Većina građana Srbije verovatno ni ne zna da postoji za Institut za književnost i umetnost (IKUM), a još manje zna čemu takva jedna institucija u stvari služi. Pa ipak, daleko od očiju javnosti (iako ne radi ništa tajno), u staroj, pomalo oronuloj zgradi u dvorištu Vukove zadužbine, na početku ulice kralja Milana, pedesetak naučnih radnika osmišljava dugoročne, dalekosežne strategije književne i kulturne politike ovog društva. To konkretno i pojednostavljeno znači da je ovo mesto jedno (iako, naravno, ne i jedino) od onih na kojima se odlučuje i procenjuje šta će, u konačnici, biti naše kulturne vrednosti, odnosno da li ćemo za vrednost smatrati dela Danila Kiša i Borislava Radovića ili, recimo, delo Dobrice Erića.
ZAMEŠATELSTVO
Sve do nedavno Institut je retko bio tema naših dana, a onda su u novine, na portale i mreže počela da pristižu saopštenja, najpre sindikata IKUM-a u osnivanju, potom Sindikata nauke Srbije, pa odgovor nove uprave Instituta zajedno sa dopisima upućenim Ministarstvu nauke, a onda i lična mišljenja i komentari i, na prvi pogled preko noći, čitava zbrka se pretvorila u slučaj. Neposredan povod za navedenu razmenu verbalne vatre jeste predlog novog statuta ove naučne ustanove, koji je među zaposlenima proizveo veliku nelagodu i zabrinutost. Taj predlog, ne samo po mišljenju većine zaposlenih u ovom Institutu nego i Sindikata nauke Srbije, sadrži niz značajnih strukturno-organizacionih promena, među kojima je ključna ona koja se tiče Naučnog veća, najvažnije naučne instance Instituta. Po članu 37. još uvek važećeg Statuta, donetog 2017, a izmenjenog i usklađenog sa novim Zakonom o nauci septembra 2021, članovi Naučnog veća Instituta su, naime, “svi istraživači u naučnim i nastavnim zvanjima u radnom odnosu sa punim radnim vremenom u Institutu”, to jest ukupno 49 naučnika, dočim bi po novom predlogu statuta taj broj bio smanjen na 13. Prema tome u naučno veće bi ulazili samo oni u najvišim naučnim zvanjima. Po rečima Jelene Milinković, više naučne saradnice i nedavno izabrane predsednice Naučnog veća IKUM, ovakav predlog novog statuta je “diskriminatoran na više nivoa, ali i problematičan jer se ogromnoj većini zaposlenih oduzimaju već stečena prava bez ikakvog obrazloženja. Praktično je nas 36 istraživača ovim predlogom izbačeno iz Naučnog veća, iako su neki od nas njegovi članovi 10 godina i više.” U vezi sa ovim, naučni saradnik Miloš Živković, u izjavi datoj N1 (10. 2. 2026.), misli da su događaji u Institutu “posledica podrške koju je Naučno veće pružilo studentskim zahtevima”.
Sa druge strane, v.d. direktorka Instituta Svetlana Šeatović za Vreme podseća na istoriju strukture naučnih veća IKUM i objašnjava razloge za predložene izmene statuta: “Naučna veća u Institutu za književnost i umetnost menjala su strukturu i još krajem 90-ih i tokom 2000-ih godina članovi NV su bili istaknuti naučnici koji su nekada radili u IKUM, akademici (Nikša Stipčević, Predrag Palavestra), profesori Filološkog fakulteta (Dušan Ivanić, Novica Petković i drugi) i bilo je ukupno 9 ili 11, ili 13 članova, uključujući pojedine članove iz IKUM u zvanju savetnika ili višeg naučnog saradnika. Kasnijim reformama Zakona o nauci Naučno veće je formirano isključivo od članova iz redova IKUM. Poslednji Statut iz 2017. godine predvideo je 17 članova, ali je na insistiranje Upravnog odbora uveden stav da novi članovi zbog smene generacija postaju svi koji su izabrani u zvanje naučnog saradnika. Do marta prošle godine imali smo 12 naučnih saradnika koji nisu bili članovi NV jer nisu imali Ugovore o radu u periodu trajanja zvanja na 5 godina već su svi imali Anekse koji su isticali 31. 12. 2025. Potom su pred period akreditacije i ti mladi naučni saradnici uključeni u Naučno veće, a njihovi Aneksi isticali su 31. 12. 2025. Time je tek stvoren pravni kalambur jer su ti mladi ljudi angažovani kroz Anekse od 2018. Proširenjem Naučnog veća IKUM u martu 2025. još je zakomplikovan status mladih doktora nauka jer su dobili obavezu učešća u radu NV, a sami su imali radnopravni status koji ih je dovodio krajem svake godine u stanje neizvesnosti. Novi Statut predviđa da naučni savetnici u najvišim zvanjima preuzmu odgovornost za odluke Naučnog veća kao stručnog organa, što je operativno i profesionalno najpoštenija situacija. Uporednom analizom to se može proveriti kako drugi instituti imaju 11, 13, 15, 17, 19 članova u sličnom obimu zaposlenih i Naučno veće je izbornog karaktera.”
