Srbi i Albanci na putu za Zapadnu Evropu

Iz prepunih bašti načičkanih na glavnom gradskom trgu u Bujanovcu dopiru ritmovi moderne muzike koji se mešaju sa bezbrižnim ćaskanjem albanske i srpske omladine, koja kao da ne haje što je njihov grad ovih dana centralna medijska i diplomatska tema.

Bujanovac, grad na jugu Srbije uz granicu sa Kosovom i Makedonijom, po ovoj svakodnevnoj letnjoj slici ne razlikuje se od bilo kog grada u Srbiji ili regionu: moderno obučeni mladi ljudi uz popularnu muziku ispijaju svoja pića dok razgovaraju o temama koje zanimaju njihove vršnjake širom sveta, sa neizbežnim mobilnim telefonima u rukama. Međutim, na samo nekoliko desetina metara odatle, u zgradi lokalne samouprave, vode se mnogo ozbiljniji razgovori.

Predsednik opštine Šaip Kamberi gotovo svakodnevno u svom kabinetu prima delegacije međunarodnih institucija i ambasada, sa kojima razgovara o položaju Albanaca u Srbiji, ali i o sve češćim najavama koje dolaze iz Beograda i Prištine o razgraničenju i pripajanju Kosovu južnosrpskih opština Bujanovac, Preševo i Medveđa. „Očekujemo da se izjave Beograda i Prištine oko razgraničenja iskristališu da bismo jasno imali u vidu šta predstoji“, kaže Kamberi za BIRN, posle sastanaka sa predstavnicima OEBS-a i ambasade SAD.

Iako se priča o razmeni teritorija juga Srbije za sever Kosova iz raznih političkih krugova često potencira od 1999. i NATO bombardovanja SR Jugoslavije, kada je Srbija izgubila faktičku vlast u svojoj pokrajini Kosovu, čini se da ova tema nikada nije bila aktuelnija nego ovog leta u kontekstu pregovora u Briselu predstavnika Kosova i Srbije. Kosovo je februara 2008. proglasilo nezavisnost koju Srbija nije priznala, ali jeste većina zemalja EU, kao i Sjedinjene Američke Države. Kamberi i svi ostali albanski lideri otvoreno podržavaju ideju kosovskog predsednika Hašima Tačija o pripajanju južne Srbije Kosovu. Na drugoj strani, politički predstavnici lokalnih Srba u Bujanovcu, ali i građani, ne veruju da do ovakvog scenarija može doći, pozivajući se ponajviše na stavove lidera najjačih članica EU koji se protive promenama granica na Balkanu.

Šaip Kamberi podseća da su Albanci Preševa, Bujanovca i Medveđe 14. jula 2018. usvojili Političku deklaraciju kojom su od svih učesnika pregovora u Briselu zatražili da u završnim razgovorima Kosova i Srbije bude uključeno i pitanje prava Albanaca ovog regiona. Kamberi, međutim, priznaje da ne raspolaže sa dovoljno informacija hoće li ovu inicijativu prihvatiti još neko osim predsednika Kosova Hašima Tačija. „Ono što je, po meni, najrelevantnije, to je stav međunarodne zajednice po ovom pitanju, kojeg i dalje nemamo. Kako će se ovo pitanje razmatrati: kao teritorijalno ili u okviru prava, mi takve detalje nemamo“, kaže Kamberi. A kada se govori o razgraničenju između Kosova i Srbije, jedan od modela kojim se spekuliše je pripajanje Kosovu susedne opštine Preševo i samo delova opštine Bujanovac.

