Verujem u Beograd i Srbiju

Nekada najmlađi prvotimac košarkaškog kluba Partizan, a danas član španske Baskonije i reprezentacije Srbije, Vanja Marinković je prvi od naših sportista koji je potpisao ProGlas, inicijativu uglednih ličnosti da se izađe na predstojeće izbore 17. decembra.

Vanja zaslužuje da se u njega ulaže, govorio je pre osam godina Duško Vujošević, najtrofejniji trener Partizana, kluba poznatog po strpljivom stvaranju šampiona. Vanja Marinković je jedan od njih. U svojoj dosadašnjoj karijeri najveće uspehe postigao je u juniorskoj reprezentaciji Srbije sa kojom je osvojio dve srebrne evropske medalje i jednu svetsku “bronzu”, a sa seniorskom reprezentacijom je u septembru postao vicešampion sveta.

Na pitanje šta ga je motivisalo da potpiše ProGlas, odgovara: “Ništa me nije motivisalo, moja ideja je da pravo glasa ne treba da bude samo pravo već obaveza svih nas, ne da se aktivno bavimo politikom, ali da budemo odgovorni. Ljudi koji misle da su svi isti, da ne može ništa da se promeni i ne izađu na izbore, nemaju pravo da komentarišu bilo šta što se događa u celoj državi. A objektivno, sve nas zanima zbog mnogo stvari koje nam se događaju – u zakonodavstvu, sudovima, zdravstvu na kraju krajeva. Ja poslednjih pet godina živim u Španiji i neko bi mogao da kaže da se mene to ne tiče, jer mogu sebi i svojim najbližim da platim privatno lečenje, ali šta bi bilo kad bih bio u Beogradu? Mislim da svako ima obavezu da glasa i trebalo bi to da iskoristi.

“VREME”: Ne smatraš to “mešanjem u politiku”?

VANJA MARINKOVIĆ: Ne, uopšte ne smatram da je to mešanje u politiku. Svako ko je napunio 18 godina treba da glasa i da se samo tako odlučuje ko i koliko dugo će biti na vlasti.

Da li o tome, društvenim zbivanjima, politici, pričaš sa prijateljima, kolegama?

Iako supruga i ja živimo u Španiji, mi pratimo i komentarišemo sve događaje, sve protestne šetnje letos koje smo uživo pratili i u kojima su i naše porodice učestvovale. Sve nas se to tiče iako smo u Španiji.

Da pređemo malo na sportske teme. Kako ti je u Baskoniji i kakav je sportski život u Španiji?

Sportski život u Španiji je, pogotovo u košarci, na veoma visokom nivou, možda na najvišem u Evropi. Prezadovoljan sam i mislim da je, pored Amerike koja ima najjaču domaću ligu, Španija stvarno dobar izbor. Imao sam sreću, ali, naravno, i svojim radom sam zaslužio da igram u drugoj najjačoj ligi. Nadam se da ćemo ostati ovde još nekoliko godina.

Sa 18 godina si rekao da ti je ambicija nastup u NBA. Da li i dalje želiš “preko bare”?

Apsolutno! Mislim da svako od nas ima ideju, san, da se oproba “preko bare”. Nije da mi je to sad prioritet, ali ako se desi, svi bismo bili veoma srećni. Ne mislim puno o tome, ali naravno da je to neki cilj.

Pre devet godina potpisao si prvi profesionalni ugovor. Da li si zadovoljan svojom dosadašnjom klupskom karijerom?

Jesam, naročito kad se setim kroz šta sam sve prošao u tih devet godina, mislim da bi dosta mojih kolega odustalo. To kažem zbog mnogo stvari koje su se dešavale u Partizanu. Kad sam potpisao prvi ugovor, to je bio Partizan koji smo svi znali, ali od tada su krenule loše stvari za klub, mnogo se toga promenilo, od uprave do trenera, dosta igrača je otišlo, dva predsednika…

Koliko je odlazak Duška Vujoševića uticao na svu tu atmosferu?

Mislim da je on najviše doprineo tom klubu. Ja sam ima sreću da mi bude trener, ali i nesreću što nisam bio s njim bar još jednu godinu, jer je njegov odlazak dosta stvari promenio u klubu. Ali, tako je verovatno svuda, ne samo u sportu. Kad ode neko ko je dobro radio svoj posao, onda treba dosta vremena da se klub, ili nešto drugo, vrati ponovo na svoje noge.

Kako ti Partizan i Zvezda izgledaju danas na evropskoj sceni?

