Srbija u raljama divljeg kapitalizma

Tranzicija je, reći će neki, detektivski roman: ako želite da saznate šta se krije u pozadini raznih pojava, razumete političke procese i otkrijete zlikovce – valja pratiti put novca. Kazaće i da su sve tranzicije, koje podrazumevaju nedovoljno kontrolisanu “preraspodelu” bogatstva manje ili više loše, ali da su najgore one koje najduže traju. Da je to tako, pokazuje slučaj Srbije.

Tranzicija, po prirodi stvari, produkuje unutrašnje turbulencije, nepravdu čini vidljivom, po pravilu zamuti vodu tako da ono što je najpoganije ispliva na površinu, a pohlepa postaje nova religija. “Obični ljudi” – oni koji se ne pronalaze u vučjoj borbi za što veći komad krvavog mesa – bivaju raspamećeni, dezorijentisani, nesigurni i nervozni. Preostaje im poseta psihijatru ili pozicija onoga koji mirno čeka da mu se baci koskica sa bogatog astala na kojem obeduju oni koji su, što bi se kod nas reklo, “snalažljivi”. Sistematski je “običnjacima” pojašnjeno da nemaju nikakvu moć i da valja vezati konja tamo gde gazda kaže, i to gazdinog konja, pošto su svog odavno prodali za sitne pare.

Nekako je sasvim logično da društvom izrešetanim tranzicijom, ratnim pohodima, pogrešnim pitanjima i još pogrešnijim odgovorima, pravilima igre u kojima pobeđuju bahatost i bezobrazluk – na kraju zavlada, i to čvrsto, družina opasnih i pitoresknih likova koju predvodi i personifikuje Aleksandar Vučić. Imunija društva nekako prevaziđu tranzicione stresove i oporave se manje ili više, uz uspone i posttraumatske padove, a naša zemlja je baš pravi baksuz: sve što je moglo da krene loše – krenulo je. Gde god je moglo da pukne – puklo je. A ako smo pali, padu smo bili skloni.



Prvo, devedesete. Dok se u svetu zbivao najveći tehnološki, pa i civilizacijski napredak, ovde se komuniciralo artiljerijom i granatama, zveckalo primitivnim nacionalizmom i novokomponovanim šljokicama. U pozadini, pod sankcijama i hiperinflacijom, privreda je – malo je reći – izgubila korak sa svetom, mnogi socijalistički rukovodioci su postali prebogati krezovi stavivši u svoje džepove deo društvenog bogatstva, a nisu ništa manje profitirali ni ratnici i kriminalci… Mnogi i među jednima i među drugima prolazili su svih ovih godina ispod radara i danas su izuzetno moćni ljudi, dobri sa svim vlastima ili važan deo skoro svake vlasti. Oni nameću pravila i vrednosti.

Onda su usledile dvehiljadite, i glad za stranim investicijama koja traje do danas. Logično je da je razorenoj privredi investicioni novac bio neophodan, pa je onda skoro sve što je preživelo od preduzeća – prodato. Vladala je fama o slobodnom tržištu koje će sve regulisati i rešiti sve probleme. Dominiralo je uverenje da treba rasprodati sve što neko hoće da kupi, po bilo koju cenu. Novi vlasnici ekonomije postali su prethodno opisani “uglednici” iz devedesetih. Kao i stranci, koji su pokupovali šta god su procenili da može doneti profit, počesto zapravo kupujući tržište. U svemu tome se formirala i jačala ultramoćna politička ili partijska klasa koja se ugrađivala u svaku transakciju i koja je partijske delatnike postavljala svuda tamo gde ima para, bilo da je reč o javnom ili privatnom sektoru.



