Vlast protiv sudstva

Jedna sudska odluka koju ni premijer Zoran Đinđić ni ministri, posebno Božidar Đelić i guverner Mlađen Dinkić, po svemu sudeći nisu do kraja pažljivo pročitali ili razumeli digla ih je na noge te su se protekle nedelje oglasili pljujući na sva usta pravosuđe sve u nadmetanju ko će više. Naravno, uz obaveznu ogradu da njihove reči „ne treba shvatiti kao pokušaj uticaja na sudstvo“. Reč je zapravo o odluci Vrhovnog suda Srbije o porezu na ekstraprofit naplaćenom od Mobtela za račun Astra banke, što nikako ne znači da će 1,8 milijardi dinara biti vraćeno BK kompaniji, već da drugostepeno rešenje Republičke uprave javnih prihoda, doneto po žalbi Astra banke, valja upotpuniti veštačenjem kako bi se utvrdio tačan iznos naplate.

„Prvostepena odluka kojom se oduzimaju pare je i dalje na snazi, nema vraćanja novca“, kaže Vida Petrović-Škero, sudija Vrhovnog suda Srbije. „Vrhovni sud je tim povodom dao saopštenje koje bi i slepac shvatio…“

„VREME„: Premijer Đinđić je izneo sumnju da postoji snažan lobi koji kupuje sudske presude. Za odluku suda tvrdi da je doneta protiv naroda i da će on „sve dokaze izložiti javnosti, to jest narodnom sudu koji će proceniti da li pare treba vratiti Astra banci ili ne„.

VIDA PETROVIĆ–ŠKERO: Neverovatno je da čovek sebi dozvoli da sudsku odluku komentariše na taj način. Opet ponavljam: pare su uzete i nema vraćanja. Međutim, oni (izvršna vlast prim. aut.) teraju svoje, uništavaju sud, zapravo, građanstvu kažu da je sud institucija starog režima i da radi „odokativno“. Moje mišljenje je da oni (izvršna vlast, prim. aut.) rade dosta nezakonito i da se svuda pokrivaju rečima: sud ne valja. Svedoci smo činjenice da izvršna vlast nije zadovoljna tom sudskom odlukom. Prvo, tumačila je očigledno na način koji se nekom sviđao i potpuno suprotno od onog šta o njoj piše komentarišući je na neprimeren način. To jeste pritisak na sud kako bi se u narodu stekao utisak da sudska vlast nije u redu, što dovodi do pada poverenja u instituciju suda.

Ministar Batić se nada da će ovog puta sudije shvatiti u kojem vremenu, kome i zašto sude i šta su zahtevi naroda. Pominjanje naroda u ovakvoj situaciji je dosta indikativno. Liči na šlihtanje.

Taj isti ministar napominje da će on i oformiti komisiju i pitati narod treba li Kariću oteti te milione. Svakako mu ih treba uzeti, ali valja voditi sudski postupak, ne oteti. Stalno ponavljam: šta će nama sud. Nek naprave tri preka sudića sa po tri čoveka, što će biti mnogo jeftinije – nema suda, nema administracije, nema troškova. Sede tamo i kažu: Kariću toliko, cap – tačka, Legija oslobođen, cap – tačka, uhvatili smo teroristu – smrt, tačka… Uzgred se moramo zapitati: gde je ubica Boška Buhe, gde su ubice svih ostalih, kako se dobijaju tenderi… Niko se sada ne pita još jednu stvar: taj Majkić što je kupio hotel Union bio je pre četiri meseca aktuelan zato što je bio pušten iz pritvora pa je sud bio razapet na krst. Više se i ne sećam zbog čega je bio pritvoren, čini mi se zbog nekih para i kockarnica. Sad je postao zvezda svih novina. Niko nije rekao: to je čovek koji je bio hapšen pa pušten, šta je s njim? Moju koleginicu su maltene hteli da linčuju zato što ga je pustila da se brani iz slobode.

Pomenuste Legiju, komandanta Jedinice za specijalne operacije, koga se, izgleda, plaši i sam vrh vlasti. Šta je s optužnicom protiv njega?

Naravno da se svi plaše Legije. Oni znaju šta on sve zna, šta može i kako može. Čovek uđe u kafanu, napije se, ispuca, uništi inventar i nekog rani… Tužilaštvo podnese optužnicu od koje 15 meseci kasnije odustane. Znači, nema dela. U sud, na primer, nije stigao predmet, odnosno ne zna se šta je s onih oko 600 kilograma droge koje je bivši DB čuvao nekoliko godina u trezoru.

Navodno je ta droga spaljena.

I ja sam to pročitala. Znam, međutim, da sudska komisija spaljivanju nije prisustvovala. A ona upravo zbog toga i postoji. Komisija mora da uzme knjigu u kojoj je zavedeno sve što treba spaliti i tražiti svaki uzorak na proveru. Međutim, ništa od toga nije učinjeno.

Nedavno je u svim novinama na prvim stranama objavljeno: „Uhvaćen ubica Boška Buhe„, sa fotografijama uhapšenih i onih koji su u bekstvu.

