Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta čeka društvo, šta mu sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali, vidimo i da ima ko da se suprotstavi svemu tome
Vreme se opet ubrzalo i tu ne mislimo na naziv medija koji je pred vama. Iako nam se možda ne čini tako jer smo navikli, događaji prestižu jedni druge. Tako smo u prošlom broju naširoko pisali o upadu policije u Rektorat Univerziteta u Beogradu i ne sluteći da će tokom noći rektor Vladan Đokić iz te zgrade izaći kao heroj i mogući predsednički kandidat.
U danu kad nastaje ovaj broj “Vremena” (utorak, 7. april), poslednja vest glasi da će neformalne akademske mreže u Predsedništvu Srbije predati više 20.000 potpisa građana koji su svojim potpisom i ličnim podacima podržali inicijativu za hitno raspisivanje vanrednih izbora. To će učiniti u sredu, 8. aprila, a reč je o potpisima koji su, ako se iko seća, prikupljani tokom rane jeseni 2025. godine.
Kako je saopštio Akademski plenum, profesori sa svih državnih univerziteta Srbije na ovaj način žele “da pomognu predsedniku Srbije da skupi hrabrosti i raspiše izbore koji bi rešili društvenu krizu u kojoj se naša zemlja nalazi već godinu i po dana, odnosno od pada nadstrešnice Železničke stanici u Novom Sadu”: “Aleksandar Vučić se, nakon poslednjih lokalnih izbora u 10 opština, hvalio velikom podrškom koju uživa vladajuća koalicija pa nema razloga da tu većinu ne pokaže i na nivou čitave Srbije. Takođe, želimo da verujemo da njegove konsultacije sa parlamentarnim stranka vode ka pomenutom cilju i da nisu samo jedna od loše režiranih predstava koje imaju za cilj dalje odlaganje vanrednih parlamentarnih izbora koje je sve doskora Vučić konstantno nudio svojim političkim oponentima”, navodi ova organizacija.
Dodaje se da se Slobodni univerzitet u Nišu, Slobodni univerzitet u Kragujevcu, Akademski plenum, MASA, Slobodni DUNP i Proaktiv koji su ovu inicijativu pokrenuli, zahvaljuju svim zborovima i pojedincima koji su pomogli u prikupljanju potpisa.
“Predstavnici pomenutih akademskih mreža će se, odmah nakon predaje potpisa, pridružiti protestu studenata ispred Palate pravde koji za cilj ima podršku studentima koji su optuženi za krivično delo rušenja ustavnog poretka”, zaključuje Akademski plenum.
Paralelno, Zborovi građana Novog Sada saopštili su da policija pretresa njihove prostorije u tom gradu. Te prostorije koriste i posmatračke misije koje su kontrolisale izborni tok na nedavno održanim lokalnim izborima u Kuli. Dvoje aktivista novosadskih Zborova građana zadržano je u ponedeljak u policijskom pritvoru dok je troje prethodno privedenih pušteno.
A sve to nije čak ni početak onoga što je obeležilo nedelju za nama. U fokusu je i dalje Univerzitet u Beogradu. Kad nešto potraje ovoliko dugo, jasno je da nije u pitanju incident nego proces. A kulminacija procesa zvanog “želja vlasti da uništi akademsku zajednicu” je stigla.
REKTOR, PRVI MEĐU JEDNAKIMA
Dakle, Vladan Đokić ušao je 31. marta ujutru u svoju kancelariju, 17 sati proveo sa inspektorima Uprave kriminalističke policije (UKP), da bi radni dan priveo kraju na balkonu Rektorata sa kog je održao jedno od najsmislenijih protestnih obraćanja u poslednjih deceniju i po. “Ušao je kao rektor, izašao kao predsednički kandidat”, “UKP ušla u Rektorat, izašla iz Predsedništva” – samo su neki od komentara.
