“Kobre će, ako naredim, ove učesnike protesta razbacati za šest-sedam sekundi”, izjavio je proletos predsednik Srbije Aleksandar Vučić, osoba koja je sebe proglasila za “vrhovnog komandanta” nepostojećih oružanih snaga.
I na sve to zamešateljstvo kreće prijava protiv učesnika protesta u Novom Sadu, kao i hapšenja, zbog toga što su, navodno, pripremali teško ubistvo ovlašćenih službenih lica, u ovom slučaju pripadnika “Kobri”, koji su im se, još više navodno, legitimisali i vikali da su “službena lica”. Zakon o policiji i Zakon o vojsci su jasni – kad se neko legitimiše kao ovlašćeno službeno lice, mora osim značke da pokaže i identifikaciju sa imenom i prezimenom, kao i fotografijom, a broj mora da odgovara onom sa značke.
Ali kako je osnovana ova jedinica?
SEĆANJE NA POČETKE
U proleće 1978. godine mladi poručnik Dragoljub Jevđović, sa svega godinu dana staža u 282. bataljonu Vojne policije i završenim bezbednosnim kursem u Pančevu, dobija naredbu kojom postaje komandir specijalnog voda, u čijem sastavu će biti i protivterorističko odeljenje, koje tada nije postojalo u JNA.
“Vod je imao Prvo odeljenje koje je trebalo formirati, plus Drugo koje se bavilo dežurstvom na prijavnicama SSNO i Generalštaba. Treće odeljenje je bilo za protivdiverzionu zaštitu i ono je samo po sebi bilo izdvojeno, kao i Četvrto odeljenja za suzbijanje kriminaliteta vezano za SSNO. Ti iz Četvrtog bili su najiskusniji ljudi, operativci i mnogo su mi pomogli u obuci – i ljudi iz Prvog odeljenja i mojoj ličnoj – jer i ja sam bio praktično neiskusan i pored Akademije i kursa bezbednosti”, izjavio je Jevđović u svojoj prvoj ispovesti za “Vreme”.
Zadatak da formira odeljenje dao mu je potpukovnik bezbednosti Nikola Grubješić, kome se mogao obratiti u svako doba dana i noći, a sastav su činili izabrani podoficiri iz raznih delova zemlje – dvojica, na primer, iz Vojnopomorske oblasti u Splitu, dvojica iz Zagrebačke vojne oblasti, ostali iz Beograda, ali svi u vrhunskoj formi i svi sa “klikerom” u glavi. Iako je formacijom predviđeno da ih bude 13, bilo ih je samo 10, a komandir odeljenja je bio Trifun Koprivica, vanserijski “specijalac”, kako tvrdi Jevđović.
Kako je izgledala obuka i prilagođavanje realnim situacijama? Jevđović kaže da se sve rešavalo na terenu, a on je prethodno iščitavao danonoćno sve materijale i udžbenike do kojih je dolazio, čak i neke strane, pa je molio žene iz biblioteka da mu ih prevedu.
PEKAR, LEKAR, APOTEKAR
“Treba da rešavam talačku situaciju u avionu, a u životu se nisam vozio avionom. Ili da spasavam taoce iz voza, a ni ja ni moji ljudi ne znamo kako izgleda voziti lokomotivu. I onda krenu pripreme. Napravim program pa počnemo razgovore sa posadama aviona, mašinovođama, vozačima autobusa, viljuškara. Svi smo bili pripremljeni da znamo osnovne postupke recimo posade aviona, ko šta radi i da ih, na primer, zamenimo u slučaju otmice. Svi smo naučili i pokrenuti i zakočiti lokomotivu, blokirati centralni kočioni sistem, voziti viljuškare… Imali smo u magacinu odeljenja i komplete uniformi – pilotskih JAT, železničarskih, vozača GSP, poštara, lovočuvara i šumara, sve je bilo potrebno zbog kamuflaže. I ako posada otete lokomotive, na primer, traži da ih zamene zbog umora, a teroristi pristanu, stižemo mi, uredno u uniformama železnice, svak zna svoj posao, startujemo lokomotivu, krećemo, niko neće posumnjati. Posebno smo vežbali kako prići avionu, gde su mrtvi uglovi koji se ne vide iz kabine, uvek je drugi sedeo na mestu pilota i kopilota, da bi to bilo savršeno, jer neko primećuje ono što drugi ne vidi. Za šest meseci obuke savladali smo i avione, i lokomotive, autobuse, čamce, brodove…”
Posle toga izveli su vežbu oslobađanja talaca pred tadašnjim “kremom” vojne bezbednosti u novoizgrađenoj lovačkoj kući za Tita u Moroviću, i tada su te visokorangirane starešine prvi put čule da takvo odeljenje postoji.