STARA KLASA – NOVI GOSPODARI

Posle 2012. godine dobar deo političke klase našao je novog gospodara, a Srbija je nastavila politiku privlačenja investicija iz inostranstva reklamirajući se i dalje, sada i intenzivnije, kao zemlja jeftine, a kvalitetne radne snage. Praktično prodajući radnike kao kmetove. Paralelno sa tim, traje nova, potpuno neprikrivena i bezobalna redistribucija bogatstva, da ne kažemo pljačketina, te se uvećava klasa moćnih i bogatih. U tom cilju bilo je potrebno ukloniti sve prepreke, odnosno razoriti institucije i zarobiti medije. U tom kontekstu, naprednjačke glavešine plivaju kao štuke u mutnoj vodi. Dužnosnici preuzimaju poslove u profitabilnim oblastima koje ne kontrolišu stranci ili prešaltovani tajkuni, a sasvim je izvesno da novac iz inostranstva, bilo da je reč o enormnom javnom zaduženju ili investicijama, završava delom u njihovim, odnosno partijskim džepovima. Podsetimo da se dug Srbije od dolaska naprednjaka skoro udvostručio i da danas iznosi oko 32 milijarde evra. Nakon 32 godine tranzicije.



Suma sumarum, svi su u trodecenijskom zamešateljstvu koje prate bezbrojne pozorišne predstave za široko pučanstvo, od travestija do tragedija – dobro prošli: i privrednici, i “privrednici”, i stranci, i političari, i kriminalci, a nadrljala je jedino radnička klasa: sluđena, dezorijentisana, pinkovana, uz oduzimanje zakonskih prava, koja – iako mala – nema ko da štiti, bar ne efikasno. Svakako to nisu institucije, odnosno sudovi, ali bogami ni oni kojima bi to bio glavni posao. Uglavnom, radnička klasa je državi u kojoj ljudski život malo vredi izložena svakodnevnim opasnostima, većim od onih koji baštine “perači prozora u Americi”.

Iz društva je iscurela solidarnost, ključna reč za samozaštitu slabih. Onaj ko je solidaran odavno se smatra – budalom. Sindikati su neorganizovani, iscepkani, opterećeni svojim dobitima, pa nije čudo što 60 odsto radnika nema u njih poverenje. A pitanje je koliko uopšte njih zna čemu oni služe. Skoro da i ne postoje jasno levo orijentisane stranke. Tu poziciju je prvo okupirala Socijalistička partija Srbije i slične partije koje su “leve” taman koliko i španski generalisimus Francisko Franko. Ono što se u međuvremenu stvaralo odumiralo je: “levičarenje” je uglavnom postajala zabava za mlade “frikove” kojima su se sviđali Če-dizajn, partizanske pesme, beskrajno dugo smatranje i razmatranje po forumima, a nekima od njih bogami i Staljin. Videćemo da li će se ovo što se u međuvremenu stvara – odista profilisati kao moderna levica koja će štititi prava poniženih.



Radničkoj klasi u Srbiji nikako na ruku ne ide ni činjenica da je, posle pada “gvozdene zavese”, a pogotovo od početka dvehiljaditih, u celom svetu došlo do koncentracije kapitala, dramatičnog raslojavanja bogatih i siromašnih i nestajanja srednje klase. Sve negativno u svetu po pravilu postaje još gore u neuređenim zemljama kao što je naša.

Gini koeficijent, kojim se meri raspodela bogatstva u pojedinim državama sveta, pokazuje da je Srbija na samom dnu evropske lestvice, odnosno – društvo nejednakosti. U zapadnim zemljama ima, međutim, ko da se buni, a ovde – jok! Tako će i ovog 1. maja radnička klasa otputovati u rajsko zelenilo roštilja, a profesionalni sindikalisti će se malo šetati Beogradom.

A 1. maj je već bezmalo vek i po simbol borbe za prava radnika, valja podsetiti jer to se uvek zaboravi. Njegov glavni moto je – za svoja prava se moraš sam izboriti, a u suprotnom – zglajzao si načisto, sigurno ti ih neće obezbediti Vučić. Njegov moto je i da moramo biti solidarni – ako hoćeš da se izboriš za svoja prava, moraš da biješ bitke i za prava drugih potlačenih, a ne da reaguješ samo kada se to tebe i tvoje kaste tiče.



