Sličan sličnog odlikuje

Osveštavanje najveće crkvenog zvona u Srbiji, teškog devet tona i 400.000 evra, daleko je odjeknulo. Naime, prilikom osveštavanja, a u slavu skorašnjeg jubileja Manastira Mileševa, Mileševska eparhija ustanovila je orden „Beli Anđeo.“ To samo po sebi ne bi bilo sporno da vladika pomenute eparhije nije episkop Filaret, a da se među dobitnicima nisu našli vladika Pahomije i vladika Vasilije Kačavenda. Orden su primili i mitropolit dabrobosanski Nikolaj, vladika bački Irinej, patrijarh Irinej, ali i ministar policije Ivica Dačić. Kriterijumi kojima se Eparhija mileševska vodila ostali su nepoznati pa nije jasno koje i kakve zasluge spajaju ministra policije, kontroverznog episkopa zvorničko-tuzlanskog i, recimo, Upravu carine iz Pljevalja, koja je takođe na listi nagrađenih.

foto: ap photo

„Ovo je bila odluka onih koji su dodeljivali orden, Mileševske eparhije“, prokomentarisao je patrijarh Irinej listu dobitnika. Sagovornici „Vremena“ iz crkvenih krugova su saglasni u tome da je eparhijski orden stvar eparhije koja ga dodeljuje. Tačnije, Sinod mora biti obavešten da određena eparhija ustanovljuje orden, a odabir dobitnika spada u domen te eparhije. Institucija eparhijskog ordena je donekle novijeg datuma pa se u crkvenim krugovima šale da je to uteha za one koji nisu dobili orden Svetog Save.

Odluku o nosiocima „Belog anđela“, dakle, doneo je vladika Filaret. Prema latinskoj similis simili gaudet, neki od odabranih arhijereja su oni oko kojih u javnosti postoji najviše optužbi.

VLADIKA KOJI SE (NE) KAJE: „U početku, bolelo me je kada o sebi svašta čujem ili pročitam, a onda sam sebi rekao: Filarete, o Hristosu su svašta govorili, a ko si ti da neće o tebi“, izjavio je 2001. vladika mileševski. Skoro deset godina pre toga celi svet obišla je njegova fotografija u mantiji, sa puškomitraljezom ispred tenka. Spisak njegovih medijskih „isticanja“ za vreme ratova je dugačak, a mnogi ga pamte kao čoveka koji je u rukama držao lobanju tvrdeći da je to zemni ostatak ubijenog dečaka. Mediji i čaršija su ga optuživali da se „nemarno“ odnosio prema humanitarnoj pomoći, da je završio Bogoslovski fakultet za dva meseca. Proterivao je ugledne monahe koji mu nisu bili po volji, a svojevremeno je nekoliko hiljada vernika njegove eparhije tražilo smenu svog vladike.

Pred izbore 2000, kazao je: „Kao što čovek nema rezervno srce, nema rezervne oči, ja nemam rezervnog predsednika svog, ja nemam rezervne vlade, ni otadžbine rezervne.“ Ova poetska podrška bila je upućena Slobodanu Miloševiću. Bio je i u vrlo bliskim odnosima sa Vojislavom Šešeljom koji je u svom testamentu iz Haga poručio da mu na sahranu „ako može, dođe vladika mileševski, gospodin Filaret.“ Osim pomenutih prijateljstava, bio je i pomoćnik savezne ministarke vera Leposave Milićević.

Vladiki Filaretu je zabranjeno da uđe na teritoriju Bosne i Hercegovine, a svojevremeno je štrajkovao glađu jer mu vlasti Crne Gore nisu dozvolile da pređe njihovu granicu. Štrajkovao je 12 dana, ubrzo je čitava stvar prerasla u državni spor pa je dogovor sklopljen na visokom političkom nivou. Episkop mileševski sada sme da uđe u susednu državu, ali pod pratnjom policije.

Na jesenjem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 2000. se pokajao zbog svojih (ne)dela i pokazivanja odanosti Slobodanu Miloševiću i zamolio za oproštaj. Ostao je na svom položaju. U poslednje vreme se primetno utišao u javnosti. To neprivlačenje pažnje ponegde je tumačeno kao strah da će, usled promena u SPC-u, on biti jedan od onih čijim će se slučajem Sabor baviti. Kao ostali kandidati za eventualnu lustraciju pominjani su vladika Vasilije Kačavenda i vladika Pahomije, sadašnji dobitnici ordena.