KONTEKST
Za razumevanje šireg konteksta u kome se sve ovo dešava, odnosno, uslovno rečeno, nezvanične verzije u koju veruje većina naučnih radnika sa Instituta, treba se vratiti godinu dana unazad kada Naučno veće, u sklopu zajedničke inicijative Zajednice instituta Srbije, iskazuje svoju podršku studentskim protestima i organizuje različite akcije solidarnosti. Jedna od tih akcija, pored prikupljanja donacija za studente u više navrata, bila je i organizovanje okruglog stola, u maju prošle godine, na kome su predstavljeni studentski časopisi nastali tokom blokade (Filološkog) fakulteta, a urednice i članice redakcije bile gošće Instituta. U vezi sa ovim Jelena Milinković kaže da nakon samih akcija nije bilo nikakvih konkretnih posledica po zaposlene, ali da ona i njene koleginice i kolege smatraju “da je sve ovo jedan deo razloga zbog kojih je došlo do smene tadašnjeg direktora (dr. Bojana Jovića, prim. aut.) u julu prošle godine.” Milinković još smatra da je “značajno reći da sadašnja v. d. direktorka nije podržavala ove akcije”.
Paralelno sa akcijama podrške došlo je i do osnivanja sindikata na Institutu. Naučni saradnik Jovan Bukumira, predsednik sindikata govori o tome za “Vreme”: “Naš sindikat je osnovan na talasu prošlogodišnjih studentskih protesta, u duhu jedne od ključnih poruka tog pokreta da svako treba da učini nešto u svom gradu ili na svom radnom mestu, dakle da pre svega ‘obrađuje sopstveni vrt’, kako bi uopšte mogao da doprinese borbi na širem frontu. U početku smo se okupili oko podrške studentskim zahtevima i pravu na štrajk, ali i određenih problema oko neregulisanih ugovora mladih istraživača. Međutim, tada nismo ni slutili ovakav razvoj događaja na samom Institutu, koji je sada sasvim u fokusu naših aktivnosti.”
Sednica na kojoj je došlo do smene Bojana Jovića i imenovanja Svetlane Šeatović za v.d. direktorke, po rečima Milinković i Bukumire, održana je iznenađujuće brzo i uz niz proceduralnih propusta. “Najpre je Vlada ni po čemu obrazloženoj hitnoj proceduri i pre isteka mandata, imenovala novog predsednika (dr Dragišu Bojovića sa niškog Filozofskog fakulteta, prim. aut.) i članove Upravnog odbora. Zatim su oni, na konstitutivnoj sednici, bez ikakve (inače obavezne) najave i pod tačkom ‘Razno’, u dnevni red doslovno ‘prokrijumčarili’ razrešenje direktora i prateće imenovanje v.d. direktorke. Pri svemu tome, ni za šta nije bilo pitano Naučno veće, iako je prema Zakonu o nauci i istraživanju i Statutu Instituta Upravni odbor dužan da zatraži mišljenje Veća, na šta su, uzaludno, upozoravale tadašnje članice Odbora iz redova Instituta”, kaže Bukumira.