Gledam i Zvezdu i Partizan koliko mogu pošto se dosta mečeva poklapa sa mojim utakmicama. Jedan od razloga je što sam bio član Partizana, a drugi je što imam dosta saigrača iz reprezentacije koji igraju tu. Sada se, kao i prošle godine, nalaze u malo težim momentima, ali mislim da će s vremenom i Zvezda, a naročito Partizan, da se dignu i zaigraju bolje u Evropi. I naravno, da ih gledamo u finalu i ABA i Evrolige! Nikome se ne sviđa trenutna situacija u oba kluba, ali tek je novembar. Ono što je bitno događaće se tek u aprilu ili maju, tako da ima još vremena da se igra.

Na početku karijere pominjao si Partizanove navijače kao veliki podstrek da igraš košarku. Kakvi su navijači Baskonije?

foto: ap photo

Mi smo igrali sa Partizanom prošle godine i to je bila moja prva utakmica protiv bivšeg kluba. Priredili su mi doček, dobio sam i dres i sve je to bilo jako emotivno. A što se tiče navijača, ne mogu da se porede navijači Partizana sa navijačima u Evropi. U mom sportu, u košarci, to je neka sasvim druga priča! Oni skroz razumeju igru, razumeju emocije igrača, aktivno prate i bili prvi ili poslednji, daju podršku do poslednje sekunde na svakoj utakmici. Takvu podršku nikad nigde nisam video. Španija jeste zemlja koja ima bogatu košarkašku istoriju, ali njene navijače, čak ni mog kluba koji su najbolji, ne mogu da poredim sa navijačima Partizana. Oni su, da tako kažem, institucija!

Kad je reprezentacija u pitanju, posle velikog uspeha i slavlja na Svetskom prvenstvu, kakvi su ti planovi i želje, da li razmišljaš o Olimpijskim igrama sledeće godine ili je to možda još daleko?

Nije daleko, iskreno, to je tek u julu, odnosno avgustu, ali to će da dođe jako brzo. Moja želja je da, naravno, uvek igram za reprezentaciju, pogotovo posle ovakvog leta koje smo imali, ali mislim da ne bi trebalo da se zadovoljimo samo tim uspehom. Srbija i ta ekipa od ovog leta, uz naravno, sve druge koji budu hteli i želeli da igraju, sledećeg leta stvarno može da napravi još jedan veliki uspeh na Olimpijskim igrama u Parizu. Naravno, ne mislim o tome trenutno, ali ti povremeno padne na pamet da možeš da igraš na najvećem sportskom takmičenju na svetu i da možeš da osvojiš nešto. I to je isto cilj, kao što je i cilj igranje u NBA. Osvajanje olimpijske medalje – za svakog sportistu ne postoji veće odličje.

Da li i dalje uživaš igrajući košarku?

Uživam. Ima sigurno dana kad je jako teško, kad smo na putu po 7-8 dana, ali to je košarka na najvišem nivou. Svako je počeo iz neke ljubavi koja ostaje do kraja. Nije svaki dan isti, košarka je interesantna jer može da ti donese mnogo i sreće i tuge. Dan posle poraza uopšte nije lep, ali dan posle pobede, evo na primer letos, doček na balkonu… Onda shvatiš zašto igraš košarku i zašto je voliš. Košarka je kod nas nacionalni sport i to ljudi prepoznaju i samim tim ti daju još veću energiju i teraju te da igraš i voliš sport.

Da li do kraja godine postoji neki božićni raspust i ima li šanse da dođeš kući za Novu godinu?

Ne postoji, nažalost, imamo samo pauzu za katolički Božić nekoliko dana i to je to. Često se desi da imamo utakmicu 2, 3. januara ili 7. januara, ali na svu sreću već tri godine unazad nam dolaze prijatelji i porodica tako da budemo zajedno. Što se glasanja tiče, to ćemo obaviti u našoj ambasadi u Madridu. To je odavde tri sata vožnje kolima, ali to nije komplikovano.

I još jednom, kao što sam rekao na početku, ja sam podržao ProGlas jer to vidim kao jednu zdravu i normalnu priču, to nije moje podržavanje neke stranke. Time sam hteo da pozovem mlade ljude i one koji su u nekoj dilemi da li da glasaju ili ne, da to učine. Stvarno mislim da svi treba da glasaju i da se na taj način odredi vlast. Verujem u naše društvo i verujem u Beograd i Srbiju i nadam se najboljem na tim izborima. Neka ti izbori i ti glasovi odluče šta će biti.