Sluđivanje naroda

Dve dramatične konferencije za novinare – jedna u petak 15. juna i druga u utorak 19. juna – obeležile su nedelju u kojoj je počelo Svetsko prvenstvo u fudbalu, na kome je reprezentacija Srbije startovala pobedom nad Kostarikom. Dvojica glavnih aktera tih događaja, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i slobodni novinar Stefan Cvetković iz Bele Crkve, preuzeli su dobar deo javne slave od fudbalera.

Pre fudbala i pre Vučućeve vanredne konferencije za novinare u prošli petak, Cvetković je bio nestao u noći između srede i četvrtka, 13. i 14. juna 2018. To je izazvalo žestoku reakciju javnosti na društvenim mrežama i odlučnu akciju srpske policije i službi bezbednosti u cilju brzog razrešenja te misterije. Sada – šest dana nakon što je javnost ostala zabezeknuta činjenicom da je nestao jedan novinar, ma kakva bila njegova reputacija – igra je, čini se, odigrana do kraja: dok je Cvetković na konferenciji za novinare u Beogradu objašnjavao šta mu se dogodilo i gde je bio pet dana, tužilaštvo u Vršcu je fajliralo krivičnu prijavu koju je protiv njega podnela policija u Pančevu zbog dela lažnog prijavljivanja nestanka.

Dakle, zvanična je verzija da je Cvetković sve izmislio i da će mu se zbog toga možda i suditi – ako tužilac sakupi dokaze i sastavi valjanu optužnicu. Nema nikakve priče o specijalnom ratu, o svetskoj zaveri uz učešće opozicije u Srbiji koja se „poradovala da je Cvetković mrtav“ i da će takav rasplet izazvati proteste velikih razmera koji će srušiti Vučića i njegov režim. U međuvremenu, javnost će naći neku drugu fascinaciju i možda će primetiti da dok se policija hvalila da je u rekordnom roku pronašla otetog novinara, za koga sada kaže da je izmislio otmicu, na ulicama Beograda se dešava pravi rat mafije i da ne prođe dan da neki džip ne odleti u vazduh sa svojim gazdom kriminalcem.

Međutim, i dalje ne znamo odgovore na sledeća pitanja: da li je zaista reč o otmici? Ako jeste, ko ju je organizovao? Kada je i kako policija za nju saznala i kada je ocenjeno da je to otmica? Kada je i kako pronađen Cvetković, gde je bio dva dana, ko je sve bio uključen u njegov nestanak i, najvažnije, zašto se sve ovo dogodilo i kakve će posledice imati?

ŠTA JE REKAO CVETKOVIĆ: Ovaj novinar je razgovarao sa Cvetkovićem u Beloj Crkvi u ponedeljak 18. juna zajedno sa kolegama iz BIRN-a. Dan pre toga Cvetković se vratio kući pošto je dva dana bio „zadržan“ na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu na nekoj vrsti kontrole i oporavka.

Sa njim smo razgovarali na „njegovom terenu“, u ambijentu koji njemu prija. On je bez zadrške pristao da se sastane sa nama i sve što nam je ispričao u ponedeljak i što je bilo objavljeno na portalu javno.rs, ponovio je na konferenciji za štampu dan kasnije. Za razliku od nekih ranijih konferencija za medije koje je imao u Beogradu i gde je saopštavao izvesne „spektakularne“ istine kada su ispred njega sedela dva-tri novinara, sada je privikao pažnju apsolutno svih redakcija željnih da čuju njegovu verziju događaja.

Uglavnom, Cvetković je rekao da ga je otela grupa naoružanih i maskiranih ljudi – izvukli su ga iz kola pokidavši mu plastični sat sa ruke. Ništa sa njim nisu pričali, strpali su ga u vozilo za koje on kaže da je primetio da ga je pratilo dok se vozio kroz Belu Crkvu, pa su ga posle nekog vremena prebacili u neki kombi kojim su ga doterali na nepoznatu lokaciju gde je proveo narednih 30-40 sati sedeći na stolici.

Cvetkovićeva priča ima mnogo slabosti i u to se uverila čitava javnost koja je gledala njegovu konferenciju za novinare. Činjenica je da on nije bio povređen i da nije bio vezanih ruku, nogu i usta. On je, kako kaže, sedeo na stolici, imao je neku vrstu kukuljice preko glave i jedina komunikacija sa otmičarima je bila kada je zamolio da ode u toalet i, docnije, kada su ga pitali gde da ga ostave u gradu. Kaže i da se uplašio kako će ga ubiti i da se nije mrdao sa mesta niti je pokušavao da rukama skine kukuljicu sa glave.