Kamberi kaže da je za Albance ova ideja sasvim neprihvatljiva: „Svakako da ćemo biti protiv onog razgraničenja koje podrazumeva priključenje Kosovu samo nekoliko naselja, što javno zastupa deo političara u Srbiji.“

U sličnom tonu reagovao je i prvi čovek Preševa Šćiprim Arifi. Mediji prenose njegovu izjavu da ukoliko se sve tri opštine ne pripoje Kosovu, „onda je bolje da ostanemo pod Srbijom“. Pogranični region juga Srbije i dalje se oporavlja od oružanih sukoba između državnih snaga bezbednosti i pobunjenih Albanaca okupljenih u Oslobodilačku vojsku Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB). Sukob je trajao šest meseci, od novembra 2000. pa do kraja maja 2001, i okončan je uz posredovanje NATO-a i međunarodne zajednice. Etnički Albanci koji čine većinsko stanovništvo u dve pogranične opštine, Bujanovcu i Preševu, kao i njihovi politički lideri ni 17 godina od sukoba nisu zadovoljni svojim položajem u Srbiji. Oni zvaničnom Beogradu pre svega zameraju sporu integraciju u državne institucije, probleme oko ostvarivanja kolektivnih ljudskih prava i ekonomsku zaostalost. „Ponekad imam utisak da nas Beograd tretira kao strani element, kao da smo nepoželjni u Srbiji“, slikovit je Šaip Kamberi.

U kontekstu briselskog dijaloga Albanci juga Srbije sve češće se pozivaju na referendum od 1. i 2. marta 1992. godine, kada se 98 odsto njih izjasnilo za političku i teritorijalnu autonomiju sa pravom pripajanja Kosovu. Ovo izjašnjavanje nisu priznali ni tadašnja Srbija ni međunarodna zajednica, ali Kamberi nema dilemu kakav bi rezultat bio kada bi sada došlo do sličnog referenduma: „Albanci su 1992. godine na referendumu izneli svoju plebiscitarnu volju za pravo priključenja Kosovu. Sa druge strane, politika integracije u Srbiji koju od 2001. vodimo ne daje priželjkivane rezultate, tako da verujem da bi se Albanci isto izjasnili u slučaju novog referenduma“, kaže Kamberi za BIRN.

KOJA SELA DAJEMO ZA SEVER: U selima oko Bujanovca uz kosovsku granicu nastanjenim isključivo etničkim Albancima veoma se pažljivo prate vesti o mogućoj razmeni teritorija. U centru sela Lučane na magistralnom putu koji vodi ka Kosovu, gde su se 2001. vodile najžešće borbe između albanskih pobunjenika i srpskih snaga bezbednosti, danas se nalaze nove zgrade i džamija. U parku, koji je napravljen samodoprinosom imućnih meštana, dominira spomenik stradalim pripadnicima OVPMB iznad koga se vijori albanska zastava. Do 60-ih i 70-ih godina prošlog veka ovde su po polovinu žitelja činili Albanci i Srbi, koji su tada počeli da prodaju svoju imovinu i da se sele. Izvesni Spira i Obrad su poslednji Srbi koji su početkom 90-ih otišli iz Lučana, pa tako sada ovde živi oko 1300 isključivo Albanaca: „Od tog broja polovina njih je u inostranstvu“, pojašnjava Nedžat Behljulji, biznismen koji živi u ovom selu. Behljulji, koji je i vlasnik televizije na albanskom jeziku, kaže da je slična situacija i u ostalim selima uz kosovsku granicu: „Mladi masovno odlaze u Zapadnu Evropu, pre svega u Nemačku. Trenutno njih 50 iz Lučana čeka poziv iz nemačke ambasade. Radi se najviše o vozačima, auto-mehaničarima, zidarima… Dobijaju prvo vizu na šest meseci i onda se vrate sa 10.000 evra ušteđevine, a to je novac koji u Srbiji ne mogu da zarade“, kaže Behljulji za BIRN i dodaje da lokalne kompanije zbog toga ne mogu da zaposle kvalifikovane radnike.

Ispred lokalne prodavnice razgovaramo sa sredovečnim čovekom koji nam pokazuje dva hleba koja je upravo kupio: „Do pre nekoliko godina kupovao sam dnevno najmanje pet hlebova, ali pošto su deca otišla sada su nam dovoljna dva, pa i to ostane“, slikovit je naš sagovornik koji ne želi da se predstavi. Kaže da budno prati briselski dijalog i da ima jasan stav o mogućnosti da njegovo selo bude pripojeno Kosovu: „Patriota u meni raduje se toj mogućnosti. Međutim, kada se ujutru probudim, razmišljam kako ću da živim, gde ću da primam penziju“, objašnjava sagovornik. On, međutim, priznaje da nema poverenje u političare, pa ni u predsednike Kosova i Srbije, Hašima Tačija i Aleksandra Vučića.

