U pitanju je opstanak društva

Šta li je to što je nagnalo Aleksandra Vučića da se danonoćno pojavljuje – prevazilazeći svoje ionako previsoke standarde uzurpacije medija – na svim mogućim televizijama i da na prepoznatljiv način, bremenit histerijom, cinizmom, krokodilskim suzama, muljanjima i petljanjima pokuša da kanališe gnev i strah građana posle stravičnih masovnih ubistava u Beogradu, Mladenovcu i Smederevu? Ne treba biti posebno mudar pa shvatiti da ovi događaji kane da se negativno odraze na njegov rejting, te da se trudi da stvari preokrene logoreičnom hipnozom i da se iz pozicije personifikacije vlasti koja je dovela do potpunog društvenog kolapsa, transformiše u zaštitnika nacije. Dakle, da i ove masakre Vučić je na neki način iskoristi za vlastitu promociju.

U tom smislu, valja reći da njegova vlast ne počiva samo na “sigurnim glasovima” nego i na tzv. ćutljivoj većini, onim demobilisanim građanima koji žive svoje male živote u zatvorenim krugovima, imaju relativno pristojne plate od kojih mogu da obezbede letovanje i puna kolica u supermakretu i koji su živeli u uverenju da su zaštićeni od spoljašnjeg sveta. A dramatični događaji, šta god se zapravo krije iza njih uprkos bezbrojnim spekulacijama, poslali su poruku da niko nije zaštićen od surovog i nasilnog okruženja – ono može svakome da zakuca na vrata i oduzme ili makar uništi život. Čak i onim najranjivijima i najslabijima: oni su, zapravo, na prvom udaru.

Ne treba naravno upadati u zamku u koju su upali mnogi i tragedije dešifrovati na plošan način za sopstvene potrebe. Valjda ćemo nekada zaista doznati, iz relevantnih i stručnih izvora, bez tračanja i nagađanja, šta je to pokrenulo dve osobe, različite po mnogo čemu, da izvrše jezive zločine, i u kakvoj su oni korelaciji. Valjda će mediji biti zainteresovani i za sudska razjašnjenja ovih slučajeva, odnosno da u međuvremenu neki drugi događaji preko ovih neće posuti ruzmarin, snegove i šaš. Logično je pretpostaviti da su masakri u direktnoj vezi sa pomenutim društvenim kolapsom, ali možda odgovor i nije baš tako jednostavan – kompleksno je to pitanje koje zahteva i kompleksan odgovor. Ne samo novinarska nego i ljudska etika nalaže da u ovakvim trenucima budemo koliko empatični toliko i pažljivi.

Zapravo se može reći – koliko god to čudno zvučalo – da je o rasturenom, sociopatskom sistemu vrednosti koji živimo mnogo više svedočila ukupna reakcija na tragedije nego tragedije same po sebi. Počevši, naravno, od predsednikovih bešćutnih obraćanja, u kojima je prekršio brojne zakone i poslao poruku da mu je sve dozvoljeno. Tu su, dakako, i mediji, od kojih je ogromna većina radikalno kršila ne samo novinarski kodeks, ne samo državne nego i božije zakone, što zbog “kliktabilnosti”, odnosno profita, što zbog političke agende. Tu su predstavnici vlasti i desne opozicije, te njihova klijentela koji su u masakrima prepoznali uticaj “mrskog Zapada”, protiv koga se ovde kampanja vodi decenijama i kojim je sve jednostavno pojasniti, naravno potpuno zanemarujući da se ovakva zlodela, u priličnom obimu, dešavaju i u “majčici Rusiji”.

