Dr Petar Đukić: “Oteto vreme – Zapisi i analize u doba kovid pandemije 2020–2023”
“Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća”, pisao je Ivo Andrić. Knjiga dr Petra Đukića Oteto vreme, u kojoj su pedantno sakupljeni i metodološki razvrstani njegovi zapisi i analize nastali u periodu od nepune četiri godine (2020-2023), u doba pandemije kovida, nudi nekoliko nešto drugačijih viđenja navedene sentence našeg nobelovca.
Na planetarnom nivou imamo nesreću koja, u celini gledano, još traje, ako ne onim intenzitetom s početka, ono bar po posledicama. Imamo, statistički gledano, ogroman broj preživelih koji tu činjenicu više pripisuju individualnoj sreći nego zajedničkim naporima svetske zajednice, pojedinačnih država i njihovih institucija ili užih društvenih grupa. Imamo, posle svega, svet koji je u mnogo većem konfliktu nego na početku treće decenije ovog veka.
Bez obzira na to što je 6. maja 2023. Svetska zdravstvena organizacija zvanično proglasila kraj pandemije korona virusa 2019 (zvanično SARS-CoV-2), pred kraj iste godine stoji konstatacija da je u skoro svakom aspektu društvenog života današnji svet u krizi, ponajviše opštebezbednosnoj, ali ništa manje ni ekonomskoj, političkoj, klimatskoj, sociohumanitarnoj i moralnoj.
U svemu tome imamo i Srbiju, u kojoj je svaki od tih kriznih aspekata zgusnut na mnogo manjem prostoru, pa su u tom smislu i mnogo izraženije podele, maltene oko svakog iole značajnog društvenog pitanja. Zbog toga, nam i ova 2024. godina ubrzano protiče bez ikakvog konsenzusa oko razmera pandemije i njenih tragičnih bilansa te načina na koji je država odgovarala tim izazovima i političkim manipulacijama, jer smo u tom periodu čak tri puta imali parlamentarne, jednom predsedničke i čitav niz lokalnih izbora, od čega dva puta u Beogradu kao najvažnijoj političkoj destinaciji, a uskoro ćemo imati i treće.
Možda je “zaborav prirodni saveznik ljudi koji prevazilaze iskušenja”, ali baš zbog prerane smrti velikog broja ljudi i trajnih posledica koje je pandemija ostavila ne samo na imuni sistem, zdravlje ljudi i njihove navike, već i na politiku, ekonomiju, psihu, međunarodne odnose… sve je izraženija potreba za verodostojnim i uverljivim svedočenjima, analizama i javnim iskazivanjem stavova i vrednosti u vezi sa njom.
Knjiga dr Petra Đukića Oteto vreme povezuje sve to tako što akademsku distancu ublažava ličnim impresijama, suvoparnost (često i oštrinu) podataka povezuje sa (ne)adekvatnim merama, postupcima i izjavama (ne)odgovornih, a kao otklon od predominacije političkog nad ostalim segmentima društvenog života – od ekonomije, energetike i ekologije do kulture i medija – nudi različite mogućnosti ličnog izbora i samoorganizovanja sa ljudima sličnih životnih pogleda i stavova.
Možda će se u tom smislu nekome učiniti suvišnim oni delovi knjige u kojima se autor bavi odnosom književnosti, politike i vlasti, perspektivama muzike kao delu životnog stila, planinarenjem kao večitom simbiozom napora (moranja) i uživanja ili fenomenom pomešane i poučne zavičajnosti… Međutim, svima koji makar malo bolje poznaju profesora Đukića ova knjiga bi bez tih njegovih tekstova i “popisa” aktivnosti bila daleko bezličnija i bez jasnog odgovora kako pojedinac može da se odupre narastajućem zlu oko nas…
To nije beg u izolovane enklave duha i pristojnosti, to je sam duh ovog naroda i civilizovan odgovor na sve moguće krize u kojima se već predugo nalazimo. Mogućnost “otetog vremena” smanjuje se tako što suvereno i svojevoljno raspolažemo sopstvenim vremenom kao nenadoknadivim resursom.