Nedžat Behljulji ne krije da je san svakog Albanca na jugu Srbije pripajanje Kosovu: „Međutim, mladi najpre gledaju da odu na Zapad, to im je primarni cilj, u čemu ih podržavaju i roditelji, koji gledaju kako da spasu decu.“

Veliki Trnovac, najveće albansko selo u Srbiji, ima prema popisu iz 2002. blizu 7000 žitelja, isključivo etničkih Albanaca. Prema procenama samih meštana, najmanje 40 odsto njih živi i radi u zemljama Zapadne Evrope. I ovde su, kao u Lučanu, ali i u pet kilometara udaljenom Malom Trnovcu na samoj granici sa Kosovom, nekada živeli i Srbi, o čemu svedoči i pravoslavna crkva Svete Jelene i cara Konstantina. U centru sela, preko puta škole, dominira Spomenik komandantu Lešiju, jednom od vođa OVPMB koji je rodom iz Velikog Trnovca. Ridvan Ćazimi u civilstvu pre početka sukoba, poginuo je u maju 2001, prilikom povlačenja na kraju sukoba na jugu Srbije. Među Albancima, posebno u Velikom Trnovcu, ima i svoj muzej, ali i kultni status, pa gotovo da nema lokala i kuće bez njegove slike, a Opština Bujanovac njemu u čast svake godine organizuje višednevnu kulturno-umetničku i sportsku manifestaciju.

Za Veliki Trnovac važi stereotip, koji često potenciraju beogradski mediji bez ikakvih dokaza, da je najveći narko-centar na Balkanu. Na brdu iznad sela meštani su postavili spomen-ploču u znak sećanja na 23. april 1999, kada je Vojska Jugoslavije sve meštane dovela na ovo mesto kako bi im pretresla kuće: „Mislili su da u selu postoje postrojenja za proizvodnju droge i velike zalihe, ali naravno da nisu našli ništa“, seća se lokalni taksista koji se predstavlja kao Agim. Poput njega, i ostali koji žive ovde objašnjavaju da preživljavaju kao i svi u Srbiji. „I kod nas ima ljudi koji se bave trgovinom drogom, kao što ih ima u Beogradu, Vranju ili Nišu“, kaže taksista koji čeka mušterije za pet kilometara udaljeni Bujanovac.

Čovek koji ispija čaj u malom lokalu u centru sela pristaje na razgovor o razmeni teritorija, ali pod uslovom da mu ne spominjemo ime: „Svi bismo mi voleli da se pripojimo Kosovu, to je naš vekovni san da živimo u istoj državi. Ali, pitanje je koliko je to realno, pre svega jer nigde više u Evropi ne postoje etničke države. U Nemačkoj nisu svi Nemci, u Belgiji Belgijanci.“ U razgovor se uključuje njegov prijatelj: „Voleli bismo da ovo bude Kosovo, ali ne pitamo se mi. O svemu će da odluče Vučić i Tači. Međutim, ja ne verujem ni jednom ni drugom i mislim da priče o razmeni teritorija služe za to da narodu skrenu pažnju jer niko osim njih dvojice ne zna o čemu pričaju u Briselu.“

Iz Velikog Trnovca put nas vodi ka Breznici i Malom Trnovcu, planinskim selima na samoj granici sa Kosovom, gde prelep krajolik ruže usputne divlje deponije. U Malom Trnovcu ostalo je nekoliko kuća jer je otišao svako ko je mogao: „Pre nekoliko godina dobili smo asfaltni put, ali to je nedovoljno. Mladi mahom odlaze da žive na Kosovu, jer kakav je život ovde, nema telefonske mreže, nema interneta“, kaže nam jedini meštanin koji je pristao na razgovor. Na pitanje da li bi voleo da njegovo selo pripadne Kosovu, on pokazuje rukom u pravcu okolnih brda i kaže: „Pa, mi već živimo na Kosovu.“ Breznica je poslednje veće selo uz kosovsku granicu. Prema popisu iz 2002. ima 800 žitelja, ali i ovde kažu da je polovina otišla na Kosovo ili u Zapadnu Evropu. U centru sela u nekoliko malih kamiona prodaju se ovce uoči Kurban-bajrama, muslimanskog praznika koji slave Albanci juga Srbije. „Ne mešamo se u politiku“, kaže prodavac na pitanje o mogućoj razmeni teritorija. Iz Breznice put vodi ka još nekoliko pograničnih sela, koja su gotovo pusta. Muhovac, Čar, Zarbince, Ravno Bučje i još nekoliko naselja gotovo su bez stanovnika.