“Prisustvovali smo istoriji”, poruka je koju je autorki ovog teksta te večeri poslala prijateljica nakon što se izvukla iz gužve na Studentskom trgu u Beogradu.
Odgovor režima bio je jeziv, ali ne u zastrašujućem smislu na koji smo navikli, nego – jezivo glup, čak i za njihove standarde.
Prvi se oglasio predsednik SNS i savetnik predsednika Srbije Miloš Vučević i izjavio da “niko nije srozao Univerzitet u Beogradu kao što se to dogodilo tokom mandata rektora Vladana Đokića i dodao da je rektor postao partijska ćelija onih koji nisu uspeli da ispune svoje političke ambicije”: “Teško je bilo čuti šta govori rektor Đokić, sa svojim autoritativnim glasom, čitajući to što mu je neko napisao ili savetovao. Vrlo brzo je napustio Rektorat. Ne bih ništa dublje ulazio u analizu osim što je to bio čist politički govor, to je bio govor koji je najavio početak njegove političke kampanje. On sebe, s pravom ili ne, nameće za lidera te blokaderske opcije”, rekao je Vučević komentarišući obraćanje Đokića okupljenima na protestu ispred Rektorata.
Šta znači “s pravom ili ne”? Ništa, jer svako ima pravo da se politički angažuje, ali kad Vučević doda ovo “ili ne”, pokušava da namigne kako Đokić zapravo na to nema pravo. Vučević je upitao kako se neko ko je rektor obraća ljudima političkim govorom sa zgrade Rektorata. Jedini precizan odgovor na ovo je – pogrešno je pitanje. Jer, ono što Vučević radi nije čak ni logička greška, nego doskočica na nivou ekipe ispred dragstora, poput one: “Je l’ ti znaju tvoji da si gej?” Nemoguće je odgovoriti sa “da” ili “ne”, a da ne ispadne kako je rektor držao politički govor u Rektoratu. A svako ko je čuo taj govor zna da ne može biti dalje od istine. Naprotiv, vidi se da ga je Đokić pažljivo pisao i držao se isključivo udara na Univerzitet u Beogradu i na obrazovanje. Ako je u njemu i bilo nečeg političkog, to je zato što je udar na obrazovanje politički, dolazi od političkih struktura i sprovode ga oni koje kontroliše i njima upravlja politika.
Nekoliko dana kasnije, Vladan Đokić je gostovao u Dnevniku TV Nova S i na pitanje Jelene Obućine da li će se i kako politički angažovati, Đokić je naveo da izbori još nisu raspisani, da se on nije prijavio ni za kakvu funkciju i da sve što radi služi za odbranu univerziteta. “Ukoliko građani to od mene budu tražili, ja ću taj angažman da prihvatim”, dodao je.
Ali, nije to bilo nuđenje za predsedničkog kandidata, nije ni moglo da bude jer su slike i komentari u kojima ga građani nazivaju budućim predsednikom Srbije, pa je to bio odgovor na reakcije koje je izazvao govorom sa balkona Rektorata. No, bilo je to još nešto: totalna kontrateža Aleksandru Vučiću, prihvatanje ponude iz osećaja odgovornosti, a ne iz gladi za moć.
PROMENA ZNAČENJA DOGAĐAJA
U proteklih sedam dana prisustvovali smo potpunoj transformaciji ne događaja, već njihovih tumačenja. Podsetimo se, sve je počelo užasnim događajem: devojka od 25 godina poginula je prilikom pada sa petog sprata Filozofskog fakulteta.
Kako je trebalo da bude? Trebalo je da policija obavi uviđaj pa da se utvrde okolnosti pod kojima je stradala i da ništa od detalja ne izađe u javnost. Umesto toga, organ vlasti zadužen za špijuniranje, etiketiranje i vređanje “Informer” odmah je optužio rektora Đokića i dekana Filozofskog fakulteta za ubistvo. To ludilo nastavilo se i na instancama vlasti višim od “Informera”.