RADNIČKA KLASA – ŠTA JE TO DANAS U SRBIJI?

Nedavno su profesori ekonomije Božo Drašković i Đorđe Đukić objavili knjigu “Srbija – od sankcija do neokolonijalne privrede”, u kojoj se analiziraju rezultati trodecenijske tranzicije. Autori smatraju da je Srbija sebe dovela u neokolonijalni položaj u kojem stranci, bez obzira sa koje strane sveta dolazili, raspolažu glavnim resursima i imaju ogromnu moć, koju prati izvlačenje profita. Oni takođe upozoravaju da su vlasnici dela privrede postali ovdašnji tajkuni povezani sa političkim partijama. Podsećaju i da je karakteristika neokolonijalne privrede – obespravljivanje radnika!



No, da li se samo u ovome kriju uzroci problema sa kojima se suočavaju radnici u Srbiji?

U razgovoru za “Vreme”, Drašković kaže da se radnička klasa po strukturi počela menjati u poslednjoj deceniji prošloga, a doživela bitnu transformaciju u prvim decenijama ovoga stoleća. On kaže da pojmovi kao što su “radnička klasa” ili “klasni interesi” zvuče arhanično, ali da su zapravo veoma aktuelni. Podseća nas da radnički izazovi u Srbiji imaju dug istorijat, te da je – sa jedne strane – Srbija podvrgnuta procesu deindustrijalizacije koju karakteriše uništavanje i prestanak postojanja velikog broja industrijskih preduzeća iz doba socijalizma. Jedan broj preduzeća je privatizovan, a broj radnika je bitno smanjen. Istovremeno, otvarana su nova preduzeća sa stranim kapitalom u kojima postoji pravilo izbegavanja mogućnosti sindikalnog organizovanja u smislu – “najbolji sindikat je nepostojeći sindikat”. Paralelno sa tim, država se sistematski trudi da radno zakonodavstvo kreira tako da sve manje štiti prava radnika. Takozvani radni sudski sporovi, recimo, traju u proseku više od pet godina.



“U privlačenju stranih investicija, aktuelna, a dobrim delom i prethodna vlast, hvali se i hvalila se da su nam radnici kvalifikovani i jeftini. Samo što nisu javno govorili da su radnici i obespravljeni. Dodatno pogoršanje stanja radničke klase dolazi usled parcelizacije i segmentacije sindikata. Sindikati u javnim preduzećima su posebna priča. Oni su se fokusirali na održanje svoje pozicije u tim preduzećima i nije ih zanimao položaj radnika u drugim sektorima. Sada kada je ‘mečka zakucala na njihova vrata’ – na primer, u EPS u – bune se, ali nemaju podršku drugih sindikata. Vraća im se očito milo za drago. Sindikati su parcijalizovani, nepovezani, ponekad su predstavnici sindikata u preduzećima skloni da prave dilove sa upravama, a na štetu radnika. Delom, njihova rukovodstva su birokratizovana, pa su često u prošlosti služila, a i danas služe, za politička predizborna potkusurivanja. Uvoz radne snage i individualizacija rada u sektoru informatičkih tehnologija i usluga dodatno slabi poziciju radničke klase u odbrani njenih prava”, kaže Drašković.



Ekspertkinja za radnička prava iz Centra za politike emancipacije Bojana Tamindžija kaže da je radnička klasa u Srbiji veoma heterogena, ali da njoj pripadaju svi ljudi koji žive od svog rada, odnosno prodaju radnu snagu za zaradu. Jasno je da radnice i radnici u IT sektoru ili radnice u tekstilnoj industriji nisu u istoj situaciji, ali imaju zajednički imenitelj – “poluperiferni položaj Srbije u kapitalističkom sistemu”.



