“Radim nešto, nemam sad vremena…” jeste često korišćen izgovor. Evo, moj slučaj. Da bi ovaj tekst stigao na vreme u “Vreme”, a zbog trenutnog pomanjkanja mog vremena i samim tim koncentracije da mu se u dovoljnoj meri posvetim, palo mi je na pamet da tekst ne napišem ja, nego da to uvalim Veštačkoj Inteligenciji. Rade se takve stvari ovih dana sve češće, a tek je počelo.
I evo upravo probam, svestan da će možda biti neophodne i neke intervencije. Svejedno, poenta je da od ovog trenutka pa do kraja nećete moći lako da razaznate čega sam autor Prirodni Ja, a čega Veštačka Ona. A meni bi najviše odgovaralo ovako: ako vam se nešto svidi, to sam pisao ja, a ako je bezveze, to je do nje, do Veštačke. Računam, ako to tako može, ne vidim razlog da mi možda već sledeće nedelje ta sve prisutnija AI ne napiše i neki roman od trista strana, koji će postati bestseler, a posle čega ću moći da ponesem laskavu titulu “spisatelj” (znam, lepše zvuči spisateljica, ali tako daleko ipak nisam spreman da idem). Oduvek su, rame uz rame sa onim dobrim, izlazile i gomile knjiga iza kojih možda ne stoji baš Veštačka, ali zato stoji flagrantno izveštačena inteligencija, što samo dokazuje da što je nešto više odspisateljevano, lakše se i brže prodaje. “Ide ko alva”, što bi rek’o R. T. Erdo’an.
S druge strane, svaka sirota Prirodna Inteligencija, posle niza pokušaja da se udubi u neku domaću temu, dođe do toga da bi joj bilo potrebno mnogo gorepomenutog vremena da prvo objasni samoj sebi, a potom u tekst pretoči uzročno-posledične odnose u ovom društvu, vaspostavljene tokom poslednjih trideset i nešto godina nečega što bismo bez ustezanja mogli da nazovemo pogubnim spojem retrogradne, višestruko mutirane društvene etike, “stealth” demokratije i divljačkog kapitalizma. Ali vremena potrebnog za to nema dovoljno, baš kao i onog do predaje teksta. Da i ne pominjem zabašurenu predaju nečeg drugog, daleko važnijeg i nacionalno suštinskijeg.
Evo gledam šta pišem i ne verujem očima… Odnosno, to i ne pišem ja, nego mi se na kvarno u tekst ubacuje AI! Pa đubre jedno neuronsko, ono mrežno, nećemo tako! Kakva, bre, predaja, jesmo li rekli jasno i glasno da nema predaje, ni po koju cenu! Borićemo se do kraja svega onoga što makar i podseća na kraj! I sam Napoleon Bonaparta je navodno rekao: “Boriću se do poslednje kapi krvi svojih vojnika!”
Mislim da je do sada svakom ko čita ovo labavo povezano štivo, koje pišemo ja i AI zajedno, sasvim jasno da mi se ništa ovog tipa nije ni pisalo za Prvi maj, pa čak ni ovih par dana pred Prvi maj, nego sam lepo bio planirao da najneradnije moguće proslavim Praznik rada. Ali eto, nije mi se dalo, a započeto se mora završiti pre uranka, logorske vatre, rakije, piva, vina, pečenja i mladog luka. Jer, istini za volju, jedini koji za Praznik rada vredno radi je – digestivni trakt. On siroma’ vari u tri smene. Srećom, ove godine je zgodno pao Praznik, naslonio se na vikend, pa bar imamo četiri vezana dana tog neradnog varenja.
Nego, kad smo već kod nerada, ako bi postojao neki Praznik nerada, kako bi se on proslavljao? Radom? Mislim, ako se već Praznik rada proslavlja neradom… A opet, nije isključeno da mi već imamo takav praznik, Dan nerada, ili čak Dane nerada, koje ogroman broj građana ove zemlje obeležava u krugu porodice, preko cele godine. I to naravno – neradno.
Neki od njih praznuju te nezvanične Dane nerada krajnje svedeno, penzionerski, ali ih ne brinu niti im smetaju njihove davno očerupane a nikad do kraja zakrpljene penzijice. Oni su svoj hleb zamenili rijalitijem, svoju šniclu dnevnikom RTS-a, svoju salatu tabloidima, a najslađe ih sačeka na kraju, kad im za desert dođe – dnevna doza Voljenog vođe. A to je onaj koji ne preza da se onim najhipnotisanijima među njima besomučno udvara pred svake izbore, šaljući im paketiće vitamina i provijant, uz nežnu templejt-zahvalnicu “dragim bakama i dekama” na svemu, a posebno na njihovoj bezuslovnoj ljubavi, vernom glasanju i u tu svrhu još malo produženom golom preživljavanju.