Ono što se dešavalo na društvenim mrežama tek je zastrašujuće. Može se reći da je potpuno “izdominirala” zloupotreba tragedije. More samouverenih komentara, u kojima je bezmalo svako poentirao u skladu sa načelima koje zastupa. Jedni su tvrdili da je sve ovo namešteno da bi se poljuljala Vučićeva vlast i to baš u kontekstu tegobnog rešavanja kosovskog problema i sveopšte srpske ugroženosti. Drugi su ukazivali da nam se sve ovo dešava jer smo napustili pravoslavlje i tradicionalne vrednosti. Treći su se zalagali za surovu, anticivilizacijsku odmazdu. Četvrti su tvrdili da su oni sve ovo predvideli, da su imali rešenje, ali da ih niko nije slušao. Peti su za vrhovnog ubicu proglasili upravo Vučića. Valjda nema trenutka u kojem je pogrešno podsetiti da se Srbija iskreno nije suočila, niti izborila, niti iskreno pokušala izboriti sa ratovima i zločinima devedesetih, ali ovog puta je možda trebalo zaćutati i pustiti da se jedino tako i samo tako objasne tragedije.

Kako rekosmo, kompleksno je to pitanje, živimo u kompleksnom svetu koji je izrodio, kako bi to rekao čuveni novosadski književnik Vojislav Despotov, “neočekivanog čoveka”. Na kraju, ovakve tragedije se dešavaju – pogledajte na internetu – i u najrazvijenijim i najsrećnijim zemljama sveta. Mada je svakako mnogo veća mogućnost da se to desi u područjima nesreće i frustracije.

“Molimo za finu tišinu”, pesma je Aleksandra Koraća, koju je valjalo šerovati bar tih prvih dana.

POSTOJI LI OPOZIT?

Dakle, više nego tragedije, reakcije na njih su ukazale da živimo u društvu koje je izgubilo orijentaciju i koje je opasno po život. Sve ono o čemu pričamo unazad godinama, ako ne i decenijama, pokazalo se u sirovom obliku. Hroničan nedostatak empatije i solidarnosti, dominacija nasilja, ostrašćenost, nepostojanje samorefleksije, sklonost ka autoritarnosti, sveprožimajući nacionalistički primitivizam i prateći cinizam, ukratko potpuno izvrnut sistem koji je omogućio da ono najgore ispliva na površinu i samouvereno brodi “belim lađama”. Valjda niko ozbiljan nije mislio da vlast sastavljena od onih koji su razorili državu devedesetih, ojačana raznoraznim postpetooktobarskim preletačima, može učiniti bilo šta drugo osim produkovati konflikte, nepravdu, nejednakost i agresiju, mitomaniju, autoviktimizaciju, javnost kojom će dominirati revolveraši, siledžije, bitange i osuđeni zločinci. I još ekstremniju desnicu koja će se zalagati za nove osvajačke ratove.

Postavlja se, međutim, pitanje da li u Srbiji postoji suštinska politička alternativa, da li je ono što zovemo građanska opozicija odista pravi opozit izrečenim društvenim anomalijama? Neki će biti sumnjičavi i kategorični i reći će da ona baštini bar deo istih vrednosti kao i vlast, te da u slučaju da dođe na vlast neće uspeti da izleči duboke društvene rane. Tu se, pre svega, misli na odnos opozicije prema nacionalizmu, devedesetim, ali i prema nakaradnom ekonomskim sistemu koji se može nazvati divljim kapitalizmom i koji dovodi do dramatičnog socijalnog raslojavanja kao bureta budućih konflikata. Kao dokaz za to navode period od 2000. do 2012. godine, kada se ništa, kako kažu, suštinski nije promenilo. Ova potonja, prastara teza ima ipak određene manjkavosti. Kao prvo, vlasti u ovom periodu nisu bile homogene, naprotiv. Drugo, mnogi iz nje ili su nestali sa političke scene ili su se pridružili naprednjacima. Treće, građanska opcija u Srbiji nikada nije imala većinu. I četvrto, društvo u tom periodu bilo je, uz sve opravdane kritike, neuporedivo normalnije nego što je danas.