“Sa odeljenjem sam zajedno smišljao taktiku, sve smo učili u hodu. Na toj vežbi se desi da je helikopter koji je sajlom spuštao našeg čoveka oduvao ono što je bilo umesto crepa na toj lovačkoj kući, pa mi je neki nadležni iz Građevinske direkcije pretio da ću stradati zbog toga i zvao nekog generala. Dobio ga, dao mi slušalicu, a general mi rekao: ‘Ništa ne brini, da je to valjalo, ne bi helikopter uništio tu krovnu pokrivku’.”
Jevđović navodi i domišljatost svojih podoficira – kad su vežbali oslobađanje talaca iz voza, jedan od njih se setio da iz železničke stanice uzme veliki protivpožarni aparat, od 15 kilograma. Dovukao ga je, i umesto da baci u vagon šok-bombu kad se “vođa terorista” pojavi na vratima, on je zasuo prahom ne samo njega nego i ostale “teroriste”, praktično ih zagušio, da nisu mogli doći sebi. Bili su onesposobljeni bolje nego da je upotrebio šok-bombu.
Opremanje jedinice je, smatra Jevđović, bila najlošija stavka: “Imali smo na raspolaganju najbolje od našeg naoružanja JNA, ali to nije bilo baš praktično. Milicija, recimo, ima heklere, odlične za antiteroristička dejstva, a mi ne možemo da dobijemo. Stalno sam se žalio, ali odgovor je bio isti: ne može. Ja tražim puške borbene sačmare ‘pumparice’, odlične za borbu izbliza, a oni mi kupe lovačke puške, za njih je to bilo isto. Za nabavku Adidas patika je tek bila procedura, komande se dogovaraju, nekako da se završi, odem do jednog zastavnika, on je znao te kombinacije sa garantnim pismima, vaučerima, ili kako se već zvalo, u prodavnici ‘Lovac’ kupimo ne samo te patike nego i lovačke uniforme i prsluke, koji su nam kasnije dobrodošli u jednoj akciji 1991.”
Jevđović dodaje i da je do 1980. do kad je bio na čelu jedinice, a zamenio ga takođe mladi poručnik Branislav Kavalić, jedva uspeo i da “izboksuje” da pripadnici dobiju civilna odela, jer su često bili na takvim zadacima, kao i u pratnji stranih vojnih delegacija kad dolaze u Beograd. I to da odela ne budu jednoobrazna, istog modela i boje, što je čest običaj u vojnom opremanju, nego da im se sašiju po meri, jer su ljudi bili “gabaritni”.
LEGITIMISANJE NARODNOG HEROJA
“Današnja struktura ‘Kobri’ je praktično kopija tog voda kojim sam komandovao, samo što su sad u rangu bataljona (koji je u međuvremenu prerastao u odred)”, objasnio je Jevđović, uz opasku da su se i okolnosti promenile, jer je nekad, recimo, savezni sekretar za narodnu odbranu imao samo jednog ličnog pratioca i vozilo sa vojnim policajcima koje je bilo u pratnji.
