Svi putevi preko Haga

Koliko je poznato, niko od novinara zaposlenih u beogradskom ofisu Rojtresa za sada nije dobio poziv nadležnih istražnih organa (bar ne da se za tako nešto zna) da se javi na informativni razgovor i otkrije svoje tajne izvore informacija iz srpske vlade, iako je ova agencija pre nekoliko dana objavila vest za koju bi se, po nekim ovdašnjim odnedavno promovisanim kriterijumima, slobodno moglo reći da predstavlja „podrivanje stabilnosti države i ugrožavanje započetih demokratskih procesa“. Upravo ovoj britanskoj agenciji (nešto kasnije i jednoj slovenačkoj TV stanici) „anonimni izvor iz srpske vlade“ šapnuo je, naime, da se nekadašnji komandant vojske RS-a general Ratko Mladić skriva od haške potere u jednoj beogradskoj kasarni i da ga tamo čuva 80 vojnika VJ.

Potvrđivanje takve vesti značilo bi, naravno, direktno uterivanje u laž vlasti u Beogradu i predstavljalo prilično važan argument svima koji tvrde da se saradnja sa Hagom ovde izvrdava na svaki mogući način, odnosno da bi ubuduće ekonomska pomoć i dalje povezivanje SRJ sa svetom još direktnije trebalo da zavise od mišljenja glavne haške tužiteljice Karle del Ponte. U suprotnom, moglo bi se zaključiti da se neko iz Vlade, sklon senzacijama, prilično neodgovorno poigrava stvarima koje nisu za igru i koje bi ovu državu mogle poprilično da koštaju.

KIOSK, KAFANA, GROBLJE: Ovakvu vest odmah su demantovali svi koji su poslednjih dana o tome bili pitani – predsednik SRJ Vojislav Koštunica prilikom boravka u Londonu i Briselu, mnogi savezni i republički funkcioneri, vrhovi savezne i republičke policije, većina lidera DOS-a… Svi odreda tvrdili su da, „koliko oni znaju a trebalo bi da znaju“, general Mladić nije (više) na teritoriji SRJ. Ovoga puta niko, međutim, nije optužio anonimnog člana vlade za uznemiravanje javnosti, nije pomenuo istrage i kabinetske zavere, niti tražio od novinara da priznaju odakle im takva informacija, kao nedavno kad je magazin „Reporter“ objavio famozni spisak s imenima 362 policajca za koje se navodno, na ovaj ili onaj način, interesuju haški istražitelji.

Vest o generalu Mladiću koga u nekoj beogradskoj kasarani čuva VJ u originalu potiče inače od sarajevskog „Dnevnog avaza“ i stara je bar dva meseca. Iz mnogih svetskih prestonica Beograd je poslednjih nedelja upozoravan da pomogne Tribunalu da se konačno dočepa Ratka Mladića, čoveka kome se pre svega pripisuje masakr civila u Srebrenici, i koji na prilično promenljivoj haškoj poternici sasvim stabilno stoji na prvom mestu. Tvrdnju da se general Mladić skriva u SRJ, najverovatnije u Beogradu, ponovila je prošle nedelje i Karla del Ponte, pozivajući se na svoje beogradske izvore i optužujući još jednom ovdašnje vlasti zbog nespremnosti da sarađuju sa Tribunalom. Na tu optužbu odmah su se nakačile i neke ovdašnje nevladine organizacije čiji su predstavnici tvrdili da je gospođa Del Ponte u pravu i da general Mladić „sasvim slobodno šeta po Beogradu“, da je viđen kako zalazi u kafane i prodavnice, da redovno kupuje novine na svom kiosku, ili posećuje Topčidersko groblje. Na kraju je i onaj anonomni izvor iz srpske vlade lansirao novu priču o generalu Mladiću dobro čuvanom u jednoj beogradskoj kasarni čime se pre svega sugerisalo kako bi njegovo hapšenje bilo prilično opasan posao. Ta priča imala je inače i jednu logičku pukotinu – teško je poverovati da tako važna i velika „državna tajna“ o skrivanju Mladića bude poverena na čuvanje tako velikom broju ljudi. Čak i da im je rečeno da čuvaju nešto sasvim drugo, neki prazan objekat na primer, bar neko od tih 80 vojnika svakako bi provalio o čemu je zapravo reč.