Čini se da je građanska opozicija manje-više korektno reagovala na tragedije. Nije, bar ne dominantno, pokušala da ih iskoristi za političku promociju, za šta je optužuje vlast, već su one bile samo opravdan povod da se postave relevantna pitanja o društvenom rasapu i njegovim uzrocima. Taj rasap je svakako plodno tle za buduće tragedije, čak i ako ove nisu direktno prouzrokovanje njime. Nadati se da će sve ovo što nas je zadesilo biti i povod da, uslovno rečeno, leva opozicija svoju politiku sa velikih, nacionalnih tema usmeri pre svega na dobrobit “običnog čoveka”, i da će on to nekako i prepoznati. Veliki broj građana na protestima u ponedeljak uveče u Beogradu i Novom Sadu, čini se, pokazuje da je uspela da pošalje poruku da borba protiv Vučićevog režima nije partijska stvar već pitanje “opštenarodne odbrane i društvene samozaštite”.

CENA PODILAŽENJA NAJGORIMA

Govoreći o društvenim anomalijama i odnosu građanske opozicije prema njima, politički analitičar Duško Radosavljević ističe da je osnovna postavka na kojoj počivaju država i društvo u Srbiji – pogrešna! Po njemu, punih 35 godina Srbija se izgrađuje isključivo na nacionalnom principu koji je s vremenom evoluirao u nacionalističko-populistički diskurs kojim su opravdavani ratovi i sve ono što su “naši momci” radili.

“Znači, paljenja, ubistva, pljačke, zatvaranja, silovanja, sva nepočinstva su bila dobra jer su se radila za ‘našu stvar’. Posvemašnja pljačka i razvlačenje društvene imovine, kao jedan od najjačih motiva za ratove u bivšoj zemlji, pravdani su takođe istim razlozima, lažnim patriotizmom i ‘višim razlozima’. Zločinci su postali narodni heroji, estradne zvezde, dobodošli u ešalonima srpske politike, još više rado viđeni među jerejima Srpske pravoslavne crkve, koji su neretko blagosiljali njihove ‘oslobodilačke akcije’ i ‘zaštitu napaćenog naroda’. Podlo korišćenje najnižih poriva u politici postalo je normalno, jer dok ima funkcionalno nepismenih, a takvih u Srbiji ima podosta, ne moraju se neke opcije bojati da neće biti u parlamentu! O manipulacijama sa Kosovom da ne pričamo! Sva ta politička scena, odavno je postavljena naopako, produkuje predvidive političke aktere, koji nemaju šta novo da kažu, niti se usuđuju da predlože nove pravce razvoja države i društva”, smatra Radosavljević, koji je i predsednik Saveza antifašista Vojvodine. On smatra da je sve navedeno dovelo do toga da se politika u Srbiji svodi na prežvakavanje starih mitova i legendi, “crvenih linija ispod kojih se ne ide”, “najskupljih reči”, “svetinja”, “očuvanja nacionalnih interesa”, što su, kako kaže, notorne tlapnje, umesto da se predlože produktivna politika i borba protiv opšte kriminalizacije, rak-rane srpskog društva, da se popravljaju standardi osiromašenih i opljačkanih građana, da se eliminišu korupcija, nepotizam i zajapureni autoritarizam, da se stvaraju uslovi za angažovanje građana, eksperata i civilno-društvenog sektora u borbi za bolju i pravedniju Srbiju.

“Umesto toga, imamo kriminalizaciju u svim oblastima života, neviđenu na ovim prostorima još od devedesetih godina prošlog veka, obračune bandi i mafijaška smaknuća, terorističke akcije, vršnjačko nasilje, smaknuća advokata i novinara, a sada i dece. Opozicija dobro upire prstom u krivca – krivi su režim i njegov neupitni vođa! To je tačno… Samo, da li opozicione partije, svih boja i u raznim kolonama, imaju rešenje, viziju i način implementacije svojih politika? Da li su spremne na posvemašnju lustraciju, promenu političkog koda i hoda Srbije, da li su spremne da kažu da je tvrdoglavo busanje u izgradnju nacionalne države istu dovelo do razgradnje i skorog raspada, da je podilaženje ratovima i kvaziherojima dovelo da atmosfere ‘Divljeg zapada’, da su se divljenje raznim bitangama i njihovo favorizovanje po medijima, nekontrolisanje oružja u privatnom vlasništvu, blagonaklon odnos prema kriminalu, koji krasi politička podrška, izrodili u strašne pokolje i opštu pravnu, materijalnu i fizičku nesigurnost građana Srbije. Šta imaju tu da ponude opozicione partije u Srbiji? Malo, vrlo malo. Za odgovornu politiku treba imati i hrabrosti. Ja je ne vidim”, zaključuje Radosavljević u razgovoru za “Vreme”.