To je svojevrstan pritisak na sud, stvaranje javnog mnjenja i atmosfere da je neko unapred kriv, što je kršenje osnovnog ljudskog prava, odnosno presumpcije nevinosti. To se činilo i u prethodnom i sadašnjem režimu. Sudije su ugrožene u svom radu kad dobiju sudski predmet za koji već postoji presuda u novinama. Oni koji daju takva saopštenja sredstvima javnog informisanja čine to ili zbog neznanja ili žele da se pokažu uspesi nekog, a i da bi se prikrilo nešto što nije na vreme i kako treba urađeno. Faza istrage ne znači da je neko kriv i da će biti pokrenut sudski postupak ili da će tužilac imati uslova za podizanje optužnica. Čak i kad sudija, uprkos medijskoj hajci, držeći se zakona, donese oslobađajuću presudu, podgrejana javnost reaguje: sud je uradio tako zato što je morao da bude neobjektivan ili zato što je sudija pripadnik starog ili novog režima.

Čini se da će, šta god sudija uradi u takvim okolnostima, biti izložen kritici i nekakvom suđenju.

E, sad se postavlja pitanje onog što naša izvršna vlast kaže: sud se krije iza nezavisnosti i mi moramo da ga kritikujemo. Neka to čini na odgovarajući način, na odgovarajućem mestu jer je sudstvo veoma osetljiva institucija. Inače, imaćemo i dalje stalan gubitak poverenja u sudstvo.

Policija često javno saopštava da je neko kriv i da postoje neoborivi dokazi o krivici.

Bilo ko da iznese podatke ili tvrdnju da postoje dokazi znači da je preuzeo ulogu suda, što nije dopustivo. Onda se opet vraćamo na tezu da sud zapravo nije potreban jer će presuditi policija ili političari, advokati, novine koje iz „izvora bliskog“ ovom ili onom saznaju da je neko kriv ili nevin. I niko nije snosio odgovornost za tako date izjave. Mi moramo da dođemo do stepena odgovornosti, naravno, određenom vrstom sankcija, da se nekažnjeno ne mogu saopštavati ni napisati neodgovorne izjave. Sećam se da je pre nekoliko godina kad sam postala predsednik Okružnog suda u Beogradu na televiziji bilo objavljeno da je jedno sudsko veće s imenima i prezimenima sudija primilo po milion maraka da bi nekog pustilo iz pritvora. Nekoliko časova kasnije ta televizija ponovila je tu vest, a potom rečenicu da je onaj „od koga su mislili da su dobili tu informaciju“ demantovao da ju je on dao. I niko nije snosio odgovornost za blaćenje sudija. Nijedan državni organ nije reagovao, a po meni je morao to da učini. Država mora da štiti sudije jer je bitno da se on zove sudija, a ne Pera, Mika, Laza… Nažalost, to se i sada događa.

Političari, predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti i mnogi drugi ljudi koji su u žiži javnosti ne štede reči napadajući sudstvo.

Imamo situaciju kad se sukobe određeni interesi u državnoj sferi, kad se sukobe neki političari. Svi oni na kraju kažu: o tome će konačnu reč dati sud jer ćemo zatražiti sudsku zaštitu. E sad, zašto će tražiti sudsku zaštitu upravo ti ljudi koji su prethodno govorili da je sud korumpiran, da ne valja, da sud ništa ne zna… To je kontradiktorno. Ali time se institucija suda krši i to se ne može pravdati. Meni se sve više čini da ovo počinje da liči na govor mržnje jer smo došli u situaciju da izvršna i zakonodavna vlast govore tim jezikom protiv sudske vlasti.

Govori se da kaznena politika ne valja i da je treba menjati. Ministar Batić kaže da javnost očekuje rigorozno kažnjavanje krivaca.

Kaznena politika ne postoji, postoji individualizacija kazne, a da li je ona dobra ili loša, da li su oni koji se privode sudu pravi uzročnici velikog kriminala u zemlji, o tome ćemo morati stručno da porazgovaramo. Odnosno, o svemu onome što čini i određuje visinu kazne. A to svakako neće moći da bude ni želja javnosti, ni želja one ili ove vlasti, nego nešto što je duboko stručno. Eto tako stvar stoji sa sudstvom i ne može neko drugi, koji se ne bavi time u vidu zanata, određivati nešto što je zakonom i nečim drugim određeno.

Dokle se stiglo s reformom pravosuđa?

Osnovno je sledeće: kako ustrojiti rad pravosuđa. Bilo je potrebno da se donese nov zakon u kome će se uvesti garancije sudske nezavisnosti. One su jedinstvene za ceo svet. Postoji desetak osnovnih garancija i niz drugih koje nisu bazične. Na tom zakonu je radila radna grupa ministarstva i on nije bio loš. Doneo je mnoge novine koje su davale neke garancije, veoma bitne sudijske nezavisnosti. Zakon je stupio na snagu januara ove godine, a polovinom proteklog jula najveće tekovine tog zakona, najveće novine u reformi pravosuđa stavljene su van snage amandmanima, odnosno izmenama tih zakonskih propisa, seta zakona koji regulišu rad pravosuđa. Inovacije su negde bačene u vodu. Posle toga samo sudstvo je pokrenulo postupak pred Ustavnim sudom koji je suspendovao pomenute izmene zakona. I sad je sudstvo dovedeno u stanje da od polovine jula faktički ne može da funkcioniše. Jer, odredbe starog zakona su stavljene van snage, a odredbe, izmene, novog su suspendovane. I sad se očekuje da se sudstvo pročišćava, lustrira. Primera radi, sve je to dovelo i do toga da sudije koje imaju uslov za penziju ne mogu da odu u mirovinu, jer ne postoji sudski organ – personalno veće. Pojednostavljeno, zakonodavna i izvršna vlast su praktično paralisale rad suda. Reforme nisu ni dovoljne niti omogućene. Da bi se one izvele, treba dati mogućnost sudstvu da to uradi.