U kandžama vojne, državne i poslovne tajne

Kada je 2. novembra 2004. Skupština Republike Srbije konačno usvojila Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, mnogima je laknulo. Građani koji su na ulicama izigravali televizijski vox populi bili su ubeđeni kako će sada konačno saznati dugo skrivane podatke o ovom ili onom političaru ili instituciji, novinari su naivno verovali kako više neće pisati čitave feljtone o tom i drugim zakonima „iz paketa antikorupcijskih zakona“, a političari su, eto, ispunili ono što se od njih očekuje u smislu „dostizanja evropskih standarda“. Ali onda se desilo ono što obično biva: problemi s implementacijom. Najpre je tu bilo dilema oko pojedinih restriktivnih odredbi, pa primedbi na izbor Rodoljuba Šabića na mesto poverenika (zakon nalaže da se izabere nestranačka ličnost, a Šabić to nije), pa silne muke oko nalaženja kancelarije, kompjutera i telefona za istog tog poverenika. Konačno, kad se sve to nekako primirilo, ispade da je ipak najveći problem što će od famoznog Zakona o slobodnom pristupu informacijama, sem već pomenutih političara, malo ko imati neke vajde. Sudeći prema istraživanju Inicijative mladih za ljudska prava, od zvaničnih organa moguće je saznati samo ono što malo koga zaista zanima.

ZAKONODAVCI I USVAJAČI: Čitavih pet meseci, od 5. decembra 2004. do 5. aprila 2005, Miroslav Janković i Dragan Popović iz Inicijative mladih za ljudska prava bavili su se uglavnom slanjem raznih pitanja raznim institucijama. Da vide ljudi kako ta implementacija u praksi izgleda. Rezultat: od 530 zahteva, nadležni su odgovorili na svega 259; od 212 testiranih institucija, samo 50 testiranih odgovorilo je na sve zahteve, a ni na jedan zahtev nije odgovorila 61 institucija. U tom smislu, najzanimljiviji je slučaj samog predlagača ovog zakona: od poslatih 50 zahteva, Vlada je odgovorila na 21, a nijedan odgovor nisu poslali Ministarstvo prosvete i sporta, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo privrede, kabinet predsednika Vlade i kabinet potpredsednika Vlade. Zahvaljujući tome, javnost je ostala uskraćena za odgovore na pitanja o tome koliki su troškovi pratnje generala Vladimira Lazarevića u Hag, iz kojih fondova ministarstva izdvajaju novac za pomoć Kosovu, kolike su plate savetnika predsednika Vlade, kao i koliko je novca kabinet premijera potrošio na reprezentaciju u toku 2004. Kabinet potpredsednika Vlade nije odgovorio na zahtev za uvid u službenu belešku ili drugi zvaničan dokaz o susretu Miroljuba Labusa s predstavnicima firme Danone; Ministarstvo privrede ignorisalo je pitanje o iznosu utrošenom na subvencioniranje preduzeća Zastava iz Kragujevca. Ministarstvo prosvete, silno zauzeto kao i uvek, nije se udostojilo da odgovori koliko novca godišnje izdvaja za finansiranje udruženja građana Svibor (to su oni što skaču u zaleđenu vodu na Adi o svakom Bogojavljanju) ili koliko školskih objekata ima obezbeđenu rampu za lica s telesnim oštećenjima. Ministarstvo zdravlja takođe nije odgovorilo na pitanje o broju rampi u svom sektoru, odnosno u zdravstvenim objektima, ali ni na mnogo škakljivije pitanje o broju direktora zdravstvenih institucija koji su smenjeni od formiranja nove vlade. Što se vlade tiče, interesantno je ponašanje Ministarstva finansija koje nije odgovorilo na šest od sedam pitanja (npr. na pitanja koja se tiču poreskog tretmana publikacija koje izdaju neprofitne organizacije ili rezultata uvođenja PDV-a), ali je odgovorilo na pitanje o ceni kampanje „Uzmi račun“. Tako smo saznali da je kampanja, sa sve tamburašima i nagradnom igrom, koštala 80 miliona dinara, ali i da su, na osnovu Zakona o javnim nabavkama, prava na reklamiranje dobile „nacionalne televizije“ RTS, TV Pink, TV Politika i RTV B92 (pitanje od kada sve te televizije imaju status nacionalnih verovatno bi trebalo postaviti nekim drugim organima i savetima).

Narodna skupština, kao organ koji je usvojio Zakon o dostupnosti informacijama takođe se nije proslavila u ovom istraživanju: od dva zahteva, odgovoreno je na jedan, onaj koji se ticao broja poslanika i njihovih primanja. S druge strane, na pitanje da li i na koji način Inicijativa mladih može da dobije transkripte sa 13. sednice Odbora za odbranu i bezbednost od 15. 11. 2004, nije stigao nikakav odgovor – situacija je čudna, samim tim što ovaj put nije zahtevan sam transkript, već odgovor na pitanje da li ga je i kako uopšte moguće dobiti.