I ova nova haška ofanziva na Beograd iznova je, po ko zna koji put, pokazala kako i dalji izlazak SRJ u svet, ali i ulazak stranog novca u zemlju, trenutno u najvećoj meri zavise od umešnosti Svilanovićevog, Labusovog ili Đelićevog tima da prođe kroz minska polja koja im svuda naokolo postavljaju Karla del Ponte i njeni tužioci. Haško pitanje odavno je postalo prvorazredno spoljnopolitičko i ekonomsko pitanje, ali istovremeno i pitanje na kome se (povodom Miloševićevog izručivanja Tribunalu) prvi put pocepala vladajuća dosovska koalicija. Od tada do danas, čega god se neko dotakne u ovdašnjoj politici – sve je izgleda Hag.

PRVA RUPA: Prošlog proleća glavna haška tužiteljica posetila je Vašington dva dana pre nego što je tamo stigao predsednik SRJ Vojislav Koštunica, i od državnog sekretara Kolina Pauela tražila da američka administracija na listi svojih očekivanja od jugoslovenske delegacije saradnju sa Hagom zadrži prilično visoko, nikako kao „devetu rupu na svirali“. Pre toga gospođa Del Ponte skoknula je i do Pariza, gde je sličan zahtev uputila i francuskim vlastima uoči posete srpskog premijera Zorana Đinđića. Pre nekoliko dana ponovo je otišla u Pariz, gde je francuskog predsednika Žaka Širaka uoči njegove predstojeće posete Beogradu opet podsetila na važnost haške teme. Njen tomahavk stigao je predsednika Koštunicu prošle nedelje i u Londonu, gde je britanski premijer Toni Bler takođe upozorio goste iz Beograda na obaveze prema Hagu. Nimalo slučajno, upravo za vreme boravka visoke jugoslovenske delegacije u Londonu iz Haga je saopšteno kako su prvi čovek VJ-a general Nebojša Pavković i drugi čovek srpske policije general Sreten Lukić takođe pod istragom haških istražitelja. Na taj način je i Koštuničinom i Đinđićevom krilu u DOS-u (koji se smatraju „zaštitnicima“ Pavkovića i Lukića) indirektno izgleda poručeno kako haške liste nisu konačne i kako bi moglo da „ima još“. A to „ima još“ znači istovremeno i beskrajne političke potrese u Srbiji.

Pojedini ovdašnji pravni eksperti, inače skloni idealizovanju haške pravde, odmah su zaključili kako u pominjanju Pavkovićevog i Lukićevog imena ne vide ama baš ništa što bi ukazivalo na pomisao da se nadležni iz Haga ponekad služe i direktnim političkim pritiscima ne bi li ostvarili svoje prioritetne ciljeve. Istraga protiv vojnika i policajaca čije je rukovodstvo po mišljenju haških tužilaca vodilo zločinačku politiku iza koje su ostali mnogi krvavi tragovi i potpoljene hladnjače sa leševima teško bi, uostalom, mogla da se svrsta u političke pritiske. Na osnovu onoga što se ovih dana moglo čuti iz pojedinih diplomatskih izvora, ali i na osnovu doziranja informacija iz samog Haga i odabiru „tajminga“ da se plasira vest o istrazi protiv Pavkovića i Lukića, pre bi se, ipak, moglo naslutiti da su dvojica generala vojske i policije odabrana kao nova odšrafljena bomba koju je Karla del Ponte spremila vlastima u Beogradu. Prava poruka mogla bi zapravo da glasi – „pomozite“ Mladiću da stigne u Hag, pa da posao polako privodimo kraju. Sugestija glavnoj haškoj tužiteljici da se “ posao polako privodi kraju“ stigla je nedavno i iz mnogih zapadnih prestonica u kojima izgleda ne bi imali ništa protiv da poneko od onih koji su na haškoj listi i ne stigne u zatvor u Ševeningenu, pod uslovom da se tamo ubrzo nađe general Mladić. Većina ostalih osumnjičenih i svi eventualni novi slučajevi prepuštali bi se polako nacionalnim pravosuđima jer ovaj ad hoc sud ne može postojati i raditi u nedogled. Imajući u vidu dosadašnji način rada tužilaštva Tribunala (optužnica protiv Slobodana Miloševića za njegovu umešanost u ratove u Hrvatskoj i BiH podiže se, na primer, gotovo deset godina od početka ovih ratova), nije isključeno da bi i Mladić i Karadžić, sve i da koliko sutra osvanu u Hagu, na početak suđenja čekali bar godinu ili dve, dok se ne prikupe svi neophodni dokazi.