Prvo se oglasio ministar za javna ulaganja Darko Glišić skandaloznom izjavom na TV Pink: “Ja sam svestan težine reči koju ću sada izgovoriti. Ali moram javnosti da poručim. Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, jer će vam vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca. U kovčegu”.
Podsetimo se: prvo targetiranje rektora Đokića došlo je baš od Glišića, kad je u aprilu 2025. pokazao njegovu sliku i rekao: “Ovo je lice zla”.
Nije moglo da prođe, naravno, ni bez ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića. On je na TV Kurir rekao da pojedini potezi rukovodstva Univerziteta predstavljaju “provokaciju i pokušaj izazivanja reakcija”, uz tvrdnju da se na taj način stvara slika o ugroženosti akademske zajednice. Ovaj kvazi-argument smo čuli mnogo puta: žrtva seksualnog napada provocira kratkom suknjom, pa se posle žali da je žrtva. To je ta pervertirana logika, koja se vidi i iz nastavka Stankovićeve izjave: “Meni ovo sve liči na provokaciju i provociranje nasilja od njihove strane. Vladan Đokić testira granice, on provokacijama izaziva reakcije da bi od sebe napravio žrtvu. Oni prave državu unutar države, rekao je već jednom da vidi fakultete kao grčki polis”.
A onda je Stanković odlutao u mislima: “On hoće da se obraća kao rimski papa. Iako nisam katolik, ja poštujem katoličku veru, bojim se da to njegovo koketiranje predstavlja potpuni promašaj, mi smo pravoslavni narod pre svega. Njega inače briga i za pravoslavlje i za katolicizam, zanima ga samo vlast”, rekao je čovek koji je godinama bio zalepljen za stolice u raznim TV studijima režimskih glasila sve dok nije postao ministar.
Sledeći se oglasio ministar Boris Bratina, baš 4. aprila, na Dan studenata. Gostujući na televiziji Tanjug, Bratina je dodao i da studenti imaju pravo na protest: “I negde smo svi smatrali da je dobro da mladi mogu da se izraze i tako dalje. Međutim, u trenutku kada mladi shvate nešto na sasvim ozbiljan način, kada je neko u stanju da im proda anarhističku ideologiju, znate, oni nisu svesni da tamo ona policija ima pravo da ih bije i da ih ubije”, rekao je ministar.
Onda se u njegovo ime izvinio prvo Aleksandar Vučić, potom Đuro Macut, a na kraju i sam Bratina. Ali, pošto smo pre manje od godinu dana gledali kako se četiri policijske marice zaleću na ljude na blokadama, pa kako policija zverski tuče studente širom Srbije, pa kako je jedan policajac potegao i pištolj u avgustu 2025. u blizini beogradskog odbora SNS-a u Beogradu, kako već godinu i po gledamo kriminalce i batinaše koji imaju palice, boksere, pa i sekire, nije to izvinjenje baš iskreno.
I na kraju, eto i njega – Vučića. Vratio je stvar na početak i pre samog tužilaštva saopštio šta sve on zna o smrti studentkinje M. Ž. “Ta devojka je bila potpuno normalna, potpuno je normalne poruke slala svega 18 minuta pre smrti. Ta devojka ništa nije nagoveštavala da bi bilo šta učinila protiv sebe, ništa čudno u njenom ponašanju, ona je na to bila naterana”, naveo je Vučić prilikom obilaska gradilišta Ekspo u ponedeljak 6. aprila.
Sutradan, u utorak, oglasio se ponovo: “Mi smo ovih 15 meseci izdržali do ubistva M. Ž, za koje je jasno da nisu odgovorni državni organi niti politički protivnici blokadera, izdržali smo da nema žrtava… U zemlji u kojoj sam ja predsednik, niko neće da ubija studente…Predsednik sam u zemlji u kojoj ću svaki put da zaštitim život svakog čoveka, svakog studenta i niko nema prava da ih ubija i neće policija da ih ubija”.
