Stefano Sanino

Politička biografija: Napolitanac, politikolog, oženjen, govori engleski i francuski, služi se i srpskim jezikom. Posle specijalizacije u međunarodnom pravu, ekonomiji i politici, 1986. postaje pomoćnik generalnog sekretara italijanskog ministarstva spoljnih poslova. Od 1990. do 1993. radi u stalnom predstavništvu Italije pri Evropskoj zajednici: delegiran je u radnu grupu za Centralnu i Istočnu Evropu. Dve godine (1993-1995) radi u italijanskoj ambasadi u Beogradu i kao šef Posmatračke misije KEBS/OEBS-a za Kosovo, Sandžak i Vojvodinu, odnosno, kao politički i ekonomski savetnik visokog predstavnika za primenu Dejtonskog mirovnog sporazuma u BiH (1996). Na visokim funkcijama u ministarstvu inostranih poslova Italije nalazio se do 17. januara 2001. kada je imenovan za šefa misije OEBS-a u Jugoslaviji.

Iskustvo i posao: „Pre dolaska u Beograd nisam imao neku vrstu unapred osmišljenog recepta za sve što je trebalo obaviti.“ Sada ocenjuje da je misija OEBS-a „imala vrlo važno učešće u rešavanje krize na jugu Srbije“, što bi mogao biti uvod u ostvarivanje želje „da pomognemo stvaranje što većeg broja veza i zajedničkih strategija razvoja izmedu Kosova i, ako tako mogu da kažem, ostalog dela Jugoslavije, bez upuštanja u raspravu o njegovom konačnom statusu“.

Vize: Početkom aprila ove godine ocenjuje da bi „Jugoslavija, Hrvatska i BiH na inicijativu za ukidanje međusobnih viza trebalo da gledaju i iz perspektive svojih interesa da postanu članice Evropske unije“.

Promišljena spontanost: U proteklih gotovo godinu i po dana ambasador Sanino izjašnjavao se o mnogim ovdašnjim pitanjima, uspevajući da održi imidž dobronamernog posmatrača i savetnika koji ne prelazi tanku crnu liniju iza koje bi mu se moglo prebaciti direktno mešanje u unutrašnje odnose.

Cilj i poslovi: Ideja je „da se pomogne prelaz sa zatvorenog, autoritarnog u jedno otvoreno i demokratsko društvo“, a akcenat je stavljen „na izgradnju institucija, što podrazumeva izradu odgovarajucih pravnih okvira i njihovu primenu kroz ustanovljeno nezavisno sudstvo i reformisanu policiju kao zaštitnika zakona“.

Mediji: „Uloga medija u demokratskim društvima je upravo kritika vlade.“ Kada je reč o nezavisnim medijima, „mnogi od njih se suočavaju s teškom situacijom: kako da prežive u međuvremenu, pri prelasku na tržišnu ekonomiju. Ovo je trenutak kada trka treba da počne, a neki učesnici imaju sto kilograma na leđima zbog stvari koje su se dešavale u prošlosti“ (2001). Usvajanje zakona o informisanju i radiodifuziji „jedini je put izlaska iz sadašnjeg ćorsokaka“ (2002).

Poslanički incident (1): Na odluku predsedništva DOS-a o smenjivanju 50 poslanika u Skupštini Srbije, portparol beogradske kancelarije OEBS-a izjavljuje kako ta organizacija pokušava da „shvati situaciju“ i „razmotri posledice“, potvrđujući da je Stefano Sanino razgovarao s predstavnicima vladajuće koalicije: „Mi pokušavamo da vidimo postoji li mogućnost da dve strane razgovaraju i pronađu kompromisno rešenje“.

Kašalj za nestručnjake: Zoranu Đinđiću nije poznato da je Stefano Sanino u pomenutim kontaktima insistirao na primeni Zakona o izboru poslanika: „Ja to ne znam, ali mislim da Sanino nije nadležan da daje bilo kakve ocene naših unutrašnjih političkih stvari. Niti ima OEBS neke veze s odnosima unutar naše koalicije, niti mislim da treba za svaki kašalj da angažujemo svetske stručnjake“.

Poslanički incident (2): Misija OEBS-a u Beogradu saopštila je da citat objavljen u dnevniku „Blic“, prema kojem je Stefano Sanino izjavio da će DOS snositi eventualne posledice zbog nepoštovanja Izbornog zakona, potiče od izvora iz vrha DOS-a i da nije zasnovan na direktnom kontaktu sa šefom misije OEBS-a.