževskom srpskom teatru, a pošto sam se pojavljivao na protestima ‘Srbija protiv nasilja’ i na tim skupovima govorio, nisam više dobio ulogu. U poslednje četiri godine (četrnaest-petnaest podela) nisam dobio ulogu. Sada je već drugi direktor u pozorištu nastavio gde je prethodni stao i naravno da, prema planu rada, nisam u podeli u naredna tri projekta”, glasi njegovo svedočenje. U jednoj prijavi piše da se “otkazuju kvalitetni reditelji – ‘blokaderi’, koji su zakazani godinama unazad, a dovedeni su ljudi koji su lošijeg kvaliteta, koji pristaju na cenzurisanje predstava ili nisu uopšte reditelji. U izbor uloga se meša uprava, cenzurišu se komentari”. Slično se vidi i iz prijave jedne glumice da “upravnica pozorišta u čijoj kući igram zapažene, nagrađivane uloge u pet naslova, ne javlja mi se na hodniku i gde god me vidi, stavlja mi do znanja da za nju ne postojim. Upravnik pozorišta u kome igram naslovnu ulogu glasno pred svim ostalim kolegama, a iza mojih leđa, govori da sam ‘neradnica’, ismeva me i govori da se pravim da sam ‘zvezda’. Bez objašnjenja su skinute dve predstave u kojima igram velike uloge. Više puta mi je stavljeno do znanja da neću raditi ni u jednom pozorištu u Beogradu”.

Baletski ansambl Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu bio je glasan i jasan u svojoj podršci studentima, kako na ulici tako i na pozornici. “Uprava se trudila da tu podršku opstruira, a onda počela i da se sveti. Dvanaestoro kolega je poslato u prevremenu penziju. U normalnim okolnostima, na njihova radna mesta bi se zaposlile mlade kolege koje već godinama igraju sa ugovorima na određeno, agencijskim ugovorima ili ugovorima o delu. Ipak, većina tih mladih kolega (njih tridesetak) je dala podršku studentima. Stoga je direktorka organizovala audiciju za nova radna mesta i shodno očekivanjima, ugovore o radu je dobilo samo dvoje ovdašnjih igrača, a deset mesta su popunili plesači iz inostranstva”.

SVOJEVOLJNE PROMENE STATUTA

Posebno važnu formu represije predstavlja promena internih normativnih dokumenata: promene statuta, sistematizacije radnih mesta itd. da bi se omogućilo političko zapošljavanje u pozorištu i zapošljavanje podobnih kandidata bez diplome. Tako je u Šabačkom pozorištu organizatorka Jelena Ivetić preko noći ostala bez posla, a na osnovu promenjene sistematizacija koja njeno mesto više nije predviđala.

U Narodnom pozorištu u Beogradu 25. septembra 2025. godine donet je novi Pravilnik o radnoj disciplini kojim su mnoga i ljudska i umetnička prava ansambla i zaposlenih osporena. Novi pravilnici i slični akti doneti su i u nekim muzejima zahtevajući da svim sastancima, protokolarnim posetama, besplatnim vođenjima kroz izložbu, izjavama za medije i sl. prethodi pisana saglasnost direktora.

Javna diskreditacija dosadašnjeg rada tema je osam prijava. U medijima je već uobičajeno predstavljanje celog sektora kulture kao neradničkog, dok se umetnici predstavljaju kao oni koji misle samo o sopstvenoj karijeri. Stroga kontrola rada i ponašanja nameću uprave javnih ustanova kao neophodnu meru. U analizi istraživanja piše da je ministar kulture Nikola Selaković na svom prvom sastanku sa direktorima muzejskih ustanova dao sebi za pravo da diskredituje rad jedne od njih i da kaže: “Zaboravite svoje planove, ako se ovo što je rečeno uopšte može nazvati planom, a ja vam sada dajem jedan zadatak – radićete na realizaciji te i te izložbe svim svojim kapacitetima”.

Javna diskreditacija se dešava i unutar ustanova, a često je sprovode novodovedeni direktori prema zaposlenima. U prijavi već pomenutog slučaja u baletskom ansamblu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, piše u analizi, dobijeni su tekstovi u kojima direktorka Baleta i njen prijatelj diskredituju ovdašnje plesače, dok pohvaljuju inostrane, što se može smatrati medijskom kampanjom protiv mladih kolega.

Osim navedenih, u analizi istraživanja “Hronika represije u kulturi” kao najčešći oblici represije navedeni su i cenzura i zabrana realizacije umetničkih i kulturnih programa, neformalne “crne liste”, uskraćivanje prava na rad politički nepodobnim.

Pojedini zaposleni u ustanovama kulture sistematski evidentiraju prekršaje i krivična dela ukazujući na kolaps pravnog sistema. Tako je, prema navodima zaposlenih u Narodnom pozorištu Užice, identifikovano čak 278 povreda Ustava, zakona (o radu, kulturi, zabrani diskriminacije, javnim službama, budžetskom sistemu), kao i unutrašnjih normativnih akata.

Zajednica umetnosti i kulture nastavlja prikupljanje svedočenja o represiji u kulturi i periodično će objavljivati nove izveštaje.