Početkom decembra 1990. otvorila sam vrata redakcije baš u momentu kad je pored njih, samo sa unutrašnje strane, prolazio Žare. Bila sam spremna na svakakve situacije, imala sam savršeno spremljen govor na temu „htela bih da pišem za ‘Vreme’“, ali nisam predvidela situaciju u kojoj ću vratima tresnuti Žareta. Počela sam da objašnjavam da sam se tek zaposlila u „Večernjim novostima“ ali bih da se oprobam u nedeljnim novinama, najviše bih volela da pišem o temama iz kulture, ali ne znam kome da se javim. On me čak ni ne gleda. Ja više ne znam šta dalje da pričam, izmucam da on mene ne zna ali da ja njega znam, pa umesto da kažem – po tekstovima, ja kažem – iz „Šumatovca“. Žare me tek tad pogleda, kaže – sad sam se setio, ti si ona s očima, i pošalje me kod Lazara Stojanovića, urednika kulture.
Drugi susret ovakve vrste bio je februara 1992. godine. Dobila sam otkaz u „Večernjim novostima“, izašla iz zgrade i produžila do „Vremena“. Zapravo, do Žareta. Kao da je to nešto najnormalnije što se radi kad se dobije otkaz. Bio je u dimu za svojim stolom. „Šta ti se desilo?“, pitao me je, mada sam se ja osećala kao da mi nije ništa. Ispričala sam da mi je tadašnji prvi čovek „Novosti“ objasnio da sam ja okej novinar, ali da situacija nalaže da se obezbede mesta za kolege izbeglice, pa pošto imam slovenačke krvi, on mora da me otpusti. „Slušaj, i otkaz je za ljude. Smisli ti do sutra šta ćeš za idući broj, pa ćemo da pričamo. Sad moram da pročitam ovaj tekst“, rekao mi je Žare, a ja sam ga poslušala.
Septembra 1993. godine Žare i Ivan Mrđen, tada direktor „Vremena“, saopštili su mi da hoće da me zaposle, da uređujem rubriku kulture. Da li sam očekivala, slutila? Ni najmanje. „Divno, hvala, ali znate, ja sam u drugom stanju, ne znam da li vam to odgovara.“ Oni su se pogledali, i Žare je rekao. „Nas dvojica ukupno imamo sedmoro dece, pa je očigledno da nam deca ne smetaju. Nego, ako ti hoćeš da radiš, ti radi, a mi ćemo ti pomoći.“ Naravno da sam htela.
Kad je moja ćerka napunila pola godine, Žare mi je saopštio dve stvari: „Mina ti je zdrava, nema razloga da budeš na bolovanju. Nećeš ti biti manje mama ako počneš da radiš. A drugo, da znaš, nisi više urednik. Ti dobro pišeš, svakoj redakciji trebaju novinari koji znaju da pišu. Urednik može da bude svako, nije teško skraćivati tekstove. Znam da mi ne veruješ i da me sad mrziš, ali bolje ti je ovako, ja kad ti kažem. Imaćeš više vremena za dete ako pišeš jedan tekst nedeljno nego ako uređuješ celu rubriku. Videćeš, u pravu sam.“
Na raspustu prvog polugođa prvog razreda, Minina profesorka klavira nam je saopštila da sputavamo talenat rođenog deteta zato što nemamo klavir. Pitala sam Žareta šta da radim, gde da nađem 1000 maraka, da li mogu da dobijem nekoliko plata unapred. Posle nekoliko dana kupili smo klavir. Kad je Mina primila diplomu đaka generacije, rekla sam Žaretu da je to i njegova zasluga. „Nemoj da joj oduzimaš što je njeno. Mogla je ona da ima pet klavira pa da ne pogodi ni jednu notu. Pozdravi je“, odgovorio mi je.
Pre nekoliko godina zaustavio me je na hodniku, pitao šta mi je. „Ne vredi ti da se praviš, sve ti piše na licu.“ Ispričala sam mu u par reči. „Ja ne umem da savetujem, ali nemoj to da radiš, nije to za tebe. A ti kako hoćeš.“ I zagrlio me je.
Žare, hvala.
