Triptih o privrednim slobodama

Upravo u trenutku kada se na sve strane raširilo globalno naklapanje o konačnom kraju liberalizma, potkraj protekle godine, u Beogradu je izašla jedna neobična i neobično zanimljiva knjiga o sudbini liberalne ideje u Srbiji u socijalističko vreme, u drugoj polovini 20. veka, knjiga novinara Mijata Lakićevića Ispred vremena. Naime, pišući istorijski omaž nekada čuvenom, a danas pokojnom beogradskom nedeljniku „Ekonomska politika“, u kome je i sam proveo više od decenije svog novinarskog rada, Lakićević je logično „proširio temu“ na fenomen liberalne ideje u socijalističkom idejnom i sistemskom okruženju, jer je pronašao da je reč o listu koga je upravo zagovaranje te ideje i izdiglo do vrhunskog žurnalističkog kvaliteta i veoma snažnog društvenog uticaja u svom vremenu.

Tako je priča o nedeljniku koji je imao relativno mali tiraž, nešto između 12 i 15 hiljada primeraka, prerasla u priču o nesrećnim i neuspelim pokušajima da se i u socijalistički sistem na neki način inkorporira ideja o ekonomskim i privrednim slobodama, kao esencijalnim temeljima svih ljudskih sloboda. Jer je „Ekonomska politika“ (EP), kako kaže sam autor, imala tu ideju, pa se „štaviše, može reći da je i sama bila – ideja“.

Preciznije rečeno, taj list je zagovarao za ono vreme „liberalizujuće ideje“: da je tržište najbolji regulator robne razmene i promoter produktivnosti; da je država u načelu nedovoljno dobar privrednik i nedovoljno odgovoran vlasnik; da bez dobiti nema razvoja i napretka; da bez prema svetu otvorene privrede nema efikasnog privređivanja i savremene tehnologije; da bez poštovanja autonomije preduzeća i svetinje ugovora nema ozbiljnog poslovanja; da su pravna država i jake institucije jedina brana prema voluntarizmu (jedno) partijskog monopola; da bez konvertibilnog novca nema realne mere vrednosti, itd. Sve su to aksiomi modernog sveta koji ni danas ne dominiraju javnom scenom Srbije i oko kojih se kod nas i danas otvoreno ili skriveno lome „idejna koplja“.

GLASILO TEHNOKRATIJE: U tom kontekstu, Lakićević objašnjava i naslov svoje knjige Ispred vremena (mi iz „Vremena“ rekli bismo „Ispred Vremena“), pa kaže: „Danas je Srbija po mnogo čemu iza svog vremena. I vodi, u suštini, iste bitke kao pre pola veka. Štaviše, čini se da je sada mnogo više zbunjena i dezorijentisana, ‘u neznanju’ šta da radi i kuda da krene. Jedan čovek, Zoran Đinđić, koji je žurio napred, da nadoknadi zaostatak, mučki je ubijen. Ko danas predstavlja ono najbolje i najnaprednije u Srbiji? I ko je isprednjačio u odnosu na okolinu i vreme u kome živi?“

Neobično koncipirana, ova knjiga ima i neuobičajen podnaslov: „1963–1973, sudbonosna decenija, uspon i pad srpskih liberala, uzroci i posledice, od tada do naših dana, kroz prizmu ‘Ekonomske politike’, novina kakvih više nema“. Iza ovog „usmeravajućeg podnaslova“ i Lakićevićeve poduže studije o povezanosti nastanka i zrelosti „Ekonomske politike“ (EP) sa vremenom „liberalizujućih procesa“ sredinom druge polovine 20. veka u SFRJ, u ovoj knjizi nižu se intervjui sa 23 ličnosti koje su bile „učesnici i svedoci“ te „sudbonosne decenije“ na koju se knjiga fokusira. Među tim ličnostima, dakle, nisu samo poznati novinari „Ekonomske politike“, spomenimo samo neke – Dragiša Bošković, Milutin Mitrović, Predrag Koraksić, Zoran Jeličić, nego i danas poznati ekonomski analitičari i stručnjaci koji su pisali za „EP“, poput, na primer, Vladimira Gligorova, Dragana Veselinova, Jože Mencingera, Žarka Puhovskog, Tomislava Dumezića, Ljube Madžara, kao i nekadašnji i sadašnji ugledni javni radnici i poslovni ljudi, među kojima i Latinka Perović, Veselin Vukotić, Stipe Mesić i Ivica Todorić, koji su podržavali „EP“ ili ih je taj list uzimao u zaštitu kada su pokušavali da unaprede jugoslovensku privredu, pa i politiku.

