Ubistvo premijera Zorana Đinđića

U dvorištu Vlade Republike Srbije u sredu, 12. marta u 12.45, pucano je na premijera Zorana Đinđića. Svedoci govore da su se čula dva pucnja i jedan vrisak. Premijer je pogođen sa dva metka – u leđa i u stomak. U izuzetno teškom stanju Đinđić je prebačen u Kliničko-bolnički centar. Dve hirurške ekipe (kardiološka i abdominalna) obavile su kompleksnu operaciju. U 13.30 časova konstatovana je klinička smrt. Vlada Srbije je predložila da se uvede vanredno stanje.

Službeni BMW u kome se nalazio premijer ušao je u dvorište zgrade Vlade Srbije iz Nemanjine ulice iz pravca Železničke stanice i posle polukružnog okreta zaustavio se u zadnjem dvorištu zgrade Vlade Srbije ispred ulaza koji su obezbeđivala tri telohranitelja, dvojica prema Nemanjinoj, jedan naspram njih.

Premijer je sedeo na zadnjem sedištu iza vozača; na prednjem sedištu bile su, po svoj prilici, štake. Dok nastaje ovaj tekst tvrdi se da je na premijera pucano iz snajperske puške velikog kalibra. Najverovatnije se radi o kalibru 12,7 milimetara. Radi se o oružju kojim može efikasno rukovati samo obučena osoba. Po prvobitnim informacijama pucano je iz zgrade broj 9 u Nemanjinoj ulici. Reč je o objektu koji je pripadao Vojsci Jugoslavije i koja je u toku NATO intervencije do te mere oštećena da je bila napuštena. Kasnije je potvrđeno da je najverovatnije pucano iz zgrade broj 14 u Ulici admirala Geprata. Na prvom spratu ove zgrade u jednom stanu policija je pronašla ćebe. Stan je verovatno bio iznajmljen. Pretpostavlja se da je atentator duže od 12 časova boravio u tom stanu. Između ove zgrade i dvorišta Vlade Srbije je park.

Čim je pogođen, premijera su telohranitelji odmah ugurali na zadnje sedište automobila, koji se uputio uzbrdo Nemanjinom. Nedugo posle čule su se tvrdnje da su uhapšena dva lica zbog atentata. Poslednje vesti govore da je privedeno troje sumnjivih. Pretpostavlja se da je reč o „osmatračima“ koji su snajperistima mobilnim telefonom ili nekim drugim sredstvom veze davali podatke o premijerovom kretanju.

Policajci naoružani dugim cevima blokirali su vladinu zgradu. Velika grupa novinara sakupila se s druge strane ulice iz koga se videlo dvorište u kome je došlo do ubistva premijera. To dvorište nalazi se između vladine zgrade i zgrade srušene u NATO bombardovanju. Zgrada u Nemanjinoj 9 je u ruševnom stanju i u nju je lako mogao da se sakrije snajperista. Naime, u trenutku kada nastaje ovaj tekst, a to je dva sata posle atentata, novinari špekulišu da je srpski premijer žrtva snajperista. Jedna strana tog dvorišta je samo niskom ogradom otvorena prema zelenoj površini koja vodi ka Statističkom zavodu i Ulici admirala Geprata gde je, po svoj prilici, mogao da bude otvoren put za bekstvo.

U sredu u podnevnim časovima policija je u užem centru grada počela strogu kontrolu automobila i građana. Aerodrom je zatvoren. Prema zapažanjima naših izveštača prilikom legitimisanja i pretresanja građana, policija je pregledala samo veće torbe. Na Terazijama su oko 13 časova zaustavljena dva mladića od kojih je jedan nosio obični ranac, a drugi putnu torbu – tom prilikom pretresena je samo torba, dok ranac nije ni opipan.

Dok je Zoran Đinđić stanovao na Studentskom trgu, u centru Beograda, nemački stručnjaci za bezbednost su pregledom okolnih zgrada ustanovili da postoji 36 lokacija sa kojih se nesmetano može izvršiti atentat, i to u vreme kada Đinđić izlazi i ulazi u svoju zgradu. To je i nagnalo premijera da se preseli na Dedinje. Niko nije izračunao koliki je bezbednosni rizik bio u okolini zgrade Vlade Srbije, ili to, barem, javnosti nije saopšteno. Eksperti „Vremena“ procenjuju da je bio jednak riziku na Studentskom trgu. Ne radi se samo o napuštenoj zgradi koja se nadvija nad dvorište iz kojeg ministri ulaze u zgradu, već i o parku, velikom brisanom prostoru, prema Ulici admirala Geprata, koji od tog parkinga pravi u stvari – strelište.