KO ODLUČUJE (I O ČEMU)
Kao zvaničan razlog za smenu Jovića, navedeni su propusti u procesu akreditacije, ali, što je svojevrstan kuriozitet, i prijava protiv njega koju su potpisali neimenovani “zabrinuti istraživači”, a čija se briga ticala njihovog radnog statusa, koji se godinama unazad produžavao aneksima. Koliko god “zabrinuti istraživači” bili izmišljeni u istoj kuhinji kao i srodne fantomske instance koje aktuelna vlast koristi u borbi protiv neistomišljenika, treba reći da je briga praktično polovine zaposlenih naučnika bila stvarna, i da je Šeatović uspela ono što prethodni direktor Jović nije: da svima njima obezbedi ugovore na neodređeno, odnosno do isteka zvanja. Bukumira, koji i sam spada u grupu istraživača koji su nakon godina čekanja sada potpisali ugovore, međutim, ovo tumači drugačije: “Ima naznaka da se ovaj gest može tumačiti kao ‘razmena usluga’ između v.d. direktorke i određenih struktura u Ministarstvu nauke, s ciljem da se, najpre, nakon nagle smene rukovodstva, izvedene maltene preko noći, situacija u Institutu pacifikuje, kako bi sve potonje odluke i promene – kao što vidimo, jednako ishitrene i netransparentne – mogle da se donose ili sprovode uz što manje talasanja zaposlenih.” Iako ovo tumačenje, a naročito u širem društvenom kontekstu pobunjenog društva i različitih strategija gušenja te pobune, može zvučati uverljivo, njega nije tako lako dokazati, imajući u vidu da upravo držanje zaposlenih na tankom ledu aneksa, koji se mogu, ali i ne moraju potpisati, ima kudikamo veći ucenjivački potencijal. Međutim, ono što izaziva sasvim razumljivu zabrinutost, jeste situacija, po rečima Milinković, u kojoj je “ukinuta svaka debata i demokratičnost odlučivanja. Zaposleni u Institutu se više ništa ne pitaju, a Naučno veće kao glavno telo koje odlučuje o naučnoj politici i koje treba da je sprovodi, maksimalno se zaobilazi, a u nekim situacijama i ponižava. Radna atmosfera je trajno narušena. Sve odluke se donose oktroisano i preko Upravnog odbora, a kako je većinu članova Upravnog odbora imenovala Vlada, njih četvoro od ukupno sedam članova, lako je obezbediti većinu i doneti bilo koji akt ili odluku.”
Još jedan razlog za zabrinutost pobunjenih naučnika, a i razlog koji je, po nezvaničnoj verziji, doveo do smene prethodnog direktora, odnosi se na politiku zapošljavanje novih istraživača na Institutu, koji, po njihovom mišljenju, ne ispunjavaju kriterijume za to mesto. Jović je, naime, zvanično pokušao da na Institut vrati Tatjanu Rosić, izbačenu sa Fakulteta za medije i komunikacije zbog podrške studentskim protestima, a izbegavao da zaposli naučnice poput, recimo, Slađane Ilić, inače redovne kritičarke “Večernjih novosti” i članice, između ostalih, i žirija nagrade “Beogradski pobednik”. Šeatović je pak zaposlila ne samo Ilić već i neke druge kandidatkinje, do sada ne previše vidljive u svetu književih nauka. Zaposleni se, što je razumljivo, pribojavaju da bi ovakva praksa mogla da se nastavi, čime bi se trajno izmenili i profil i naučni autoritet ove ustanove.
Bilo kako bilo, v. d. direktorka Šeatović najavljuje velike projekte – poput saradnje sa Univerzitetom u Strazburu, na temu srpskih pisaca na frankofonom području, kao i osnivanje centra za tekstologiju čemu se nema šta prigovoriti – i time, kao i novim statutom i nizom pravilnika, sprema svoju kandidaturu za direktorku. S druge strane, uprkos tome što s optimizmom gleda na budući razvoj Instituta, ostaje nejasno kako će sprovoditi sve svoje zamisli ukoliko se njenoj upravljačkoj praksi suprotstavlja ubedljiva većina naučnika. A oni će, po rečima Milinković, “protiv te prakse nastaviti da se bore svim zakonom dozvoljenim sredstvima”.