Cvetković ne zna da objasni ko bi imao motiv da tako nešto njemu uradi, mada je godinama unazad u sukobu sa velikim brojem ljudi iz Južnog Banata. On je nastupao kao novinar sa lokala, ali je uglavnom objavljivao na blogu i društvenim mrežama. Njegov fejsbuk i instagram nalog prepuni su slika sa različitih zabava i provoda, sa različitih meridijana.

ZA TO VREME: Po nestanku Cvetkovića, „liberalna“ javnost je, alarmirajući sve moguće forume i organizacije, zahtevala od vlasti da brzo odgovori šta se dogodilo sa ovim novinarom ističući da je on bio hrabar, da je bio kritičan prema vlastima, da je istraživao slučaj ubistva Olivera Ivanovića.

Kada smo ga pitali kako je on to istraživao – nije znao tačno da kaže. Rekao nam je da poznaje određene novinare sa Kosova i da je razgovarao s njima. Takođe, bio je tamo, pričao sa nekim ljudima i oni su mu dali izvesne tragove o tome kako je ubijen Ivanović. Zašto su baš njemu to saopštili nije znao da objasni, ali veruje da su mu dali informacije pošto oni nisu smeli da ih objave na Kosovu „jer je bilo opasno“.

foto: tanjug

Uglavnom, nevezano za to da li je Cvetković „pravi“ ili „građanski“ novinar, od vlasti se zahtevala brza akcija, a novinari su se hitro uputili u Belu Crkvu da vide šta se tamo dešava. Tamo je već bila izvedena ozbiljna „sila“: javnosti je saopšteno da policija i BIA najvećem mogućem kapacitetu proveravaju i ispituju sve, da je angažovana Žandarmerija, da su tu ronioci, da su angažovani psi tragači i dva helikoptera.

Elise tih helikoptera čuo je i „zarobljeni“ Cvetković. Kaže da je, kada je čuo helikoptere, pomislio da je ozbiljna potraga u pitanju i da možda za njega ima neke šanse.

Četvrtak je protekao u isčekivanju. Beograd se bio sav uzrujao, svi su zvali na sve strane – i domaći i strani izveštači – interesujući se za nestalog novinara. Većina beogradskih kolega tada je shvatila da nema pojma ko je Cvetković i da ga malo ko poznaje, te da njegov novinarski rad nije lako naći. Ali, svi su nekako znali da je otet i da je on nešto istraživao. Počele su na sve strane da kolaju sumnje da je možda Cvetkovićev nestanak dokaz kako ova vlast konačno radi ono što nije do sada: fizički eliminiše novinare koji se kritički odnose prema onome što predstavljaju Vučić i njegova vlada. Čak su kružile poruke u kojima se govorilo da je potrebno organizovati proteste, razmišljalo se o „slovačkom scenariju“ kada je bio ubijen Jan Kucijak pre nekoliko meseci i kada je pala vlada u Bratislavi. Kada je docnije Vučić o tome govorio, imao je pravo: mnogi su pomislili da je nestanak Cvetkovića „tačka preokreta“ i da će to nepovratno promeniti stav javnosti prema Vučiću i vlasti.

Međutim, to se nije desilo i sa „slovačkog“ prešlo se na „ukrajinski scenario“ od pre manje od mesec dana. Tada je bilo javljeno da je ruska tajna služba ubila ruskog novinara Arkadija Bapčenka u Kijevu, a dan nakon toga, pošto su se izređale sve velike svetske redakcije u osudi zločina, Bapčenko se pojavio živ i zdrav i ispričao da je sve bila predstava, da je sve „lažna vest“ i da je to uradio u dogovoru sa ukrajinskom tajnom službom.

foto: blic

VUČIĆEVA ISTINA: Ovakvo osećanje naslonilo se na vanredno obraćanje predsednika Vučića u petak u rano popodne. Na konferenciji za novinare, u pratnji ministra policije dr Nebojše Stefanovića i direktora BIA Bratislava Gašića, on je obelodanio da je Cvetković živ i zdrav, te da je pronađen natčovečanskim naporima policije i tajne službe.