BUĐENJE IZ KOŠMARNE KOME

Kopredsednica stranke Zajedno Biljana Stojković kaže da najveći greh naprednjačke vlasti jeste potpuno uništavanje svega onoga što od početka civilizacije čini svaku zajednicu – moralnih normi, osećaja za javno dobro, kooperacije i solidarnosti.

“Došli smo u situaciju da je propagandom, u svojoj osnovi izuzetno mrzilačkom i agresivnom, jezikom koji nameće predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić, a koji je prepun bednog cinizma i etiketiranja svih koji ne dele mišljenje s njim, kao i promovisanjem nekompetentnih i ljudski problematičnih likova u javnom prostoru i političkim funkcijama – napravljena atmosfera užasnih moralnih devijacija. Nenormalno iz pozicije uređene ljudske zajednice i rušilačko, sa aspekta kolektivnog interesa, postalo je normalizovano i poželjno. Bliskost, deljenje mišljenja, komunikacija bez potezanja noža, bez dranja i tuče, nisu više poželjne vrednosti u društvu Srbije”, smatra Biljana Stojković.

U razgovoru za “Vreme”, prošlogodišnja predsednička kandidatkinja navodi da je najstrašnije od svega to što su i deca u osnovnim školama razumela da je nekažnjivost usvojena norma ukoliko vam je tata blizak vlastima. Nema ograde, nema kočnice, nema razmišljanja o drugome.

“Siromaštvo i društveno raslojavanje takođe je normalizovano. To me podseća na društveni kontekst viktorijanske Engleske kada su bogataši pronašli moralno opravdanje za postojanje većinskog siromaštva kao ‘prirodnog stanja stvari’ pod plaštom ‘socijalnog darvinizma’. Ovde nam ne treba čak ni teorijska potpora – dovoljne su čista sila i propaganda. Popravljanje društva je nužno u Srbiji. Ako ne dostignemo, ponovo, shvatanje da etika mora ležati u korenu društvenih odnosa, mi ćemo vrlo skoro biti mrtvo društvo. Najvažnije je pokazati empatiju i solidarnost sa žrtvama tragičnog društvenog ambijenta”, navodi Biljana Stojković.

Po njoj, građanska opozicija ima dva zadatka. Prvi je da pokaže iskrenost prema građanima, bez zadrške i zadnje namere. Iskrenost se vidi i oseća, kaže. Drugi je da ima jasan plan za “dan posle”, a to je potpuna i suštinska promena obrazovne, medijske i kulturne politike koje jedino mogu voditi oporavku društva i buđenju iz košmarne kome.

ŠIRENJE NORMALNOSTI

Predsednik Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović ističe da se i njegova stranka i on na svakom koraku, u svakoj situaciji i bez kalkulacija zalažu za normalnost u Srbiji.

“Godinama ukazujemo na problem negovanja kulture nasilja u svim sferama života. Ali, mnogo važnije od toga što govorimo jeste kako se ponašamo, jer to je ono što suštinski pokazuje i dokazuje razliku. Od toga nismo odustajali čak ni kada je to bilo politički nepopularno i kada smo znali da pristojnost ne privlači medijsku pažnju, i da ćemo imati manju zastupljenost u javnom prostoru. Bili smo najglasniji kad je bilo najteže – kad su po Srbiji nicali murali osuđenim ratnim zločincima, kad su protiv ljudskih prava horski delovali i vlast i desna opozicija, čak i Crkva, kada je trebalo pružiti podršku hrabrim devojkama koje se bore protiv femicida. Da li je sve to dovoljno? Za sada nije, ali moramo da budemo svesni, bez namere da se odreknemo i dela lične odgovornosti, da je naš domet u širenju normalnosti veoma ograničen”, navodi Grbović.