Podsetimo: slučaj smrti M. Ž. je i dalje u predistražnom postupku. Stoga, ako je neko imao dilemu da naglasimo: ovo nije istraga, ovo je politički pritisak na akademsku zajednicu i na zdrav razum koji pobunjeni građani “ovih 15 meseci” čuvaju kao malo vode na dlanu.
UNIVERZITET KAO META
Ako se svi ovi događaji poslože, jasno je da Univerzitet u Beogradu nije kolateralna šteta, već centralna meta i to ne zbog jedne izjave, jednog protesta ili jedne blokade, već zbog kontinuiteta otpora koji dolazi iz akademske zajednice još od pada nadstrešnice u Novom Sadu. Podrška studentskim blokadama nije samo politički problem za vlast, već simbolički izazov: prvi put posle dužeg vremena, jedna institucija od koje su želeli samo prividnu autonomiju, ponaša se zaista autonomno.
Otuda i intenzitet reakcije: nije reč samo o policijskom prisustvu ili pretresima, već o pokušaju delegitimizacije. Univerzitet se u režimskim medijima i izjavama zvaničnika ne prikazuje kao mesto znanja i kritičkog mišljenja, već kao prostor zavere, političkog organizovanja i nasilja. Vlast zadaje narativni okvir u kom rektor postaje politički akter, profesori saučesnici, a studenti instrumenti. Opasno je što to nije samo retorika, nego način da se akademska zajednica izmesti iz sfere legitimnog društvenog aktera i prebaci u zonu sumnje i da se protiv nje upotrebe sva sredstva, legitimna i, kao što vidimo, nelegitimna.
Posebno je indikativno što se sve to dešava u trenutku kada različite akademske mreže artikulišu političke zahteve, uključujući inicijativu za vanredne izbore. Naravno, to nije novo: čim su univerziteti izašli iz uloge pasivnog posmatrača i počeli da utiču na javni prostor, postali su problem koji treba “rešiti”. Ono što jeste novo zapravo je intenzitet napada kom je akademska zajednica izložena, pa tako Vučić najavljuje i hapšenje nekog tobožnjeg profesora Fakulteta političkih nauka koji je ocene davao srazmerno učešću studenata na blokadama (svašta).
Poruka je jednostavna i dovoljno glasna: autonomija je u redu dok ne postane politički relevantna. A kad rektor Đokić mimo svoje volje, isključivo zahvaljujući podršci studenata i građana postane politički relevantan, na njega se ustremljuje sva sila kojom režim raspolaže.
ZA ŠTA DA SE SPREMIMO
Ono što ostaje posle ovakve nedelje nije samo niz incidenata, već promena pravila igre. Prisustvo policije u univerzitetskim zgradama, koje je do juče bilo nezamislivo osim u krajnje ekstremnim situacijama, sada se normalizuje. Time se briše granica između prostora koji bi trebalo da bude autonoman i države koja pokazuje da tu autonomiju može da suspenduje kad god proceni da je potrebno.
Istovremeno, kroz koordinisanu medijsku kampanju režima, Univerzitet se u javnosti postepeno redefiniše. Umesto institucije od poverenja postaje mesto sumnje, konflikta i navodne političke manipulacije. Takva slika ne služi samo trenutnom obračunu, već dugoročnom potkopavanju kredibiliteta akademske zajednice. Ako građani počnu da veruju da su fakulteti “blokaderski štabovi”, svaki naredni pritisak može da se opravda kao nužna mera.
Treća posledica je dublja i tiče se društva u celini. Ako se istraga koristi kao političko sredstvo, ako se zaključci iznose pre nego što su činjenice utvrđene i ako se institucije stavljaju u službu narativa, pitanje je šta je sledeće. Ne radi se više samo o tome šta se desilo u Rektoratu ili na Filozofskom fakultetu. Pitanje je šta nas kao društvo čeka i šta nam sledi iz ovakvih obrazaca i koliko dugo to može da funkcioniše. Ali ne zbog toga što akademska zajednica i građani ne mogu da izdrže, nego naprotiv, zato što režim više ne može da istrpi to da nije najveći, najbolji, nepobediv i neokrunjen. Sad se ponaša kao ranjena mečka: mnogo je opasan. A što povređeniji bude, biće opasniji.
