Srbija, zemlja poštenja, istine i slobode

Da odmah razjasnimo: Srbija je valjda jedina zemlja u regionu u kojoj maltene ne postoji visoka korupcija. Ako se čitalac odmah pobuni protiv tačnosti ove rečenice, nek se priseti kada je poslednji put čuo da je neko osuđen za visoku korupciju, a još lepše, kada je poslednji put čuo da je nekom oduzeta imovina zbog visoke korupcije.

Uostalom, i sudska praksa u slučajevima koji se vode protiv novinara je jasna: i advokati tužioca i sud intenzivno traže od novinara da, kad ukažu da neko krši zakon, pokažu gde je sudska presuda koja to isto kaže. Dakle, ako sud nije presudio – to se nije ni desilo.

SUVIŠE SMO POŠTENI

Poći ćemo od vrha. Predsednik države je čist kao Sunce. Čak i kad reklamira različite vrste proizvoda na svojim društvenim mrežama, za to nikad ne dobije ni dinar. Sva skupa garderoba i obuća koje pokazuje svakom prilikom dolazi iz fundusa, za koji niko ne zna u kojoj instituciji se nalazi. Nikada se predsednik nije van svojih ovlašćenja dogovarao, nagovarao i pregovarao u vezi sa preskupim i nepotrebnim poslovima, nalagao da se ovde napravi put, a da se tamo pokrene stara fabrika koja s razlogom ne radi 20 godina, naročito ne zato da bi na taj način sebi osigurao glasove na budućim izborima.

Nikada večiti vršilac dužnosti direktora “Puteva Srbije” nije predsedniku “iz glave” računao koliko će neki put da košta i nikad se predsednik tome nije nasmejao i rekao da direktor mnogo traži – ovo i nije moguće da se dogodi u Srbiji pošto za sve radove i usluge potrebne državi postoji transparentan proces javnih nabavki, na kojima se ponekad javi čak i više od jednog ponuđača.

I uopšte, ne samo za velike poslove, nema u Srbiji nameštenih javnih nabavki, jer uvek taj jedan ponuđač zna gde treba da se javi, a i drugi ponuđači znaju gde ne treba da se jave. Baš zbog toga se u novom Krivičnom zakoniku predlaže da tužilaštva uopšte ne razmatraju nabavke manje od pet miliona dinara – isuviše smo pošteni, barem do vrednosti od 40.000 evra.

Oni najveći poslovi iako su potpuno izuzeti iz poštenog sistema javnih nabavki, tek nisu prožeti korupcijom, jer je država potpuno transparentno potpisala međudržavne sporazume sa raznim zemljama – našim velikim prijateljima – pa onda na osnovu tih sporazuma potpisivala ugovore. Ovi ugovori, doduše, jesu tajni i ne sme ni jedno slovo iz njih da utekne u javnost, ali, s druge strane, zar ćete reći da smo i mi i naši veliki prijatelji podložni korupciji?

Recimo, državi se nikada ne bi desilo da proda zemljište domaće firme za manje od 5000 evra po hektaru, pa da onda tu istu zemlju otkupljuje za pola miliona evra po hektaru. Niti bi se ikad dogodilo da se, eto tako, zadesi nekakva plantaža sa stotinama kilograma marihuane, u čijoj zaštiti učestvuju pripadnici bezbednosnih službi. Kad smo već kod njih, službe bezbednosti nikada nisu prisluškivale, niti pratile, niti privodile razne opozicionare, aktiviste i druga lica kojima Najvažniji Čovek i nije toliko važan.

SLUČAJEVI KOJI SE NIKAD NISU DESILI

Pogledajte kako stoje stvari u vladajućim strankama: nikada otac ministra nije učestvovao u prodaji oružja kojim je oštećeno domaće državno preduzeće za 16 miliona evra. Nikada ministar nije bio uhvaćen kako razgovara sa švercerom kokaina, niti mu je javljeno da pred upad policije napusti prostoriju sa koferčetom punim para.

Nikada se bilo kom ministru nije desilo da su ga uhvatili da ima 24 stana u Bugarskoj, niti da mu drugari iz inostranstva uplaćuju 60.000 evra godišnje za školovanje dece.

Nikada se nije desilo pranje para tako što visoki funkcioner – na koga laje pas zadužen za otkrivanje droge – unosi devet po devet hiljada evra iz Kanade, pa tako sve dok ne dogura do 200 hiljada evra i od tih para kupi nekretninu.

Nikada se nije desilo ni pranje para u kom vladajuća stranka primi skoro 7.000 uplata od po 40 hiljada dinara tokom kampanje za predsedničke izbore. Predsednik je lepo bio objasnio – sede dva čoveka u kafani i onda dođe treći čovek sa 800 evra i da ovoj dvojici da uplate po pola: šta nije jasno u majčinim, pardon, predsednikovim rečima?

Ova dva slučaja se nikada nisu desila, što su utvrdila i razna tužilaštva – jedno je odustalo od predmeta, drugom je predmet zastario.

Šta onda ovo znači – da nisu možda tužilaštva i sudstvo korumpirani?

U OVOJ ZEMLJI TO NE BIVA

Nipošto. Nikada se, na primer, nije desilo da sud nezakonito ukine neke dokaze i tako pomogne da “kontroverzni biznismen” dobije oslobađajuću presudu. Nijedno tužilaštvo nije nikada posmatralo sa svojih prozora kako niče novi grad čiji su temelji natopljeni korupcijom, a bogme i krvlju. Nikada to isto tužilaštvo nije reklo da je rešen slučaj rušenja u Savamali zato što je bio osuđen policajac koji je te noći imao zlu sreću da bude dežuran.