Upravo spomenuti razgovori povodom omaža „Ekonomskoj politici“, Lakićeviću su omogućili da skladno poveže u svojevrstan „triptih“ tri osnovne teme svoje knjige: jedne novine, jednu privrednu reformu i jedan politički pokušaj modernizacije društvenog sistema. Kako se to kaže, „crvena nit“ koja povezuje te tri teme je ideja tržišta i konkurencije.

„Ekonomska politika“ je ne samo kao glasnogovornik liberalne ideje, ili, bolje reći, upravo kao takav glasnogovornik (da upotrebimo diskursivno načelo „jedinstva sadržaja i forme“) značajna i za istoriju modernizacije srpske štampe, jer je: prva uvela njusmagazinski tip nedeljnika malog formata u socijalističku Srbiju (po ugledu na londonski „Ekonomist“); prva štampala kolorne korice na kvalitetnoj hartiji i u „dubokoj štampi“ i prva na koricama objavljivala karikature i kolaže; prva samoinicijativno zatražila da joj Socijalistički savez obustavi državnu dotaciju, ne stideći se i ne libeći se da uglavnom dobro živi od oglasa i marketinških akcija, to jest da bude „glasilo tehnokratije i krupnog društvenog kapitala“ (što joj je spočitavano, kada su posle 1972. godine smenjivani njeni vodeći ljudi zbog „tehno-liberalizma“); „EP“ je takođe među onim srpskim listovima koji su svojevremeno isprednjačili po otvorenosti za svetske teme, koje su zauzimale više od trećine lista, a paralelno „domaćem“ uvodniku, redovno je objavljivan i onaj spoljnopolitički; „EP“ je, začudo, prva osetila značaj „rok kulture“ i branila organizatore i posetioce prvog našeg velikog rok koncerta na otvorenom, Gitarijade beogradskog Sajmišta, i tako redom. U svemu onom što se u žurnalizmu naziva „profesionalnošću“, od svetinje podataka i brojeva do posvećenosti činjenicama i obrazloženim mišljenjima, „Ekonomska politika“ je još pre 50 godina bila ili prva ili među prvima u našoj štampi. Kako je primetio Vlada Gligorov, mogao si i da se slažeš i da se ne slažeš, ali si to što pišeš morao da obrazložiš.

Ovaj nedeljnik osnovan je 1952. godine na neformalnim „bilijarskim konsultacijama“ kod Tita, verovatno na poticaj Borisa Kidriča, koji je tada Kiri Gligorovu (prema njegovom sećanju) dao veoma indikativan nalog: „Ti imaš zadatak da formiraš redakciju od ljudi liberalnih ideja, da i mi primenimo nešto od onoga što je dovelo do uspeha kapitalizma.“ Nešto od tog naloga zapisano je i u prvom uvodniku lista, čiji se prvi broj pojavio 4. aprila 1952. godine: „Privredni život naše zemlje nije odvojen od privrede ostalih zemalja niti je to moguće, niti naša zemlja tome teži… Zbivanja u međunarodnom privrednom životu ne mogu da ostanu bez dejstva na naš privredni život i naše privredne veze sa drugim državama i narodima.“

A ŠTO DA NE: Koliko je „EP“ bila u toku svetskih zbivanja još pre pola veka, samo kao ilustracija, neka posluži činjenica da je ona u jeku crvenih, antitržišnih studentskih demonstracija 1968. godine, u dva nastavka prenela famozni tekst Miltona Fridmana „Uloga monetarne politike“, samo desetak dana nakon njegovog objavljivanja u „Američkoj ekonomskoj reviji“ – a reč je o tekstu za koji mnogi smatraju da je označio novu epohu u svetskoj ekonomskoj teoriji. Uostalom, i na domaćem terenu neki tekstovi iz „EP“ su označili „prelomnicu“ u javnom mišljenju, poput, na primer, teksta Dragana Veselinova „Ekonomsko-filozofske osnove dogovorne ekonomije“, koji se smatra kao coup de grace čitavoj koncepciji sistema udruženog rada koja je tada promovisana kao jugoslovenski doprinos svetskom marksističkom nasleđu i razvoju „socijalizma sa ljudskim likom“.