Ako, dakle, prihvatimo da mi uveliko obeležavamo te Dane nerada, onda treba reći da neki to rade nevoljno, jer nisu uspeli da nađu posao u struci, a pomučili su se da završe državne fakultete. Greška. Bolje da su bez napora, ali u zamenu za paprenu školarinu, završili za mesec, dva neki od privatnih instant-fakulteta. I potom, dok se diploma još nije ni ohladila, odvojili još par nedelja za doktorat. A trenutno najbolje prolaze oni koji su se, bez obzira na stručnu spremu, ubacili u četvrtu oportunističku brzinu i uputili u mesni odbor vladajuće stranke, hitnog učlanjenja radi. A to je samo na korak od postizanja statusa “izdržavanog lica”. S tim da pod tom izdržavanošću ne mislim na ona lica koja izdržavaju roditelji, nego na onu birokratsko-političarsku masu kojoj svi mi građani dođemo kao roditelji, pa su “izdržavani” jer su plaćeni “iz države”. Čita se: od naših para u državnoj kasi.
Evo, opet me preteče AI i ubaci u tekst nekakvu socijalno-politikantsku gorčinu, nepotrebnu pred Praznik. Ali ko mi je kriv. Niko ko je od (ro)bota tražio pomoć pri pisanju bilo čega nije prošao dobro. Jedino da na ovom mestu malo probam da relaksiram priču jednim prigodnim vicem… Ima onaj o Crnogorcu, koji je nekako završio u zatvoru sa Japancem. Prvi im je dan, u istoj su ćeliji, Crnogorac leži na krevetu sa rukama pod glavom, a Japanac nervozno šetka tamo-ovamo, krši ruke i neprestano jadikuje plačnim glasom: “Jaoo, šta ćemo sad da radimo, šta ćemo sad da radimo…?” A Crnogorac će u jednom trenutku, iz onog ležećeg položaja: “O’ li prestat’ više, jadan? Oca ti jebem, ti bi samo nešto da radiš!”
Ruku na srce, osim Japanaca poslovično posvećenih radu, postoje i kod nas oni koji nemaju radno vreme, koji rade 24/7, pa samim tim ne praznuju ni Prvi maj. To su kriminalci, nasilnici svih kategorija i političari. Molim? Ne, nije pleonazam, niti ređam sinonime, već samo navodim one koji rade non-stop. E sad, šta sve oni tačno rade, kakva im je podela posla, o tome bi moglo naširoko i nadugačko, a “Vreme” i prostor ipak imaju neki okvir. Uz njih, non-stop rade i ovi koji nam šalju račune, odnosno njihovi ekstremno ažurni kompjuterski programi, takozvana Gramziva Veštačka Inteligencija.
Obratite pažnju, ovo što sad sledi nije moja, nego AI sugestija (dotična neprestano pokušava da mi se ugura u tok misli), ali možda sugestija i nije tako loša: zašto mi ne bismo prepustili robotima da nam reše ona najvažnija pitanja? Na primer, pitanje disfunkcionalne države i njenih institucija, pitanje ulaska u EU, pitanje KiM, pitanje sve učestalijeg nasilja nad ženama, novinarima i drugačije mislećim građanima, pitanje slobodnih medija, kao i brojna pitanja svakodnevne egzistencije usred sve ofanzivnijih cena i sve defanzivnijih plata… Jer, teško da može biti besperspektivnije nego što je sad, dok isključivo ljudski faktor odlučuje o svemu tome. A kod nas se ionako sve što je digitalno relativno lako i brzo zapati, jer ne oskudevamo u neophodnim sirovinama – nulama i jedinicama. Nule su tu da vladaju, a jedinice služe da ih na toj vlasti što duže održe.
Moram na kraju da naglasim da ni prethodna rečenica nije bila moja, jer ova dosadna AI sve čini da njena bude poslednja. I jedva sam čekao da završimo tekst, jer ću sad sa uživanjem da joj počupam memoriju i isključim napajanje, baš onako kako je Dejv Boumen isključio HAL-a 9000 u “Odiseji u svemiru 2001”. Pa ne, nego ću da sedim i da čekam da me AI preduhitri i ona mene prva isklj… (KLIK!)