Nezamislivo je da zgrada (Nemanjina 9, inače objekat koji je oštećen u bombardovanju 1999. i koji se trenutno renovira) iz koje je navodno atentator pucao nije bila pregledana i da ljudi zaduženi za bezbednost nisu obratili posebnu pažnju na jedinu zgradu u neposrednom okruženju Vlade Srbije u kojoj se niko ne nalazi.

Takođe je neshvatljivo da je prilikom poslednjeg pokušaja atentata na premijera, prvo vozilo u njegovoj pratnji (tzv. čistač) bilo otišlo daleko napred, ispred premijerovog automobila. Zahvaljujući tome je kamion kojim je upravljao Dejan Milenković Bagzi mogao nesmetano da pređe iz zaustavne trake u srednju, a potom da prepreči put automobilu u kome je bio Đinđić, a koji se nalazio u trećoj traci. Vozilo „čistač“ inače mi moralo da bude daleko bliže premijerovom automobilu i da na sebe „primi“ eventualni incident. Tom prilikom u premijerovoj pratnji nije bilo ni bočnog automobila, koji bi morao da ide uporedo sa vozilom koje je pod zaštitom – treće vozilo je, istina, postojalo, ali nije išlo uporedo sa premijerovim kako pravila nalažu. Krugovi bliski vladi tvrde da je premijer nameravao da promeni svoje obezbeđenje i da u njega uključi nove ljude.

Ukoliko je tačna verzija da je reč o snajperisti, policija bi bez sumnje morala da nađe oružje iz koga je pucano – ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što se radi o oružju većih dimenzija koje bi bilo izuzetno teško sakriti. Čudno je, međutim, da niko iz službe bezbednosti, u trenucima kad premijer dolazi ili odlazi, nije bio u zgradi čiji prozori bukvalno „gledaju“ na parking Vlade i odakle je najlakše pucati. Druga verzija, koja se javila u prvim trenucima po ubistvu, po kojoj su na premijera pucala dvojica atentatora iz neposredne blizine, značila bi da su pripadnici obezbeđenja ili poznavali atentatore ili potpuno omanuli u onome što je trebalo da rade.

Đinđiću je posle incidenta na autoputu savetovano da nosi pancir, ali mu je povreda noge i otežano kretanje dalo alibi da odbije ovu vrstu zaštite. U svakom slučaju, istraga koja se sprovodi mora dati i odgovor na pitanje kako je Zoran Đinđić bio obezbeđivan.

Bilo je najava da bi premijer mogao biti cilj napada kriminalnih grupa s političkom pozadinom. U novinskoj dokumentaciji moguće je identifikovati nekoliko mogućih grupa iz kojih su dolazile pretnje – kriminalne sredine, pre svega šverceri droge, ljudi i duvana koji su se mogli osetitu ugroženim, centri iz okruženja vezani za protekle ratove, a u gotovo svim kampanjama o izručenju haških begunaca govorilo se o tome da su oni okruženi naoružanim grupama. Naročito se špekulisalo o tome da jaku naoružanu grupu ima general Ratko Mladić. Nekoliko dana pre atentata započela je akcija protiv finansijske mreže koja, eventualno, podržava Radovana Karadžića. Posle akcije u Bosni, od beogradskih vlasti je s američke strane zatraženo da takvu eventualnu mrežu preseče i u Srbiji. Prema jednoj izjavi Gorana Svilanovića, ministra spoljnih poslova, pominjane su i neke firme u Srbiji koje bi se mogle naći pod sumnjom.

Ko stoji iza ovog monstruznog čina čije se sve posledice po stabilnost i budućnost zemlje još uvek ne daju sagledati? Izvesno je samo to da u Srbiji više ništa neće biti isto, ništa kao pre.

Mnogi su različite najave i izjave iz policije, ali i raznih političkih struktura, u kojima se tvrdilo da je život Zorana Đinđića ozbiljno ugrožen, olako shvatali kao neku vrstu političkog marketinga. I sam premijer u prvim reakcijama na incident na autoputu tvrdio je da se to neko učio vožnji na autoputu. Deo javnosti je i preseljenje porodice Đinđić sa Studentskog trga u rezidenciju na Dedinju doživeo kao skorojevićevsku promociju; sva uveravanja da je reč isključivo o bezbednosnim razlozima dočekivana su podsmešljivo.