Prvi glavni urednik „Ekonomske politike“, ipak je, mada kratko, bio jedan stari komunista i partizan, Dobrivoje Bobi Radosavljević, koje će kasnije, opet nakratko, biti i predsednik Centralnog komiteta SK Srbije, nakon Brionskog plenuma 1966. godine. Zapravo, od samog početka ključni urednik je bio Jaša Davičo, stariji brat književnika Oskara Daviča, liberalni levičar još od pre Drugog svetskog rata. Jedna od glavnih Davičovih zasluga, koji će na čelu lista biti do smrti (1961), moglo bi se reći, bila je što je u list doveo dva kasnije legendarna urednika ovih novina, Ljubu Veljkovića i Milutina Leku Bogosavljevića. Ova dva čoveka, uz uvodničara, komentatora Dragišu Boškovića, činiće vodeću trojku koja će dati pečat „Ekonomskoj politici“ u gore spomenutoj „presudnoj deceniji“.

Veljković je kao glavni urednik imao smelosti da jednom Edvardu Kardelju kaže da je samoupravljanje u zastoju zato što radnici nemaju načina da identifikuju svoj udeo u društvenom vlasništvu. Na Kardeljevu primedbu „a šta bi ti hteo, da im podelimo akcije“, on je odgovorio „a što da ne“. Na to ga je ključni kreator socijalističkog sistema u SFRJ upitao: „A gde smo tu onda mi – Partija?“

U kontekstu ove anegdote treba spomenuti da je list „EP“ 1968. godine branio i tadašnjeg predsednika opštine u Slavonskoj Orahovici, Stipu Mesića (potonjeg predsednik SFRJ i Hrvatske), koji je sa „grupom građana“ iz Beograda i Paraćina u svom gradiću podigao fabriku štofova kao akcionarsko društvo – ali je rad te fabrike zabranjen pre „svečanog otvaranja“.

Drugi ključni čovek lista „EP“, Leka Bogosavljević, večito je bio zamenik glavnog urednika i zapravo je nosio list na svojim leđima, i u vreme njegovog uspona, ali i u najteže vreme kada je, posle pada liberala u Srbiji, Ljuba Veljković smenjen i izbačen iz Partije, a Dragiši Boškoviću zabranjeno da piše (odselio se u Ljubljanu, prešao u „Delo“, zatim bio dugogodišnji dopisnik ovog lista iz Njujorka, a i danas u njemu piše iz penzije o svetskim privrednim temama).

Najsjajnije razdoblje „Ekonomske politike“ bilo je ono posle privredne reforme 1965. godine, koju je, prema proceni Vlade Gligorova, provocirao problem presušivanja dotacija Titovoj Jugoslaviji sa Zapada, kriza njene spoljne likvidnosti i prelazak na uzajmljivanje novca u svetu po tržišnim kamatama, da bi se pokrila prevelika javna potrošnja (podseća na današnji problem Srbije). Gligorov u tom smislu u ovoj knjizi kaže: „Ako se sredstva ne dobijaju kao poklon, onda moraju da se uzimaju zajmovi. A zajmovi moraju da se vrate. Što dalje znači da zemlja mora da ima proizvodnju, mora da ima izvoz, iz čega će se pozajmice vraćati. Dakle, pokazuje se neophodnim da se uspostavi sistem odgovornosti kroz celu privredu, što je praktično liberalno pitanje: ko odgovara za koje pare, ko odgovara za koje troškove – preduzeća, domaćinstva, banke, države i tako redom. Privredna reforma mora da se gleda u tom kontekstu.“

Latinka Perović s tim u vezi primećuje da je „reforma u društvu primljena kao važna prekretnica … Govorilo se: to je sad početak nove faze. I onda su događaji stvarno išli vrlo brzo – pokazalo se da u ekonomsku reformu nije moguće ući bez političkih promena. Naravno, govorilo se o političkim promenama pre svega u federaciji, ali govorilo se i o nužnosti promena u partiji.“

Nešto slično, ali ipak različito, kaže i Žarko Puhovski, koji smatra da se „sa padom političkog sistema može mijenjati ekonomski, ali da se promjenom ekonomskog sistema ne može mijenjati politički“. Puhovski tako tezu da je privredna reforma 1965. godine propala čim se uvidelo da ona nema šanse na uspeh bez političke reforme, koriguje u „nedvosmernu konvergenciju“, što omogućava razumevanje poslednjih ekonomskih uspeha Kine, na primer. Istina, šta će biti s Kinom ukoliko izostanu političke reforme, tek treba da vidimo.