Vučić je ispričao svašta, kao i uvek, ali je nekoliko stvari bilo važno: on je ovaj događaj kontekstualizovao na način da je ocenio kako se radi o specijalnom ratu protiv Srbije, da je to način da se utiče na vlast u Srbiji i da se u krajnjoj instanci dovede do promene vlasti u Srbiji – što je sve, razume se, sprečeno jer je policija u saradnji sa BIA pronašlo Cvetkovića.

Vučić je još rekao i da će dugo ostati u policiji.

Tri dana kasnije, u razgovoru sa novinarima, Cvetković kaže da to nije istina i da niko njega nije našao, nego da je on sam otišao u policiju i prijavio slučaj čim je za to bio u prilici – čim su ga otmičari oslobodili. Naveo je i da su ga potom sproveli službenim audijem u društvu Dijane Hrkalović, državne sekretarke u MUP-u Srbije do prostorija Uprave kriminalističke policije (UKP) na Novom Beogradu.

Vučić je pominjao i „forenzičke detalje“: te kakav je sat pronađen, pa da li je to Cvetkovićev sat ili ne, pa čiji je DNK… Cvetković je ovom reporteru pokazao na slikama o kom je plastičnom satu reč:

„Nosim ga kada idem na bazen jer je vodootporan, to je cela istina“, rekao je Cvetković.

Sve te detalje, o kojima je govorio Vučić i o kojima je na svojoj konferenciji za medije govorio Cvetković, trebalo bi da „pretrese“ tužilaštvo i da na osnovu toga proba da oceni da li se i šta dogodilo.

foto: večernje novosti

ŠTA SMO NAUČILI: Dok se to ne rasvetli, onima koji se bave novinarstvom i pokušavaju da zaštite javni interes jer veruju da je to potrebno da bi Srbija bila demokratsko, slobodno društvo ne ostaje ništa drugo nego da dalje kopaju i traže odgovore.

Cvetković je problematičan po mnogo osnova, sebe je kompromitovao u više navrata i veoma je teško reći da li je on i kakav je novinar. Njegov slučaj jeste opasan u društvu gde vlast vidi opasnost u novinarskom radu, u društvu koje ćuti i u kome je Vučić kidnapovao politiku i politički život jer bi svaki sledeći slučaj napada na novinare mogao da bude posmatran kroz ovu optiku.

Cvetković je svojim javnim nastupom u velikoj meri sebi pucao u kolena, ali i celoj profesiji. Naime, treba li neko ići naokolo i objašnjavati da on i nije baš novinar već nekako više građanski novinar, šta je to i tako dalje i u krug? Izvesno je samo da Cvetković predstavlja jednu grupu lokalnih aktivista koji novinarstvo doživljavaju kao sredstvo da se dođe do nekog poslovnog ili političkog cilja. Ponekad je iz fotelje beogradskog novinara to „odvratno“, ali uvek treba imati u vidu da su oni koji se na lokalu bave novinarstvom – na kakav god način – u mnogo većoj meri izloženi udarima „moćnika“ i da nemaju uvek previše opcija za opstanak.

Cvetkovićev slučaj je za kratko vreme izazvao pažnju i u regionu i šire, što pokazuje da „svet“ zna kakva je situacija u Srbiji kada su medijske slobode u pitanju – a zna i vlast i pokušava da na sve načine „reši“ to pitanje.

U najcrnjem scenariju, čitav ovaj događaj je organizovala sama vlast u želji da kompromituje novinarsku profesiju koja je inače na ivici propasti. U drugačijoj, malo povoljnijoj varijanti, vlast je samo lukavo iskoristila egzibicionizam čoveka koji je voleo da se kurči i da javno kaže moćnima da ih se ne plaši i da će ih sve razbucati.

Kakva god da je istina – koji ćemo možda nekad saznati – teško je iz svega ovog izvući nešto što je dobro: haos je produbljen, u javnom prostoru je još više magle nego jasnih stvari i u takvom kontekstu novinarstvo temeljno gubi svoju ulogu „četvrte grane vlasti“ i ostaje samo bedna batina u rukama moćnih.

Oni koji na to ne pristanu dave se na različite načine: prvo su proterani na marginu, zatim im je oduzeta mogućnost da učestvuju ravnopravno na tržištu, a sada se radi na tome da im se otme i ono najvrednije – kredibilitet. To se pokušava proizvodnjom lažnih događaja čiji je cilj da pokaže javnosti da nema novinara koji zaista rade u javnom interesu pokušavajući da otkriju istinu.

Od novinara i čitalaca zavisi da li će to da bude sprečeno.