“Srbija kao ekonomski zavisna zemlja radi sve isto što i ostale zemlje regiona da bi stvorila što bolje uslove za oplodnju stranog kapitala, a tu spada i fleksibilizacija radnog zakonodavstva, zakonska rešenja koja pogoduju investitorima, subvencije, ograničavanje sindikalnog organizovanja, pa i arbitrarna upotreba legislative. Kao rezultat, imamo slabo organizovano i dezorijentisano radništvo, čiji najveći problem predstavlja nisko definisana minimalna zarada koju u Srbiji prima više od 300.000 radnica i radnika, a koja pokriva tek jednu trećinu stvarnih troškova života”, kaže Bojana Tamindžija.

Programski direktor Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11 Danilo Ćurčić kaže da izuzetno teškom položaju radnika u Srbiji doprinose brojni faktori – od nesigurnih uslova rada koje prati trka za rastom BDP-a po svaku cenu, problemi sa sindikalnom borbom, preko nezainteresovanosti nadležnih za istinsko poštovanje radničkih prava, pa do izuzetno niske cene rada.



“Fleksibilizacija i ‘cepkanje’ prava iz radnog odnosa na posebne zakone i programe, kao što su donošenje zakona o sezonskom radu, program ‘Moja prva plata’ i slični programi ne doprinose boljem povezivanju radnika i jačanju sindikata, naprotiv. Čini se da ključ svih ovih problema leži upravo u tome, odnosno da je neophodno jačanje sindikata, njihovo povezivanje sa drugim akterima i nametanje tema koje su ključne za unapređenje položaja radnika. To nije mali i nije lagan posao, ali je neophodan ako se želi ostvariti napredak. Ako mogu da pojednostavim – nije nam potrebna šetnja za Prvi maj sa ministrom, nego protest i štrajk upozorenja!”, kaže on.



KLASA BOGATUNA

Društvo u Srbiji odavno već podseća na čuveni strip Alan Ford, kojim dominiraju ubogi i nemoćni sa jedne, i bezobrazno bogati, samoživi i bahati bogatuni, sa druge strane. Država je Superhik, junak koji otima od siromašnih da bi darovala onim koji imaju sve – i mnogo više od toga. No, šalu na stranu, ko čini novu klasu bogatih u Srbiji koja drma našim životima?

Ćurčić kaže da su ratovi, privatizacija i tranzicija značajno doprineli preraspodeli društvenog bogatstva i kreiranju nove klase bogatih. Takav je slučaj i u drugim zemljama, dodaje.



“Nova klasa bogatih po prirodi stvari uvek ima načine da bude bliska vlasti i da dobija razne koncesije i zakonska rešenja koja joj dodatno pomažu da uveća svoj kapital. Što duže ova klasa sedi za stolom sa vlašću, tako se i brže menja narativ o položaju radnika i radnica: sada su oni nedovoljno vredni, pa moraju i nedeljama da rade, hoće preko hleba pogače, pa mora da im se ograniči minimalac onako kako predsednik kaže, ili su zastareli, nazadni i ne znaju šta je progres, pa se ne pitaju ništa oko dominantnog modela privlačenja investicija i fleksibilizacije radnih odnosa. Pokazalo se da priča o napretku i nekakvim silnim biznisima koji će biti motor razvoja ove zemlje – nije ništa drugo do obična podvala koja u pogledu radničkih prava samo dovodi do njihovog daljeg urušavanja”, kaže on.

Bojana Tamindžija ističe da genezu nove klase bogatih možemo pratiti od devedesetih, odnosno da ona nije nastala preko noći.