Možda najvidljivije razlike među Lakićevićevim sagovornicima uočljive su u tretiranju njegove „treće teme“, to jest u procenjivanju „liberalizujućih pokušaja“ u vreme relativno kratke vlasti „liberala“ u Srbiji (Nikezić i L. Perović), kao i mlađe garde komunista u vreme „Hrvatskog proleća“ 1971. godine (Savka Dapčević Kučar i Mika Tripalo). Zapravo, razlike u iznetim stavovima među autorovim sagovornicima nisu razlike u temeljnom odnosu prema ovim političkim pokušajima modernizacije jedine Partije i pronalaženju njenog novog položaja prema privredi i društvu – nego u tome koliko su i jedno i drugo rukovodstvo doista kontrolisali vlast i koliko su doista imali „liberalne ciljeve“ u vreme kada je Tito bio nedodirljivi arbitar. Puhovski u tom smislu nema dilemu da tadašnji „modernizatori Partije“ nisu bili liberali jer se „bit političkog liberalizma svodi na rečenicu ili izreku: suverenost pojedinca, a to je nešto što socijalistički ili komunistički poredak nije mogao izdržati“. Dodajmo, ne „izdržavaju“ to ni današnje partije diljem svih država ex Jugoslavije.

Radi ilustracije sadržaja ove nadasve raznovrsne i zanimljive knjige Mijata Lakićevića o listu i ličnostima koje su bile „ispred vremena“, u nastavku ovog prikaza dajemo samo nekoliko isečaka iz samo nekoliko intervjua sabranih u jedne korice, a koji govore o zasad uzaludnim naporima da se siročići socijalizma privuku liberalnoj ideji i kontinuitetu otpora takvim nastojanjima.

Veselin Vukotić: Da li smo se izlečili

„Krajnja ideja Ante Markovića bio je predlog da se Jugoslavija konstituiše kao savez šest suverenih država. Ali to niko nije prihvatio. To je bio „izdajnički predlog! Danas bi to, vjerovatno, većina prihvatila, tada je to bilo katastrofa. Dalje, jedna od najoštrijih kritika našeg programa, sjećam se, bila je zbog toga što je u njemu pisalo da SFRJ može provođenjem tog programa postati članica Evropske zajednice već 1998. godine. Vlada je, da podsjetim, sa programom izašla u decembru 1989. godine; nju, dakle, kritikuju i kažu: „Ne možemo mi da čekamo ‘98. godinu“. A evo, došli smo do 2012. i – gdje su eks YU države, sem Slovenije? Jednostavno, način razmišljanja je bio takav. Ja sad ne govorim o stranom faktoru i globalnim tendencijama raspada višenacionalnih država, ne govorim o talasu nacionalizma, što je sigurno imalo ogromnog, vjerovatno i odlučujućeg uticaja na konačni rasplet, nego želim da istaknem količinu i snagu inercije u načinu razmišljanja. Bilo je tu i inaćenja, balkanske uskogrudosti. Jednostavno, bilo je to vrijeme velike duhovne zagađenosti društva… Sada je za našu budućnost mnogo važnije pitanje da li smo se izliječili, nego šta je bilo tada i šta je trebalo raditi tada…“

Ljubomir Madžar: Praksisovci i reforma

„Ne daj bože da su praksisovci preovladali. To bi bila destilisana voda u kojoj ne bi bilo nikakvog života. S druge strane, put kojim smo mi krenuli, u celini gledano, bio je neuporedivo bliži tržištu od puta bilo koje socijalističke zemlje. I to moramo uvažiti. Verovatno je to i dalo neke rezultate koji su bili očigledno superiorni u odnosu na ono što su postigle ostale zemlje tzv. realnog socijalizma, a mi te važne činjenice možda nismo sasvim svesni. Jer, mnogo toga se uzima zdravo za gotovo.

