Istorija Srbije može da se definiše kao neprekidna borba za njenu modernizaciju i njeno povezivanje sa osnovnim društvenim, političkim i ekonomskim tokovima Evrope datoga vremena i otporima toj modernizaciji, koji su često nasilne prirode.
12. marta 2003. godine ubijen je dr Zoran Đinđić. Kao jedan od onih reformatora koji su svu svoju energiju i političko umeće uložili u tu vizuju moderne Srbije on je ušao u skupinu onih malobrojnih političkih lidera Srbije, koji su bili spremni da, bez obzira na cenu, menjaju Srbiju u skladu sa duhom vremena u kojem živimo.
Njegove ubice pripadaju prepoznatljivom miljeu – skupini takozvanih patriota, a u osnovi kriminalaca, koji su svoju karijeru vezali za sudbinu režima Slobodana Miloševića. Dr Zoran Đinđić zatekao je policiju, vojsku i naročito njene službe bezbednosti, kao organizacije čiji je jedini zadatak bio eliminisanje svake mogućnosti za demokratski razvoj, kao istinska oruđa represije jednog režima koji je prošao put karakterističan za sve despotije: od sukoba sa neposrednim okruženjem, preko sukoba sa velikim delom sveta, do unutrašnjih sukoba sa najvećim delom sopstvenog naroda.
Bilo je teško menjati Srbiju prepunu izbeglica, ruinirane ekonomije ali i ruiniranih moralnih i javnih standarda, gde se političko ubistvo, kao u slučajevima Ivana Stambolića ili Slavka Ćuruvije, smatralo za gotovo legitiman instrument vladanja. Tek danas, u retrospektivi, postaje potpuno jasno kako je izgledala postoktobarska Srbija i koliko volje i energije je trebalo uložiti u promene. Time, nažalost, postaje i mnogo jasniji grčeviti napor da se ponište rezultati te dve godine vlasti, da ne bi svojim primerom opominjali šta sve Srbija može da učini kada se zaista opredeli za promenu.
Možda je najtužnije to što su opasnosti i rizici promena bili jasni od samog početka.
Pretnje 28. juna 2001, prilikom izručenja Slobodana Miloševića Hagu, uključujući i nemoralno distanciranje od tog čina unutar samog DOS-a, pobuna „crvenih beretki“ 2001. godine, pokušaj atentata kod hale Limes na Novom Beogradu u januaru 2003. godine, samo su deo geografije smrti koja je okruživala dr Zorana Đinđića… Celokupno političko nasleđe Miloševićevog režima, sa velikim delom tog finansijskog, medijskog i organizacionog aparata, neprekidno je dovodilo u pitanje sve što su Vlada Republike Srbije i njen predsednik činili.
12. mart 2003. godine je u osnovi samo nastavak te užasne kampanje eliminacije čoveka koji je bio osnovni pokretač svih promena u Srbiji i što je najvažnije personifikacija tih promena. Dr Zoran Đinđić je postao partner sveta i prepoznat je kao čovek koji je i simbolički i doslovno novo lice Srbije. Radeći sa njim tokom te dve godine mnogo puta sam se uverio koliko je on bio deo svih nastojanja da se reše oni nagomilani problemi koje je Srbija u grču svoje ratne politike ostavila u nasleđe generacijama njenih građana. Trebalo je razdvojiti bitno od nebitnog i predlagati nestandardna rešenja, sve vreme tražeći ljude koji bi to mogli da ostvare, jer za tu viziju nije bilo dovoljno imati samo obrazovanje i upornost, trebalo je imati i dosta lične hrabrosti.
Ironija je da naša javnost nosioce najkonzervativnijih ideja često prepoznaje kao vizionare i hrabre političare, a one koji imaju istinsku viziju odbacuje i plaši ih se.
Srbija se svojim reformatorima divi tek nakon njihove smrti. Tek kada je kasno ona prepoznaje istinsku borbu za svoju slobodu.
Srbija svoju nacionalnu državu ima već mnogo decenija, ali borba koju je vodio dr Zoran Đinđić je borba za jednu drugu vrstu slobode: slobode od mržnje, zatucanosti, straha od sveta i sveopšteg osećanja inferiornosti u odnosu na sve one koji su bogatiji i razvijeniji. Kako je jedanput rekao Ivo Andrić: „Kod nas treba ustati pre zore, za mraka proći kroz seosku kaljugu i izdržati napade čopora besnih pasa, za dana doći među ljude, sesti sa njima, popričati i biti isti kao oni, a po mogućstvu i bolji da bi te čuli.“ Dr Zoran Đinđić bio je svestan i mraka i blata i besnih pasa i sa svojevrsnom nestrpljivošću, uvek u žurbi, gledao je napred, tamo gde tek ova strašna priča Andrića ne važi.
Kažu da je smrt veliki sudija. Stotine hiljada ljudi koji su u strašnoj tišini ispratile njegovu pogrebnu povorku, bili su ogromna porota tog velikog sudije. I njihova presuda je jasna – ubistvo Zorana Đinđića je pokušaj da se Srbiji oduzme budućnost. Srbija je u činu mučkog ubistva svog vedrog i dinamičnog premijera nepogrešivo prepoznala želju da se zaustavi prvi veliki reformator na početku XXI veka, u kome Srbija mora da nadoknadi sve što je izgubila besmislenom politikom i u krvavim ratovima koje je vodila tokom poslednje decenije XX veka.
Istorija nas ipak uči jednu stvar – smrt nijednog vizionara nije uništila njegovu viziju. Vizija je činom ubistva postala samo mnogo jasnija i njena snaga daje ljudima neki putokaz koji pomaže da se lakše dođe do cilja. A vizija dr Zorana Đinđića je ona moderna država, koju su sanjali svi srpski reformatori i za čije ostvarenje je dao svoj život. Našoj generaciji pripala je čast da nastavimo tu borbu, boreći se sa istim protivnicima koje je on imao. Moramo biti dostojni nastavljači jedine stvarne političke ideje u koju je on tako strašno verovao.