NEPODOBNA PITANjA: Ono što posebno zabrinjava kad je reč o rezultatima istraživanja Inicijative mladih nije ni broj odgovora ni njihov sadržaj, već na prvi pogled jasna selektivnost nadležnih organa. Tako, na primer, Ministarstvo unutrašnjih poslova odgovara na četiri od sedam poslatih zahteva, ali totalno ignoriše pitanje da li je u toku formiranje nove specijalne jedinice u okviru MUP-a, kao i pitanje o tome da li se vodi istraga protiv novinara i urednika lista „Internacional“ zbog napisa „Branka Prpa amnestira NATO ubice“. Isto tako, Ministarstvo odbrane SCG odgovara na pitanja o ishrani i broju vojnika, odnosno na tri od četiri postavljena pitanja, ali naprosto „zaboravlja“ da joj je poslato i pitanje kako je i po kom osnovu penzionisan oficir VJ Ratko Mladić. Nijedno od šest javnih preduzeća, kojima je poslato ukupno devet pitanja, nije pružilo konkretne odgovore na pitanja o platama direktora i članova upravnog odbora – ona koja su uopšte poslala nekakav odgovor, objasnila su da plata rukovodstva spada u domen poslovne tajne. Naravno, Zakon predviđa da se javnosti uskrate informacije čije objavljivanje „dovodi do teških pravnih ili drugih posledica po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad interesom za pristup informaciji“, ali je i dalje diskutabilno da li plate čelnika javnih preduzeća, koje finansiraju sami građani, spadaju u tu grupu podataka. U odsustvu oštrijeg kriterijuma koji bi određivao šta nad čim „preteže“, to dugoročno znači da sve što bi javnost uopšte zanimalo može da bude proglašeno poslovnom/državnom/vojnom tajnom. Konačno, to znači da bi u skorijoj budućnosti od nadležnih mogli da se saznaju jedino živopisni podaci tipa brzine srpskih vozova (poštujući zakonske odredbe, ŽTP je uredno odgovorio da je „komercijalna brzina“ domaćih putničkih vozova 42,99 km/h, a da teretni jure brzinom od 27,48 km po satu), ali ne i bilo šta drugo.

Za razliku od javnih preduzeća koja su iskoristila čudne zakonske odredbe i ministarstava koja su zaboravila na postavljena im pitanja, bilo je onih koji su pokušali da budu zaista domišljati. Prvo mesto u disciplini „izbegavanje konkretnih odgovora“ osvojilo je Ministarstvo vera. Primera radi, na pitanje o tome da li su u budžetu za sledeću godinu predviđene dotacije malim verskim zajednicama, to ministarstvo odgovara: „Svim verskim zajednicama odobrava se suma koja je ekvivalentna broju njihovih vernika u stanovništvu Srbije iskazanom prema poslednjem popisu, s tim što se za male verske zajednice primenjuje načelo pozitivne diskriminacije.“ Dobro zvuči, bez obzira na to što ništa ne znači – posebno ne građanima koje bi zanimalo koliko se para izdvaja za adventiste, a koliko za baptiste. Isto ministarstvo daje praktično isti odgovor na pitanje o izdvajanjima za islamsku versku zajednicu, dok na pitanje o budžetu Ministarstva daje još zamršenije objašnjenje koje se svodi na to da odgovora nema. Poseban je slučaj pravosudnih organa – od šest zahteva, pozitivno je odgovoreno na samo dva, jedini organ koji je odgovorio na sva postavljena pitanja bilo je Republičko javno pravobranilaštvo, a ostali su se, narodski rečeno, pravili pametni. U tom smislu, briljirao je Okružni sud u Nišu koji je u odgovoru na pitanje da li se pred vojnim odeljenjem tog suda vodi neki postupak, naveo da je „to preobimna dokumentacija“.

Zahvaljujući svemu tome, potpuno je na mestu ocena koju navode istraživači Inicijative mladih, da se primena Zakona o dostupnosti informacijama ne može meriti samo pukim ciframa. Podatak o 48,86 odsto pitanja na koja su nadležni odgovorili jeste katastrofalan, ali je još strašnije to što je taj dugo očekivani i milion puta analizirani zakon, zakon kojim se Vlada bez prestanka razmeće, potpuno beskoristan za sve one kojima je, kao, namenjen. U prevodu, za sve one koji bi hteli da znaju kolika je čija plata, koliki je čiji budžet, koliko je koštala ova ili ona fešta, koliko se procesa vodi pred ovim ili onim sudom, koliko plaćamo za ovog ili onog haškog begunca i pritvorenika. Ili nadležni možda misle kako je za ovdašnju javnost najbitnije da zna kojom brzinom putuje repa, a kojom Mika i Žika?