Da su prevladali oni koji su insistirali na više tržišta, desile bi se bar dve stvari. Cela privreda bi bila za jednu dobru nijansu efikasnija, jer bi bilo više autonomije, bilo bi više samostalnosti privrednih subjekata, bilo bi više tržišta, više motivacije. Ljudi bi radili u većoj meri za sebe, a u manjoj meri za državu. Druga stvar, bilo bi više nejednakosti. Onog momenta kad pustite ljude da rade kako znaju i umeju, nejednakost je neminovna. Veliko je pitanje u kojoj meri je ta politika bila spremna da toleriše nejednakosti. Odustajanje od reformi početkom sedamdesetih, pokazalo je da na to nije spremna.“

Ivica Todorić: Trebamo ljude koji stvaraju vrednosti

„Ja nikog neću povrijediti, ali ljudi općenito ne shvaćaju koliko je teško stvoriti novu vrijednost. Vi dolazite iz Srbije, pa ja mogu reći – gospodin Mišković je primjer takvog čovjeka. Bez obzira da li sam ja dobar sa njim ili ne – a nema razloga da budem dobar, jer je svoj biznis prodao drugome – to je čovjek koji je u jednom prostoru stvarao nove vrijednosti. On je stvorio banku koju je neko platio. Da ona nije vrijedila, da on nije stvorio novu vrijednost, on ne bi dobio novac. On je napravio jedan „ritejl“ trgovački lanac, investirao, napravio nekakve nove dućane, zaposlio neke ljude – neko je to platio. Mi trebamo ljude koji stvaraju nove vrijednosti, ali stvarne, tržišne vrijednosti, koje su konkurentne, koje mogu stvoriti novu zaposlenost, otvoriti perspektivu ljudima na ovim prostorima. Političke elite, ne samo u Srbiji, Hrvatskoj ili Sloveniji – pitaću vas: kakva je elita u Mađarskoj, kakva je u Rumunjskoj – to ne razumiju. Ima političkih elita koje su jako okrenute tržišnom gospodarstvu i koje su se pokazale vrlo uspješnim. Na primjer u Njemačkoj, ali i u Kini, koja je potpuno drukčije organizirana. Danas u Kini imate vrlo uspješnu tržišnu ekonomiju koja se razvija neovisno od komunističkog sustava koji tamo vlada. Dakle, hoću kazati jednu stvar – države u ovoj regiji, poput Mađarske, Bugarske, Srbije, Slovenije, Hrvatske, Austrije, jednostavno se moraju, snažno i bez predrasuda, uključivati u tržišnu ekonomiju. Moraju nalaziti ljude koji su spremni stvarati nove vrijednosti, koji su spremni napraviti konkurentni proizvod, koji su sposobni razumjeti što je konkurentni proizvod koji se može proizvesti u određenoj državi, izaći sa tim na tržište i dobiti tu vrijednost nazad, a u stvari kroz to zapošljavati ljude.“

Jože Mencinger: Reforme i nedodirljiv monopol

„U osamdesetim godinama, nakon Titove i Kardeljeve smrti, Jugoslavija je stalno pokušavala da se reformiše. Mislim da je već negde 1983. godine, za vreme vlade Milke Planinc, osnovana čuvena Krajgerova komisija koja je okupila brojne ekonomiste. Njen glavni zaključak bio je da Jugoslavija treba da se vrati iz dogovornog socijalizma u tržišni socijalizam. Od toga, međutim, nije bilo ništa, jer politički nije bilo prihvatljivo ono što bi ekonomske probleme rešilo. Bilo je puno nedodirljivih stvari, posebno društvena svojina i samoupravljanje, ali pre svega vodeća uloga, tačnije politički monopol Saveza komunista. U to se nije smelo dirati. Već se tada pokazalo da za reforme u onim okvirima više nema mesta.“

PODSETNIK NA PROPUŠTENE ŠANSE: Mijat Lakićević… foto: a. anđić

…i naslovnice časopisa…

…i knjige

NEKAD JE MOGLO: Oglas iz »Ekonomske politike«