Naizgled, nema ništa logičnije nego da u jednoj zemlji sa umereno-kontinentalnom klimom vodeći političari govore o umerenom nacionalizmu, umerenom reformizmu i umerenoj saradnji sa Haškim tribunalom. Problem je samo u tome što ako imate „umereni miloševićevizam“, to jest ako vam je cilj da postignete „miloševićevizam sa ljudskim likom“ (da upotrebim ironičnu doskočicu Lasla Vegela), onda zapravo nemate tranziciju – nemate promenu. Društvo koje govori o bezbolnim promenama društvo je koje neće da se menja ali hoće veće plate. Bilo bi to lepo, kad bi moglo. Pošto to nije moguće, Dobrica Ćosić je prognozirao propast sveta. U stvari, „propast sveta“, onog u kome žive vodeće ideje umerenog i neumerenog srpskog kolektivizma – već se dogodila. No, iako je ta propast jasna da jasnija ne može biti – neko to mora da javi i narodu. Jer, kako je govorio moj omiljeni narodni prosvetitelj Fransoa Mari Arue Volter: „Narod je uvek samo narod!“ Nažalost, ovdašnji političari smatraju da narodu nije korisno govoriti ono što mu se ne sviđa. Niko neće da bude „gospodin Loša Vest“.
Sve je nekako krenulo pravcem suprotnim od tranzicije. Moda moralnog propitivanja Zapada koja se raširila među srpskim intelektualcima – zbog „arogantnog humanizma“, to jest bezdušne upotrebe sile sa neba iznad Srbije, politike dvostrukih aršina, rušenja temelja međunarodnih institucija, providne „informativne“ propagande, diplomatske konfuznosti, ugrožavanja aksioma pravde i trgovine ljudskim glavama – verovatno će završiti kao antikapitalistička histerija. Ono što tankoćutni, moralno indignirani srpski intelektualci otkrivaju na nesavršenom i bezdušnom Zapadu, a što je inače notorno već 500 godina, samo je replika stare ideološke uspavanke koja ne leči glad i siromaštvo. Još ako nesrećno naiđe neka globalna svetska ekonomska kriza (eno, Amerikanci već spuštaju kamate boreći se protiv preteće recesije), ode Srbija ponovo u Aziju bez povratne karte.
Republički premijer Zoran Đinđić uputio je, istina, javnosti u prošlom broju našeg lista „Predlog dogovora o državnom cilju“ u kome je pokušao da ukaže na dramatičnu ekonomsku propast Srbije i u kome je zatražio da se posle „nacionalnog konsenzusa o demokratskoj budućnosti naše zemlje“ uspostavi „novi socijalni konsenzus – odlaganje svih sporova i sukoba, zavrtanje rukava, uvođenje reda“. Poentu celog njegovog Predloga programa ja vidim u rečenici da je uslov našeg ekonomskog oporavka da „moramo da postanemo zemlja koja je privlačna za ulaganja“ i da je, sledstveno tome, prioritetno „otvaranje međunarodnih kanala preko kojih se uključujemo u svetsko tržište kapitala, tehnologije, i preko kojih svetsko tržište otvaramo za našu privredu“. Nažalost, on je sa tim ciljem povezao ono što s njim nema nikakve veze – pozvao nas je na „zajednički napor i zajedničko samoodricanje“.
Zar su za hapšenje Miloševića i njegovih ratnih drugova, a to se prvo traži iz Vašingtona – da bi ova zemlja bila „privlačna za ulaganja“, potrebni „zajednički napor i zajedničko samoodricanje“? Čije odricanje je potrebno da bi se, kako je to obelodanio ministar Božidar Đelić, oko milijardu dinara budžetskih dinara počelo koristiti namenski? Zašto smo tek ovih dana čuli da Beograd plaća 1760 oficira vojske Republike Srpske, pa je za odobravanje spoljne finansijske pomoći potrebno i njihovo „samoodricanje“? Šta je to u ovoj državi što prosečno poresko opterećenje prometa od 20 odsto, što je manje nego u okolnim državama, čini toliko dramatičnim, skoro koliko i hapšenje Miloševića? Zar su za zavođenje „pravne države“ koja štiti svojinu i slobodu takođe potrebni „zajednički napori i samoodricanja“? Zašto je u procesu privatizacije potrebno da se milioni radnika „samoodreknu“ vlasništva nad jednom propalom privredom, kad Vlada ionako prodaje tržište – a ono će već znati kako da izađe na kraj sa živim peskom „samoupravljanja“ (ako država preko stečajnih upravnika obezbedi ažurnu sahranu „mrtvih preduzeća“ i onih koja će tek poginuti)?
Neko će reći da Đinđić „umerenim reformizmom“ hoće da spreči nepotrebne i preterane „troškove tranzicije“ i da se plaši da bi „surovi kapitalizam“ vratio na vlast socijaliste ili bi iz njegovih ruku izbio sve adute uoči nekih novih vanrednih izbora, te tako moć i mandat vratio „neumerenim nacionalistima“ (ili „umerenim“, ali iz konkurentske stranke). I tu zapravo počinje priča o generalu sa previše ciljeva i planova. Kad bi Đinđić doista imao neku „kortesovsku“ ili „patonovsku“ crtu, kako se inače priča, on bi se uhvatio samo tog jedino mogućeg pravca, koji sam prepoznaje – pravca otvaranja zemlje kapitalu. Taj put je veoma rizičan, jer se dotok i stranog kapitala i domaćeg kapitala iz inostranstva mora platiti visokom cenom naglih i velikih unutrašnjih promena, i mnogo je sigurnije beznadežno guditi o nacionalnom dostojanstvu, domaćim ortodoksnim moralnim vrednostima, socijalnoj solidarnosti i narodnom jedinstvu. Kojem dostojanstvu, kojem moralu, kojoj solidarnosti, kojem jedinstvu? Kada to i Srbija, kao i sav ostali svet, nije bila prepuna poniženja, laži, nevere, pohlepe i raskola?
Mnogi koji sada napadaju budžet Srbije i kritikuju povećano poresko opterećenje i ne znaju da je čuveni srpski ministar finansija dr Laza Paču odmah posle Majskog prevrata 1903. godine (kada su likvidirani kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga), već 1904. godine frapantno povećao poreze. Na postojeće poreze uveo je 75 odsto stalnog državnog prireza, 40 odsto vanrednog, 25 odosto školskog, sedam odsto železničkog, pet odsto za vojne građevine, pet odsto za remont, pet odsto ličnog, četiri odsto žandarskog. Sve u svemu, poreski obveznik je na sto dinara dotadašnjeg poreza plaćao još 166 dinara Pačuovih poreskih prireza. Tako je finansirana srpska nacionalna ekspanzija na Balkanu i plaćen carinski rat sa Austro-Ugarskom, ali je upropašćen duh slobodnog preduzetništva – koji jedini može spasiti Srbiju.