“U tom smislu, ona nije proizvod trenutne vlasti, ali su i ovde kao i svuda u svetu – ekonomske i političke elite u saglasju. Ne bih rekla da postoji poseban set vrednosti specifičan za klasu bogatih. Celokupna društvena stvarnost u Srbiji i regionu doživela je ogromnu transformaciju u poslednjih tridesetak godina. Kolektiv, zajednica i javni interes zamenjeni su atomizovanim individuama i prioritetom ličnog interesa, gde nam u borbi za golo preživljavanje danas izmiče borba za bolju budućnost”, dodaje ona.



Drašković veli da se društvo, koliko god to nekom izgledalo staromodno, može posmatrati iz ugla klasne borbe ili “borbe različitih društvenih grupa i njihovih interesa za stvaranjem, održavanjem i konzumiranjem društvenog proizvoda i bogatstva”. Iz tog ugla, jasno je da je u klasnoj borbi pobedila klasa bogatih ili klasa kapitalista. Iako zvuči staromodno, istinito je.

“Nastanak kapitalističke klase u Srbiji i drugim zemljama tranzicije iz socijalizma u kapitalizam odvijao se prvo transferom društvene svojine i bogatstva u ruke pojedinaca koji su bili ili ključni ljudi u upravljanju preduzećima ili su bili nosioci političkih funkcija, a u našem slučaju neretko i ratni profiteri i profiteri ere sankcija. Stranke na vlasti, bilo ko da je u pitanju, poslednje tri decenije vršile su i vrše preraspodelu dohodaka i bogatstva u korist svojih članova i simpatizera. Kada bi bilo sredstava i vremena, bilo bi vrlo zanimljivo da se uradi istraživanje i analizira poslovna dokumentacija firmi koje su bile ključni dobavljači velikih javnih preduzeća i dobitnici javnih tendera nekada, a koje su sada. Bilo bi zanimljivo doći i do podataka o ličnom bogatstvu ljudi koji su ranije bili u vlasti, a sada ćute. Takođe, svedoci smo nesporne činjenice da kod nas kao pečurke posle kiše sa promenom vlasti niču, odnosno osnivaju se i beleže snažan ekonomski rast firme vezane za strukture koje su osvojile vlast. Istovremeno, sa poslovne scene nestaju firme koje su blisko bile vezane za prethodnu vlast od lokalnog do centralnog nivoa vlasti. Svakako postoje i slučajevi firmi koje se prilagođavaju svakoj vlasti. Sve ovo ne znači da ne postoje i ekonomski subjekti koji nastaju, rastu i razvijaju se nezavisno od vladajućih političkih struktura društva, samo što se njihova poslovna aktivnost odvija u težim okolnostima od onih koje imaju povlašćeni status”, kaže profesor Drašković, koji je ranije bio član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.

Drašković dodaje kako je logično da postoje suštinske razlike u sistemu vrednosti ljudi koji bogatstvo stiču kriminalnim aktivnostima, koristeći se političkom pozicijom i pozicijom vlasti, u odnosu na one koji bogatstvo stiču radom, umešnošću i inovacijama.

“Ovi prvi su najčešće bahati i trude se da u javnosti pokažu i prikažu svoje bogatstvo i moć kako potrošnjom, tako i stilom života”, kaže on i dodaje da ne treba verovati političarima iz bilo koje stranke da dolaze, koji rade za plate od 1.200 do 1.400 evra, a njihova lična potrošnja i potrošnja članova uže porodice na mesečnom nivou kreće se na hiljade evra.



ŠTA TO BEŠE SREDNJA KLASA?

Da li u Srbiji postoji srednja klasa i ko je čini? Da li su to oni koji imaju dobre plate u javnim preduzećima i ustanovama, te su prilično ćutljivi kada su pitanju politički i društveni procesi? Ili zaposleni u IT industriji, koji žive u svojevrsnom “balonu”, iz kojeg su nakratko izašli onda kada su njihovi interesi bili ugroženi.

Drašković kaže da je za celi savremeni svet zapadne provenijencije karakteristično ukrupnjavanje kapitala i bogatstva, rasta nejednakosti, slabljenje, pa i nestajanje malih i srednjih preduzeća, što za posledicu ima smanjivanje, pa i nestajanje srednje klase. U Srbiji je taj trend još snažniji.