Kao anegdotu izdvaja slučaj kada je od organa bezbednosti dobio upozorenje da tadašnjem saveznom sekretaru Nikoli Ljubičiću preti neko lice iz inostranstva, uz nejasnu fotografiju osobe, ali precizan opis kako izgleda i koje je građe:
“Odredim ja patrolu koja će biti malo u autu kod Ljubičićeve kuće, malo šetati okolo. Oni su noćima bili tamo i jednu noć oko dva sata vide lice koje odgovara opisu kako šeta psa. Izađu, predstave se da su vojna policija, čovek stane i izvinjava se što nije poneo sa sobom ličnu kartu, moli ih da odu sa njim do kuće da im da. Pitaju ga za adresu, on kaže, i jedan od njih shvati da je to adresa narodnog heroja i generala u penziji Đoke Jovanića, ratnog komandanta Šeste ličke proleterske divizije ‘Nikola Tesla’. Noć je, oni u senci drveta, podoficir zamoli čoveka da izađe pod svetlo – kad ono stvarno Jovanić. I nije bio bahat, pretio, nego se on njima izvinjavao”.
Prisnost od 3000 evra
Komandant “Kobri”, pukovnik Darko Đošić lični je prijatelj predsednika Srbije Aleksandra Vučića, bio mu nekad šef obezbeđenja. Napredovao je venserijskom brzinom, kao i nekadašnji Vučićev ađutant Đuro Jovanić, sadašnji direktor VBA. I u tome leži čitav problem – kad lično prevlada profesionalno, nastaje “kuršlus”. Iako bi po pravilima predsednika Srbije na putovanja u inostranstvo trebalo da prati komandant Garde, Vučića, koji sam određuje sva pravila, prati komandant “Kobri” Đošić.
A pripadnici “Kobri” imaju platu od 3.000 evra naviše, onda razne dodatke, plus stanove, poput ovog koji je dobio u vreme dok je kao vodnik obezbeđivao bivšeg NGŠ Dragana Paskaša. Danas Paskaš – sutra Vučević i njemu slični, uključujući članove porodice. Plata je plata, privilegija je privilegija. A stan je stan!
Andrejeva prethodnica
U laži su uhvaćeni pripadnici “Kobri” koji su 2104. godine protivzakonito bili u obezbeđenju Vučićevog brata Andreja i probali silom proći kordon Žandarmerije na Paradi ponosa, pa su dobili batine. Na sudu su se branili da su “slučajno” naišli na njega jer su bili “prethodnica Vučićevog obezbeđenja” koji je išao na ručak kod roditelja. Niko u to nije poverovao, ali su žandarmi otpušteni s posla, a komandant niškog odreda Senad Koštić ekspresno je penzionisan.
Čemu služi policijska Jedinica za zaštitu
Izvori “Vremena”, dugogodišnji policajci, upozoravaju i na činjenicu da se ljudi iz “Kobri” bespotrebno “troše na besmislene zadatke i uvaljuju u kolotečinu”: “Šef obezbeđenja bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića već je 20 godina jedan čovek. Taj čovek je izgubio svaku mogućnost usavršavanja u karijeri. I nije jedini. Tadića i danas obezbeđuje nekoliko ljudi iz ‘Kobri’. Zašto, pa jer on to voli i onda je takva bezbednosna procena”.
Autor ovog teksta redovno sreće na ulicama bivše predsednike SRJ Zorana Lilića i Vojislava Koštunicu. Nijedan nema obezbeđenje iako im to po zakonu sleduje. Takođe, ni bivši premijer Mirko Cvetković.
Vučević je naknadno priznao da su pripadnici “Kobri” ispred stranačkih prostorija u Novom Sadu bili iz njegovog obezbeđenja. Ako se poznaju interni propisi, uzevši u obzir da su tih sedam povređenih bili spoljno obezbeđenje, unutra su sa Vučevićem morala biti najmanje dvojica, plus najmanje tri vozača vozila. A to znači da Vučevića obezbeđuje najmanje 33 čoveka. Tri smene po 11 ljudi. I on objašnjava da mu to sleduje kao bivšem ministru odbrane i premijeru. Za šta onda služi policijska Jedinica za zaštitu određenih ličnosti i objekata, sada već ozloglašena, zbog prebijanja građana, na čijem čelu je Marko Kričak?
