SNS ili DOS koji je preživeo

U Srbiji sanjaju dva čoveka. Jedan je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a drugi novi gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić. Njih ne povezuje samo sklonost ka snovima i javnom pričanju o tome, ne povezuje ih ni isto ime, kao ni novobeogradsko poreklo ili pripadnost istoj partiji – njih povezuje i razumevanje politike kao delatnosti u kojoj je sve dozvoljeno ako služi svrsi, po tome su potpuni lideri u Srbiji.

Možda ih povezuje i ljubav prema kineskoj kuhinji i ljubav prema srpskoj naciji, odnosno pozivanje na naciju kada se krene u prikupljanje glasova. Ali, način na koji razumeju i praktikuju politiku stavlja ih na prvo mesto među onima koji bi da se bave ili se bave pomenutom politikom u Srbiji.

SVE ZA VLAST

Na neki čudan, devijantan način to razumevanje i takav pristup ne dolazi kao nasleđe Vučićevog radikalizma, službovanja kod Vojislava Šešelja, niti Šapićeve kratke avanture na mestu pomoćnika Dragana Đilasa dok je ovaj bio gradonačelnik. Njihovo političko uverenje i postupanje vuče korene iz onoga što je bio nekadašnji DOS, samo su ciljevi drugačiji. Ako je Zoran Đinđić kao udarna, pokretačka snaga DOS a vodio taj koloplet sa namerom da promeni vlast u Srbiji i vrati Srbiju u svet, Vučić i Šapić svoj pristup “mogu svi i ja mogu sa svima” neguju da bi ostvarili vrhunski cilj – produžetak boravka na vlasti.

Najnoviji događaj, izbor Aleksandra Šapića na mesto gradonačelnika Beograda, što je bio očekivan potez još prošle godine kada je Šapić prešao u SNS i odmah zauzeo mesto potpredsednika partije, dodatno osnažuje ovakvu tvrdnju i sa jedne i sa druge strane. SNS po treći put zaredom formira vlast u Beogradu, koja je u prošlosti bila nedosanjani san za Aleksandra Vučića (tri puta je gubio na izborima), i treći put na to mesto dolazi čovek koji nije “organski” naprednjak, nije izvorno iz stranke, koji ne da nije osnivač ili utemeljivač, nego naprotiv: dojučerašnji je protivnik i osoba koju su sami naprednjaci nazivali pogrdnim imenima.

Sve to danas više ne važi i ne znači ništa, čime se briše i narušava bilo kakvo značenje izgovorenog u javnom prostoru, jer je poruka odavno znana: ono što sam govorio o tebi javno zapravo nema nikakvo značenje i mi sutra, ako je to važno za našu vlast, možemo da budemo zajedno, da budemo braća i da radimo kao da nikada nikakve razlike nisu postojale.

Takav ishod je posledica nenormalnog stanja srpskog političkog života i predstavlja, ponavljamo, neku vrstu rugalice onome što je nekada predstavljao DOS – takođe skup najraznorodnijih političkih opcija, društvo u kome su bili politički protivnici, ideološki neistomišljenici, ali koje je Zoran Đinđić uspeo da okupi oko jedne ideje, koja je imala za cilj interes većine ljudi u Srbiji i koja je, na kraju, bila ostvarena 5. oktobra 2000. godine.

I POSLE DS–a KADROVI DS–a

Činjenica da je Vučić odlučio da od sile svojih partijskih kadrova izabere one koji su nekada bili na drugoj strani, govori o prirodi njegovog razumevanja i politike i kadrovske politike. Tako je, na primeru Beograda, pokazao da i posle DS-a vlada, na neki način, DS, samo što je ovog puta te kadrove DS-a podjarmio svom interesu, a prepoznao je u tim kadrovima onu vrstu oportunizma koja mu ih je približila.

Siniša Mali je svoju karijeru počeo, na posredan način, u vladi Zorana Đinđića, kao važan član tima koji je bio zadužen za postupke privatizacije u ranoj fazi tranzicije. Za Gorana Vesića, koji je suštinski upravljao gradom poslednjih godina, ne treba ni pričati na koji je način bio povezan sa DS-om Zorana Đinđića, a Šapić je sada samo poslednji izdanak kasnog, postđinđićevskog DS-a.

Gde su se denuli svi oni SNS kadrovi koji su tu partiju formirali tamo negde 2008. godine, kako je moguće da niko od tih likova danas ne predstavlja ništa važno u srpskoj politici (izuzmimo Miloša Vučevića u Novom Sadu)? I šta nam to govori o samoj SNS, ako se ona i može nazvati regularnom političkom organizacijom koja je stvorena na nekim idejama o načinima menjanja i upravljanja državom?

Bojan Klačar, izvrši direktor CESID-a, u razgovoru za “Vreme” kaže da je to posebna vrsta političke doktrine koja u isto vreme znači jačanje svoje, ali i slabljenje protivničke pozicije. “To govori da se uzimaju kadrovi za koje se procenjuje da mogu da doprinesu stranci i rezultatu, ali je drugi cilj i da se ti kadrovi pasiviziraju i ne pređu u redove opozicije. SNS primenjuje doktrinu da svi oni koji nisu nužno najveći konkurenti, ne moraju da budu i neprijatelji i da se sa njima može sarađivati. SNS ima jedno lice sa ogromnom popularnošću (Vučić), a ostali treba da budu dobri timski igrači. Zagovara se pragmatični pristup, koliko god to možda nekima smetalo u stranci”, kaže Klačar.