“Svet se deli na bogate i one druge. Ovi drugi se dele na manje ili više siromašne. Kada se radi o Srbiji, srednja klasa je sve malobrojnija. Radnici u sektoru tradicionalnih usluga, obrazovanja, kulture, pratećih delova zdravstva, male, čak i srednje poljoprivredne proizvodnje i građevinarstva – potisnuti su iz srednje klase u klasu siromašnih. Krupni kapital i filijale multinacionalnih kompanija na tržištu Srbije odnose pobedu. Pobeda je potpomognuta vladinim merama ekonomske politike. Naši kreatori ekonomske politike, ne samo sada nego i nešto ranije, kao da su se trudili kako da smisle što efikasniji sistem uništavanja domaće srednje i male proizvodnje. Sektor usluga u oblasti primene informatičkih tehnologija je specifičan. On se najčešće odvija iz kućnog rada, sa sopstvenom ili posuđenom opremom, i pri tome je i individualizovan. U ovom sektoru zapošljava se jedan broj mlađih i kvalifikovanih ljudi koji usluge pružaju na daljinu, u inostranstvo. Međutim, ti poslovi su nesigurni i nezaštićeni”, kaže Drašković.



Bojana Tamindžija kaže da je jedna od tekovina tranzicije sve veće društveno raslojavanje i nestanak srednje klase u smislu u kom je pripadnost srednjoj klasi značilo fakultetsko obrazovanje i njemu pretpostavljeno radno mesto sa primanjima dovoljnim za lagodan život.

“Pretpostavka je da visoko plaćeni IT stručnjaci u Srbiji danas zarađuju dovoljno da ih u prilično arbitrarnim ekonomskim kategorijama možemo smatrati srednjom klasom. Međutim, pitanje je koji je broj ljudi koji zarađuju zaista visoke iznose u IT sektoru i koja bi bila njihova moć čak i da su politički organizovani. To polje je takođe heterogeno po nivoima zarada, a statistike nam govore da je onih sa visokim primanjima jako malo. Što se tiče prekarnosti, iako postoje značajne nijanse, na neki način smo svi u prekarnom položaju u kojoj god se branši nalazili. Sigurno radno mesto više ne postoji. Ugovor na neodređeno u stranoj kompaniji ne znači ništa ukoliko ona može u trenutku isteka obaveza spram države da napusti Srbiju i podeli otkaze, bez ikakve obaveze spram radnica i radnika, što je bio slučaj sa fabrikom ‘Geox’ u Vranju”, tvrdi Tamindžija.



Za Ćurčiča je “stara priča” da je srednja klasa u Srbiji nestala i da su svi njeni građani – ili u malobrojnoj klasi bogatih i moćnih ili u manje-više prekarnom položaju.

“Za dublji pogled na to kako stoje stvari, znatno je važnije videti koja je medijalna a ne prosečna zarada, i podsetiti se da je Srbija jedna od zemalja sa najvećim nejednakostima u Evropi, kao i da su stope siromaštva, rizika od siromaštva i socijalne isključenosti – izuzetno visoke. Zbog toga mislim da je uloga sindikata izuzetno značajna i da je potrebno njihovo jačanje koje bi podrazumevalo da se pronađu načini za uključivanje i one kategorije zaposlenih koje se ne smatraju preterano zainteresovanim za radničke borbe, kao što su zaposleni u IT kompanijama ili oni koji trenutno rade za visoke plate. Povezivanje radnika i radnica koji dolaze iz različitih industrija i oblika rada konačno bi dovelo do toga da svi zajedno razumemo da problem nije u onom drugom radniku ili kompaniji, već u sistemu koji je neprijateljski nastrojen prema radnicima i živi od različitih modela i nivoa njihove eksploatacije”, kaže Ćurčić.