Nemoguće je zamisliti da u Srbiji čovek bude osuđen za tešku saobraćajnu nezgodu u kojoj je poginula jedna osoba, a da sudu ostanu nedostupna dva ključna minuta video-snimka – i to snimka koji je predsednik gledao i komentarisao.

Nijednom tužilaštvu se nije desilo da ga neka izjava Veoma Važnog Čoveka pokoleba u svojoj istrazi – kada Najbolji Među Nama izađe i kaže da će neka istraga biti veoma teška ili pak da postoji mnogo dokaza u drugom slučaju i da treba odmah hapsiti, tužilaštvo za to mari kao za lanjski sneg i momentalno republički tužilac izlazi na televizor da saopšti kako je to neprimeren uticaj na pravosuđe.

Slično, naša tužilaštva su izuzetno agilna i proaktivna – čim do njih dopre glas, oni reaguju. Kad god istraživački novinari napišu tekst o korupciji, dovoljan da se samo spakuje u korice tužilaštva i podigne optužni akt – oni odmah postupaju, i to na takav način da im se nikada nije desilo da odmah odbace slučaj govoreći da tu nema ničega ili da se prave mrtvi i ćute u svojoj nevidljivosti i bezimenosti.

Ne postoje dokazi da se bilo kom tužilaštvu desilo da Kumu Veoma Važne Osobe volšebno ispare i kokain i alkohol i telesne povrede nakon saobraćajke koju je izazvao. Nikada se u Srbiji nije dogodilo da u politički osetljivim slučajevima tužilaštvo i policija igraju ping-pong – tužilaštvo traži informacije od policije, policija ćuti, tužilaštvo pošalje urgenciju, policija ćuti i tako dok slučaj ne zastari. To nije moguće.

Kad smo već kod policije, u Srbiji se ne može desiti da bude uništen DNK osumnjičenih za ubistvo, a da u tome pomaže osoba iz MUP-a. Nikada se u Srbiji ne bi moglo desiti da cela država stane na stranu jednog kriminalnog klana i da hapsi samo pripadnike suparničkog klana. Naročito se ne bi moglo dogoditi da bivaju ubijeni silni ljudi, pa među njima i advokati, dok su pod merama policije. Ne bi mogao osuđeni kriminalac da iz zatvora vodi svoje poslove, planira ubistva i uređuje medije, to nipošto. Ne bi mogao ni visoki policijski službenik da sa platom manjom od 2000 evra kupi stan vredan više od milion evra. One sitne stvari – da se krije koliko koštaju automobili koje je MUP nabavljao od člana Partije – tek nisu moguće.

Uostalom, u ovoj državi postoji Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu i ne bi bilo moguće da se bilo ko protivzakonito obogati. A naročito ne bi bilo moguće da se Poreska uprava pohvali da je, za tri godine važenja ovog zakona, uhvatila JEDNU osobu koja nije mogla da objasni poreklo svoje imovine. Ne, u ovoj zemlji to ne biva.

Šta je sa Skupštinom? Nemoguće je da budu korumpirani ljudi koji glasaju kada začuju zvonce? I zbilja, stvarno se nikad nije desilo da Skupština odobri zaduživanje zemlje za basnoslovne sume kojima će potom biti građeni auto-putevi, čija je cena bliža mostu napravljenom između dva vrha Alpa nego auto-putu kroz ravnicu.

Nikada naša Skupština ne bi proglasila privatni interes za javni, i to interes “investitora” koji hoće da zida soliterčine gde im mesto nije. Ne bi Skupština usvajala posebne zakone, krojene po meri različitih firmi ili drugih država, niti bi usvojila bilo šta što je štetno po državu ili građane. Naime, skupštinska većina nema svoju volju, pa tako nema ni odgovornost za bilo šta – kako psa da osuđujemo zato što ima Pavlovljev refleks kada začuje zvonce?

Pitate me za firme u vlasništvu države?

Ista stvar. Nikada državne firme niti državne institucije nisu usred radnog vremena slale svoje zaposlene na miting vladajuće stranke, niti je te iste zaposlene druga firma prevozila na taj Obavezni Skup. Nijednom se nije desilo da firma u državnom vlasništvu kupuje i medije i uticaj i finansira rad drugih, konkurentskih medija samo zato što su pravoverni i obožavaju istog Vođu kao i direktor firme. Nikada mediji nisu dobijali novac od državnih firmi kako bi satanizovali, dehumanizovali i mrcvarili svakog na koga Veliki Vođa upre prstom. Uostalom, kako bi i mogli to da rade pored živog i zdravog REM-a?

Stoga, džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva.

A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija. I ljudi počnu da se pitaju – zašto? Zašto je pala? Zašto predsednik i premijer i ministri lažu da nadstrešnica nije rekonstruisana?

Zato što će taj odgovor dovesti do pitanja ko je i kako bio izabran za izvođača, za tehnički prijem, za nadzor… Dovešće do pitanja na šta je potrošeno 65 miliona evra kad je za te pare cela stanica mogla da bude srušena pa nanovo izgrađena, i tako još dva puta. Dovešće do pitanja kako je na samu zgradu železničke stanice potrošeno 15,5 miliona evra, a projektanti su je procenili na tek nešto iznad tri miliona.

I onda bi klupko moglo da krene dalje da se odmotava, a zaključak bi bio jeziv.