On ukazuje da je i ovoj, kao i drugim opozicionim strankama, kao i samostalno mislećim predstavnicima struke, potrebna veća pozornica, kako bi doprli do većeg broja građana.

“Treba nam prisustvo u medijima sa nacionalnom pokrivenošću kako bismo doprli do onih građana koji traže normalnost, ali zbog medijskog mraka do nje ne mogu da dođu, baš kao što je i nama teško da se probijamo kroz naslage laži i spinova, dirigovanih od strane državnog vrha i njegovih medijskih i analitičarskih satelita. Naši argumenti nisu suočeni sa kontraargumentima već sa nesnosnom kakofonijom koja nas obeležava kao izdajnike, plaćenike i mrzitelje Srbije. Problem buđenja normalne Srbije nije samo problem manjka opozicionih poruka, nego problem neslobode medija i sistematskog oblikovanja stvarnosti u skladu sa potrebama i projekcijama jednog čoveka”, navodi Grbović.

ŽIVO BLATO BEZAKONJA I BESMISLA

Potpredsednik Narodne stranke Borislav Novaković smatra da opozicija treba da čini sve suprotno od onoga što čini Vučić, koji se, kako kaže, sve vreme obračunava sa posledicama, a neguje uzroke opšte propasti. Tako je i Vučićev odgovor na tragedije pojačavanje kaznene politike i represivnih mera, čime, kako kaže, još više tonemo u živo blato bezakonja i besmisla. Novaković strahuje da takvim razumevanjem društvenih problema Vučić Srbiju uvodi u konflikte sa nesagledivim posledicama.

“Imam utisak da smo uronili u ‘kliktokratiju’, omađijani društvenim mrežama i svim vidovima posredne komunikacije, a u politici sve što je bitno podrazumeva direktan i neposredan kontakt sa građanima. Politika je uvek bila i biće sposobnost da inspirišete ljude snagom usmene poruke. Uspeh u politici se meri brojem razgovora, rukovanja, pogleda u oči i iskrenih emocija koje delite sa ljudima u nevolji. Dakle, manje lajkovanja, a više rukovanja. Manje govora, a više razgovora. Razumeti određene postupke znači pre svega proniknuti u motive koje ljude pokreću i usmeravaju u donošenju odluka, a naša politika vrvi od površnosti i nestrpljenja. Zato moramo činiti sve suprotno od onoga što čini Vučić”, smatra Novaković.

PITANJE OPSTANKA DRUŠTVA

Kulturološkinja Aleksandra Đurić Bosnić kaže da se naše društvo već dugo nalazi u krizi, a poslednjih desetak godinu u apsolutnoj krizi. Sila zakona transformisana je u – zakon sile. Ova transformacija, kaže, predstavlja izuzetno veliki problem koji se lančano prenosi po čitavoj dubini društvene strukture proizvodeći proliferaciju nasilja u svim oblastima života.

“To je vidljivo na svakom koraku – od zastrašujućeg verbalnog nasilja u javnoj sferi, nekontrolisanog divljanja tabloidnih medija, glorifikacije kriminalaca i osuđenih ratnih zločinaca, pripadnika društvene ‘elite’ (‘crème de la crème’) koji se opsesivno fotografišu sa oružjem u ruci, a slobodno vreme ubijaju u streljanama, pa do nasilja u privatnoj sferi. Sve ovo su nesumnjivi simptomi gigantske devijacije našeg društva i opomena da se ovaj zlokobni razvoj situacije mora zaustaviti što pre. Jer, zakon sile nas sve (osim već pomenute ‘elite’) čini taocima malignog sistema u kojem vlada elementarna nesigurnost. Jedino nas sila zakona čini slobodnim i sigurnim. I to je zadatak opozicije. Da građanima ponudi jasnu sliku pravednog društva u kojem zakoni važe za sve, društva koje će biti garancija sigurnosti za sve njegove članove. To nije pitanje pojedinačnih političkih i ideoloških orijentacija. To je pitanje opstanka ovog društva”, kaže Đurić Bosnić.