Valja podsetiti da su pripadnici MUP-a uhapsili 27. oktobra 2002. u Beogradu Nikolu Maljkovića, osumnjičenog da je 10. jula ubio policijskog generala Boška Buhu. Kao organizator i šef grupe kojoj je Maljković pripadao, označen je Željko Maksimović Maka. Kako je tada saopštila Bezbednosno-informativna agencija (BIA) cilj Maksimovićeve grupe bio je „izvođenje ubistava predstavnika državnih i političkih oragana i institucija, kao i istaknutih ličnosti iz javnog života. Cilj ovih namera je destabilizacija vlasti i izazivanje haosa u zemlji kako bi se stvorila atmosfera za egzistiranje organizovanog kriminala“. Ubistvo Zorana Đinđića je, prema ovoj informaciji, bio glavni i neposredni cilj ove grupe; nezavnično se tvrdilo da je istog dana kada i Maljković privedena i jedna osoba iz bliskog premijerovog okruženja, pod sumnjom da je davala obaveštenja o kretanju, razgovorima, susretima i aktivnostima Đinđića. Kako je dalje napredovala istraga, javnost nije obaveštena.

A onda se doista dogodio prvi atentat na Zorana Đinđića. Prilikom premijerovog puta u Banjaluku 21. februara, na autoputu Beograd – Zagreb u blizini hale Limes u Novom Beogradu, kamion marke „mercedes“ sa austrijskim tablicama naglo je „isekao“ kolonu automobila u kojoj se nalazio premijer: samo velikom prisebnošću vozača izbegnut je sudar. Vozač kamiona odmah je uhapšen. Reč je o Dejanu Milenkoviću Bagziju, čoveku koji je u knjizi „Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom“ označen kao „dugogodišnji nerazdvojni pratilac“ Ljubiše Buhe zvanog Čume, šefa surčinskog klana. Međutim, pošto je na Čumeta pucano u Zemun polju, ovaj je napustio zemlju i potom saopštavao da je Bagzi prešao suparničkom klanu Dušana Spasojevića Duće s kojim blisko sarađuje Milorad Luković Legija, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije („crvene beretke“). Milenković je međutim pušten nakon što je dva dana proveo u pritvoru. Doista, pretpostavka da lakšim kamionom izazove sudar i tako usmrti premijera, nije osnovana; osnovano je bilo nešto drugo – da je namera bila da nakon zaustavljanja kolone, iz suprotnog pravca, iz drugog vozila, ekipa atentatora otvori vatru.

Premijer Đinđić je u prvi mah odbio mogućnost da se 21. februara radilo o atentatu. Kasnije, kada je policija saopštila više detalja o Bagziju i samom događaju na autoputu, premijer je promenio mišljenje. No, u svakom slučaju Milenković je nakon puštanja iz pritvora naprosto nestao. Izvesno je i još jedno: da niko ko je bio nadležan nije uradio sve što je trebalo; ni policija, ni tužilaštvo, ni sudovi…

Premijer Zoran Đinđić je u proteklom periodu neretko bio upozoravan da se sprema atentat na njega. Posle atentata na autoputu rekao je „da to govori o potpunoj opsesiji tih ljudi koji koriste te metode misleći da se ovde ništa nije promenilo i da mogu da rade ono što su radili u prethodnom režimu“. Đinđić je dodao i to da eventualna njegova smrt ne bi ništa promenila.

Preteći ton imalo je i pismo Milorada Lukovića Legije, koje je objavljeno 28. februara, posle eksplozije koja je odnela u vazduh kompletnu građevinsku opremu preduzeća Difens roud u Zemun Polju.

U javnosti je bilo poznato da je pred 5. oktobar 2000. godine Đinđić sreo Legiju i da je s njim postigao „džentlmenski dogovor“ da specijalne policijske snage ne intervenišu protiv demonstranata 5. oktobra. Mada je i u intervjuu „Vremenu“ potvrdio da je tog susreta s Legijom bilo, Đinđić je kasnije negirao mit koji je oko tog susreta nastao.

„S punom odgovornošću tvrdim da u pripremi 5. oktobra nije učestvovao niko ni iz jedne tadašnje službe u Srbiji, uključujući Državnu bezbednost niti bivši predstavnici te službe. Ne postoji zasluga za 5. oktobar bilo koga osim onih koji su legalno učestvovali na izborima i građana koji su 5. oktobra izašli na ulice. Iz toga sledi da ne postoji dogovor o honorisanju i amnestiranju bilo čijih krivičnih dela.“

Pred odlazak u Hag, Vojislav Šešelj, predsednik SRS jednom rečenicom je nagovestio da će po njegovom odlasku u Hag nastati krvavi obračuni.