“Već smo dosta toga iskusili, a šta smo naučili”, pitanje je sa kojim će se mnogo lakše pročitati prvi deo ove knjige, koji smatram neophodnim i dragocenim svedočanstvom zbivanja u Srbiji uoči, tokom i posle pandemije kovida. Sve je tu, od antidatiranja prvog slučaja i uvođenja vanrednog stanja tek po obavljanju neophodnih predizbornih radnji do ocena o “najsmešnijem virusu” i političkih tantijema pojedinih članova Kriznog štaba, od nepostojanja pisanih tragova o radu tog organa koji je s vremenom i sam izvrgnut raznovrsnim manipulacijama u cilju jačanja autokratske vladavine do, srazmerno broju stanovnika, velike smrtnosti u Srbiji, posebno među zdravstvenim radnicima…
“Autokratama nije potrebna vera u ideologiju. Njima je potrebno da u sve sumnjamo, pa menjaju stavove iz dana u dan. Rijaliti šou u produkciji vođe menja lice, imidž, stvara situaciju da ni oko čega ne uspevamo da se dogovorimo kao zajednica. Teorije zavere su nam omogućile da svako veruje u nešto svoje. Svako se informiše preko parcijalnih talasa informacija. Ne slažemo se oko činjenica, istine”, izjavila je nedavno slovenačka naučnica Renata Salecl, autorka knjige Čovek je čoveku virus koja se bavi političkim i socijalnim posledicama pandemije.
Zapisi i analize dr Petra Đukića predstavljaju korak dalje od esejističkog posmatranja pandemije. U tom smislu je posebno značajno isticanje porasta nasilja u ovdašnjem društvu, od femicida do tragičnih događaja u Beogradu i okolini Mladenovca početkom maja 2023. godine, od neuspele i brutalno ugušene postpandemijske pobune u julu 2020. do najnovijih izbornih krađa i manipulacija…
Koristeći “privilegiju” da posmatra sopstvenu državu, čitavu zajednicu i ljude oko sebe kao svojevrsnu laboratoriju, kao učesnik i svedok niza postupaka od kojih su se neki kasnije pokazali kao neuspeli “eksperimenti”, posebno u vezi sa vakcinacijom stanovništva ili “helikopterskim” rasipanjem državnog novca, kombinovano sa nekoliko izvanrednih “studija slučaja” (Ana Vranić Gajić i Vladan Gajić), koje je tretirao kao za nauku dragocene “ekstremne situacije”, autor Otetog vremena dao nam je izuzetnu osnovu za sve sociološke, psihološke i moralne analize poremećaja među ljudima izazvanih ovom pandemijom.
Na dan istorijskog protesta 15. marta, tačno u 19:11, nešto je nagnalo ljude u beg u Ulici kralja Milana. Od tada se nižu teorije, a konačnog dokaza nema. “Vreme” je utvrdilo brojne detalje o jezovitom zvuku koji je u sekundi razdvojio građane u prepunoj ulici, kao i onome što se dešavalo pre i posle
Ne može medijska blokada baš sve da blokira. Gnev je rastao, stvar je pukla, a studenti su hrabrošću probudili hrabrost i kod drugih. Naprednjacima se sveti i činjenica da su ukinuli politiku i javnu debatu, ubili opoziciju i vodili isključivo monolog, samopouzdani verovali da će njihova do zore goreti. A pretis-lonac se sve više zagrevao
“Predsednik Republike je govorio da ima mnogo milionera u njegovoj stranci. Onda ne znam šta bi značilo da je ovo pobuna bogatih. Ne mogu studente da tretiram kao tajkune i bogataše, to bi bilo smešno”, kaže Ružić za “Vreme”. “Samosvesni ljudi osećaju šta u društvu nije dobro. A sada situacija stvarno nije fenomenalna ili možda ja samo nemam ružičaste naočare”
Šta je vlada narodnog poverenja? Čemu bi ona vodila? Zašto je režim toliko osporava odnosno čega se toliko plaši? Šta govore primeri iz komšiluka
Sporadične akcije opozicije sve manje interesuju javnost. Narod kreće u samoorganizovanje u nedostatku vere da sadašnje političke stranke mogu bilo šta suštinski da promene. S druge strane, režim je uzdrman, ali dok tužilac i policija ne krenu da hapse sami zbog korupcije, a ne po nalogu, mora se tražiti političko rešenje za ono što se dešava u Srbiji
Na mestu susreta privida i stvarnosti nalazi se nož u rukama građanke koja je skoknula do prodavnice po konzervu graška, pa onda tu konzervu, onako u mimohodu, hitnula na omraženi lik
Psihički labilna žena u Nišu nije napala slučajnog prolaznika, nego je napala ciljano. A ko je to mesecima crtao metu na čelu Natalije Jovanović i mnogih drugih?
Na isti način kao što je Arkan komandovao svojim gardistima, Vučić upravlja državom i naprednjačkim ministrima. Sličnostima ovdje nije kraj
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