Nekadašnja narodna poslanica DS-a, danas direktorka Centra za demokratiju Nataša Vučković, vidi tri razloga za takvu situaciju. “Prvi je što se na ovaj način ne daje prednost nekoj partijskoj struji unutar SNS-a. Time se sprečavaju unutarpartijska nezadovoljstva, koja bi nastala ako bi se primat dao jednoj od postojećih grupacija. To, s druge strane, stvara i krizu kadrova u samom SNS-u – ako ne razvijate svoje stranačke kadrove, ne dajete im šansu, onda ih nećete ni imati. Drugi razlog je što je javnosti dobro pokazato da je SNS otvoren za nove kadrove sa strane. Treći razlog je što je ovakve kadrove lako kontrolisati, s obzirom da ništa ne mogu da urade bez glasačke većine SNS-a”, kaže ona za “Vreme”.

SRPSKI IZUM

Foto: Tanjug / Tara Radovanović

Ako je, na primer, Goran Vesić mogao da bude viđen kao otpadnik DS-a, koji se nakon smena u stranci 2003. godine “povukao u ilegalu”, 2012. pokušao da se vrati ali je bio najuren, pa je SNS mogao da razume da bi im on bio od koristi, kakva je bila ideja sa Malim, Šapićem, pa i već zaboravljenim gradonačelnikom Zoranom Radojičićem, a na uštrb kadrova SNS-a?

Klačar to objašnjava nekom vrstom želje za moći koja postoji kod onih koji se bave politikom. “Vlast je moćan lepak, tu je politička moć i prestiž, ili da parfraziramo staru izreku: ‘Uspeh uvek najbolje uspeva ako ste vlast’. Drugo, decenijsko lutanje opozicije koja se teško nameće kao alternativa i u kojoj se gomila velika frustracija zbog toga. Treće, nastankom SNS izgubila se podela na ‘stari’ i ‘novi’ režim, politika se pomerila od ekstrema ka političkom centru, pa programske ili ideološke razlike nisu velike.”

Ova slika pomerenih granica, gde se više ne prepoznaje šta je levo, šta desno, gde je centar, kad je teško uočiti gde počinje jedna, a završava se druga politika, izgleda kao srpski izum. Tačno je da su i u drugim državama postojala preletanja, ali čak i u našem komšiluku, da uzmemo dva odvojena slučaja poput Makedonije ili Hrvatske, nema mnogo primera gde bi na najvažnija mesta bili dovedeni dojučerašnji vojnici opozicije. Obično se u politici prave koalicije, pa čak i između stranaka za koje se verovalo da nije moguće da se nađu u istoj vladi. Ovde je sve drugačije.

Nataša Vučković ovako vidi ovaj odnos, slično Klačaru: “Razlog što sa SNS počinju da sarađuju i oni sa suprotne strane političkog spektra leži i u tome što je suprotna strana, tj. opozicija slaba i razjedinjena. U toj situaciji, kada smena vlasti još nije izgledna, jedan broj onih koji hoće da se bave javnim poslom i da pokušaju da daju svoj doprinos ne vidi drugi način osim kroz saradnju sa sadašnjom većinom. Da li time više dobiju ili izgube, sami treba da procene”.

OROČENI MANDAT

U vreme prve Vučićeve vlade, od 2012. do 2014. godine, na vlasti u Beogradu bile su demokrate predvođene Draganom Đilasom, pa je Vučić u jednom trenutku odlučio da sruši tu vlast jer valjda nije mogao da se “dogovori” sa Đilasom oko načina na koji Beograd treba da se razvija. On tada nije dopustio da u Beogradu na vlasti bude opozicija, što jednom Miloševiću devedesetih nije smetalo. Razumljivo, Vučić to nije “dao” jer je imao velike planove sa izgradnjom Beograda na vodi, što je u prvim godinama njegove vlasti bila ključna stvar. On nije ni pokušao da napravi dogovor, pa je odlučio da uvede svevlašće i to je sproveo.

Danas je, ipak, što je paradoksalno do krajnjih granica, prvi čovek grada osoba koja je pripadala “onoj” vlasti za koju je sam Vučić tvrdio da je najgora moguća i o kome je izgovarao teške ocene. Kada se ima u vidu da je nagovešteno kako će ova vlast u Beogradu biti oročena na najviše devet meseci, do marta 2023. godine, pitali smo kakva bi mogla da bude budućnost Aleksandra Šapića, čoveka koji je u politici pokazao mnogo veću trpeljivost i strpljenje nego što je to imao u bazenu kao vaterpolista.

Klačar veruje da se sa Šapićem ne treba šaliti iako on dolazi na ovo mesto u teškom trenutku. “Njegova pozicija ne zavisi toliko od njegovog rada, koliko od posledica sastanka Vučić – Đilas. Ako je plan da se ide na prevremene izbore, čak i da Šapić najbolje radi, to mu neće biti dovoljno. Po svemu sudeći, njegov mandat će biti oročen, nemoguće je proceniti na koliko, jer će to biti predmet političkih kalkulacija, ali Šapića ne treba ni potceniti ni otpisati. U odnosu na 2009. godinu, njegov napredak je vidljiv u političkom životu, a ujedno je retka osoba sa 13 godina iskustva isključivo u bavljenju gradskim problemima. Ja bih rekao da Šapić nije rekao sve što ima u politici, niti na mestu gradonačelnika”, kaže Bojan Klačar.

Nataša Vučković nema mnogo poverenja u Šapićeve sposobnosti i uticaj, čini joj se da će se o njegovoj karijeri odlučivati na drugom mestu.

“Šapić će trajati dok to odgovara SNS-u. Moguće do narednih beogradskih izbora, a najavljena je mogućnost prevremenih. Kakva će biti taktika SNS-a pred te izbore i da li će imati boljeg kandidata za gradonačelnika iz redova SNS-a, u ovom času ne možemo znati, ali će to biti odlučujuće i za trajanje Šapićevog mandata”, smatra Nataša Vučković.