Slične „odšrafljene bombe“ Karla del Ponte drži navodno i u Prištini i u Skoplju, a da li će ih ikada upotrebiti zavisi pre svega od procene i pragmatičnih potreba onih koji imaju uticaja na Haški sud, tim pre što eventualne optužnice protiv jednog Hašima Tačija ili Ramuša Hajredinija zahtevaju i ozbiljno redizajniranje istine o nedavnim balkanskim ratovima. Bar one o UČK-u koji se u američkim medijima sve češće pominje kao ne baš sasvim „adekvatan saveznik“ u vreme kada je SRJ bombardovana od strane NATO-a. Jednoga dana, najverovatnije kada ne bude bio među živima, za „neadekvatnog saveznika“ mogao bi biti proglašen i Alija Izetbegović, za koga su nadležni iz RS-a, kako tvrde, prikupili 50 kilograma direktnog dokaznog materijala koji ga navodno dovodi u vezu sa zločinima počinjenim za vreme rata u BiH. Dok god su mnoge muslimanske države glavni sponzori i finansijeri Tribunala, šanse da Izetbegović dospe do Haga su više nego simbolične. Sve to ne isključuje mogućnost da jednoga dana i bivši predsednik SDA ne dobije iz Haga posthumnu karakteristiku na kojoj bi, kao i slučaju Franje Tuđmana, pisalo – e, da je živ, i on bio bio ovde. U slučaju bivšeg predsednika Hrvatske, bivši italijanski ministar inostranih poslova Đani de Mikelis je izjavu Karle del Ponte „da joj je žao što je Tuđman umro“ opisao kao izraz hipokrizuje i dvostrukog morala s obzirom na to da je za života, uprkos mnogim očiglednim dokazima, Tribunal Tuđman tretirao na sasvim drugačiji način.

ZAKON, OPET: Iako za zvanični Beograd ne može biti nebitno da li će u Hagu završiti i poneki Albanac i poneki od ratnih vođa sa neke druge strane, za nove vlasti ostaje neuporedivo važnije kako će i na čemu ubuduće zasnivati sopstvenu saradnju sa Tribunalom. Dosadašnja saradnja sa Hagom svodila se uglavnom na kombinaciju pokušaja da se sve zaboravi, na tvrdnju da ne bi trebalo grebati po svežim ranama, na pozivanje na (nesumnjivu) političku pozadinu suda, a zatim i na nedostatak zakona koji bi regulisali ovu oblast, ili na uverenje kako smo sa Miloševićem „završili posao i doživeli moralnu katarzu“, i na kraju na čist politički odnos snaga na osnovu čega se mogao steći utisak kako se u Hag ide samo kada nam zafali koja stotina miliona dolara da zakrpimo budžet. Od svega toga svima su valjda u međuvremenu postale jasne dve stvari: da je sa Hagom bolje sarađivati nego tu obavezu izbegavati i da je takvu saradnju neuporedivo bolje zasnivati na nekim, obostrano postavljenim pravilima igre nego na pukoj improvizaciji.

Iz DSS-a su ovih dana najavili kako će u oba parlamenta, saveznom i republičkom, ponuditi svoj predlog zakona o saradnji sa Hagom. Republička uredba na osnovu koje je Slobodan Milošević (kao do sada jedini državljanin SRJ) izručen Tribunalu za sada je i jedini propis koji preciznije reguliše saradnju sa Hagom. Iza najava DSS-a da ponovo pokuša da (ovoga puta u oba parlamenta) pogura donošenje zakona o saradnji sa Hagom stoje izgleda i neki pozitivni nagoveštaji o blago promenjenom stavu i nešto većoj spremnosti SNP-a da se ova opasna i lako zapaljiva materija najzad reguliše na način koji bi dozvoljavao izručenje naših građana Tribunalu, ali tako da konačna odluka bude u nadležnosti republičkih organa.

Prilično snažna i za mnoge nenadana podrška ideji o zakonu o saradnji sa Hagom stiže poslednjih dana i iz mnogih zapadnih prestonica i po svemu sudeći, samog Vašingtona. Tamošnje vlade, uprkos dosadašnjem stavu da je saradnja sa Tribunalom obaveza bez obzira na zakone, izgleda ne žele više da svom javnom mnjenju objašnjavaju kako su potencijalni ratni zločinci gotovo jedini srpski izvozni proizvod za koji Beogradu povremeno valja dodeliti određenu finansijsku pomoć.