POLITIKA, SOCIOLOGIJA, PODELA: Nedžat Behljulji, vlasnik televizije, kaže da su ljudi odavde počeli da odlaze posle 2000. godine, u potrazi za boljim životom. „Albanci na jugu Srbije izgubili su poverenje u državu i njene institucije, pa zato odlazi svako ko može“, kaže Behljulji.

Na drugoj strani, lokalni Srbi ne veruju u mogućnost da Bujanovac postane deo Kosova. Miodrag Milković, direktor Veterinarske stanice u Bujanovcu, koja važi za jednu od pet najboljih u Srbiji, optužuje lokalne albanske političare da nepotrebno podižu tenzije pričama o pripajanju Kosovu: „Meni je samo jedna misao u glavi: lokalnim albanskim političarima i Srbima koji su sa njima u vlasti, 17 godina posle sukoba, jedino je u interesu podizanje tenzija, dok ih to što narod živi teško ne zanima.“ Milković podseća na lošu ekonomsku situaciju u Bujanovcu i dodaje da lokalna vlast ne čini ništa da to popravi, već se bavi globalnim problemima na koje ne može da utiče: „Njima nije u interesu ekonomski razvoj već stvaranje tenzija kako bi ostali na vlasti.“ Milković ne veruje u mogućnost razmene teritorija i promena granica, i podseća da je to stav i međunarodne zajednice: „Svako pomeranje granica dovelo bi do sukoba, a mislim da je ovde svima dosta nemira. Ovde i Albance i Srbe muče životni problemi koji se neće rešiti prekrajanjem granica.“

Nenad Mitrović, narodni poslanik Srpske napredne stranke iz Bujanovca, poziva lokalne Srbe da budu spokojni: „Albanski lideri podgrevaju priče o razmeni teritorija zarad svoje lične promocije, iako dobro znaju da Bujanovac i Preševo nemaju nikakve veze sa pregovorima o Kosovu. Oni odlično znaju da nema povezanosti i da za to nemaju podršku međunarodnog faktora.“ On je naveo da Srbi iz Bujanovca nisu uplašeni zato što Albanci ponovo pokreću pitanje pripajanja Kosovu, kao i da bi albanske partije trebalo da rade na iskrenom procesu pomirenja kako bi se stvorila stabilnost bez koje nije moguć ekonomski razvoj.

Uprkos umirujućim tonovima političara, lokalni Srbi zadržavaju dozu sumnje jer, kako naglašavaju, „ko zna šta sve političarima može da padne na pamet“. Sagovornik zaposlen u lokalnoj samoupravi najviše strepi zbog toga što o pričama o razgraničenju i razmeni teritorija nema zvaničnih potvrda: „Ko zna šta će da ispadne od toga jer srpska javnost zna samo ono što joj političari serviraju preko medija.“ On dodaje da ne bi imao ništa protiv kada bi Kosovu bila pripojena sela uz kosovsku granicu u kojima žive Albanci.

„Ljudi iz većine sela su otišli na Kosovo, tamo žive, ali uredno dolaze da glasaju na izborima, pa tako albanske stranke imaju većinu u parlamentu. Kada bi se albanska sela pripojila Kosovu, Srbi bi dobili vlast“, kaže nam jedan lokalni Srbin.

Na pitanje šta bi učinio kada bi čitav Bujanovac pripao Kosovu, ovaj sagovornik samo nemoćno sleže ramenima: „Ja ne bih ostao da živim na Kosovu ni po koju cenu. Pokušao bih da prodam svoju kuću i otišao bih negde prema Beogradu“, kaže on, a njegov stav deli ogromna većina bujanovačkih Srba.