Univerzitet, sa svim svojim manama, ostaje prostor u kome se još uvek insistira na argumentu, proveri i smislu, na razlici između činjenice i interpretacije. Upravo zato on danas deluje kao prirodna kontrateža sistemu koji počiva na suprotnom principu. I zato je pod pritiskom. Jer u sudaru ta dva modela nije u pitanju samo politička prevlast, nego i odgovor na jednostavno pitanje: da li društvo još uvek ima kapacitet da misli. Pokazuje se da ima, a upravo je to najveći strah ove vlasti. Toliko su novca, energije i ljudi uložili u sistemsko medijsko zaluđivanje, izvrtanje, zaglupljivanje i ponižavanje građana, a oni su ipak ostali svesni, ponosni i sposobni da krenu putem oslobođenja. Neće biti lako, ali ovakvu postavku stvari nemoguće je poraziti.
Dok čekamo da se REM probudi, mediji svesno, bez ikakvog straha od sankcija, krše zakone i Kodeks novinara. To podrazumeva guranje narativa da su “blokaderi” krivi za sve loše u društvu, nekritičko prenošenje poruka da “su na kraju i ubili devojku”, kao i da policija ima pravo da studente “bije i da ih ubije”
Da li je moguć poraz Viktora Orbana i, ako se desi, hoće li ga on prihvatiti? Šta mađarski premijer nudi biračima, a šta oni traže? Zašto je prema anktama u prednosti njegov rival njegov Piter Mađar? Zbog čega je pod Fidesom procvetala sistemska korupcija, a razorene vladavina prava i autonimija univerziteta? Na koji način su ova stranka i njen lider na izborima radili sveo ono šta u Srbiji radi SNS, izuzev premlaćivanja građana? I kakve veze sa svime ovim ima predsednik Srbije
Erik Beket Viver smatra da, ako opozicija pobedi, prvo što će uslediti biće veliki prelet: “Hiljade i hiljade njih će menjati stranu, tvrditi da nikad nisu bili za Fides.” Zatim očekuje da mnogo ljudi na nižim pozicijama počne da govori šta se zaista dešavalo. “Svašta će isplivati, ne bih se iznenadio ni da se pojave informacije o političkim ubistvima.” A Ako Orban ipak pobedi? “Osveta, osveta, osveta. Odlazak iz EU. I zatim, poslednji privid vladavine prava biće odbačen”
Ove godine obeležavamo tri “jubileja”: 20 godina od osnivanja Republike Srbije kao nezavisne države, 20 godina Dačića na vrhu SPS-a i 20 godina od smrti Miloševića. Ivica Dačić se vratio iz bolnice sa fanfarama, dok Branko Ružić poručuje da SPS treba sačuvati od dobrovoljne eutanazije
Talas dobronamernih posmatrača i kontrolora izbora nije nastao niotkuda, već se uzdigao posle potresa koji je izazvala studentska pobuna. Kako su studenti podsetili na to šta znači aktivnost, šta znači biti građanin i boriti se za sebe ali i za druge u javnom prostoru
Raspiše li Vučić izbore za leto, studentski pokret i zborovi moraju biti spremni. Iskustva stečena u Kuli, Sevojnu ili Aranđelovcu su dragocena, ali ne i dovoljna. Današnji mali propusti, već sutra mogu biti fatalni. U pitanju je budućnost Srbije
Upisivanje Brenta Sadlera kao direktora medija Junajted grupe je pretposlednji korak u puzajućem davljenju kritičkih medija. Vlast to neće spasiti, ali je barem publika dobila važnu lekciju
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