VLADIKA IZ ZAMKA: Kada je reč o episkopu zvorničko-tuzlanskom Vasiliju, slično je kao i za vladiku Filareta – ne može im se poreći neimarska strast. Obojica su obnovili i sagradili nemali broj crkava. Isto tako, nisu štedeli na sebi. O srpskom Versaju, vladičanskom domu vladike Vasilija, i, malo je reći, prenaglašenom luksuzu pisano je dosta. „To ništa nije moje. Kad umrem, to sigurno neću da nosim sa sobom u grob“, kazao je jednom prilikom.

Episkop zvorničko tuzlanski je moćan čovek, a važi i za vrlo opasnog. Verovatno da nema vladike o kome se toliko šapuće. Problem je, međutim, što je takvih optužbi „u četiri oka“ mnogo, ali onih koji bi zaista nešto javno i(li) na građanskom i(li)crkvenom sudu zamerili ovom vladiki izgleda da nema. Ili se nema hrabrosti. Njegov bivši đakon ga „proziva“ po tabloidima, nazivajući ga pedofilom i tvrdi da će ga uskoro tužiti, a vladika je jasan: „tužite me, pa ćemo videti ko je u pravu“. Striper Dejan Nestorović je u javnost izašao sa pričom da mu je vladika, iz sušte dobrote, poklonio 50.000 evra i još štošta, a mladić se i fotografisao u vladičanskom dvoru. Novine povremeno pišu o „mračnoj prošlosti episkopa Kačavende“, njegovim više nego sumnjivim prijateljima, a pojedini dnevni listovi u Beogradu tvrde da je on bivši saradnik Udbe poznat pod nadimkom Pablo. Ima određeni broj sveštenika koji su mu veoma odani, a važi i kao uticajan u Saboru. Mnogi su (pogrešno) predviđali da će on uspeti da progura nekog od „svojih“ kandidata za patrijarha. No, izbor sadašnjeg patrijarha odjeknuo je, na olakšanje određenog broja i vernika i sveštenstva, kao poraz „bosanskog lobija“ u Saboru.

Dnevni list „Blic“ je svojevremeno pisao da su česti gosti u njegovim dvorima, za vreme ratova, bili vladika mileševski Filaret i vranjski Pahomije.

(NE)VINI VLADIKA: Pre osam godina, 29.1. 2003. počelo je suđenje vladici Pahomiju u Opštinskom sudu u Vranju. Optužba je (bila) teška. Četvorica dečaka podneli su prijavu protiv vladike, tvrdeći da ih je seksualno zlostavljao. Prva dva puta, zbog bolesti, vladika Pahomije nije došao na suđenje, da bi kasnije izneo svoju odbranu. Aprila 2005. odlukom Vrhovnog suda predmet je premešten, zbog sporosti, u Niški sud. Dva od četiri krivična dela u međuvremenu su zastarela, za dva preostala je proglašen nevinim. Konačno, oktobra 2007. Vrhovni sud je utvrdio da je prilikom suđenja vladiki Pahomiju bilo određenih propusta. Inače, vladika Filaret bio je svedok na suđenju u korist episkopa Pahomija. Trojica sveštenika i sve monahinje koji su stali na stranu dečaka proterani su iz Eparhije vranjske. Vladika Pahomije je govorio da je nevin i da iza celog slučaja stoji „albanski lobi na jugu Srbije“, a da mu se advokat Aleksandar Stojković, preko čije kancelarije je podneta krivična prijava, sveti jer je 1993. smenjen s mesta predsednika Crkvene opštine Vranje zbog finansijskih propusta.

Ostao je gorak ukus, a vladika vranjski je često u javnosti proglašavan krivim. U Vikiliksovim depešama koje, istini za volju, makar kada je o SPC-u reč, imaju više netačnih procena i predviđanja nego prosečan internet forum, stoji: „Njegovo mentalno zdravlje je upitno; on je zatražio grant od Američkog demokratskog komiteta za medicinska istraživanja o gajenju stoke koja živi na crkvenoj zemlji i čiji genetski materijal, po njegovom mišljenju, može da izleči SIDU.“

No, ako novine nisu pravo mesto da se raspravlja o nečijoj krivici, a građanski sud zakaže, onda se postavlja pitanje zašto ćuti crkveni sud.

PREOSTALI: Kada se sve stavi na papir, evo šta se dogodilo pre neki dan. Vladika na lošem glasu dao je orden dvojici arhijereja koji su takođe na lošem glasu, inače svojim prijateljima.

Kada je Hana Arent, politički filozof i Jevrejka, prebegla u Sjedinjene Američke Države za vreme Drugog svetskog rata, pisala o onima koji su imali moć da nešto urade za vreme ratnih prilika, a nisu, skovala je termin guilt by silence ili, drugim rečima, kriv zato što je ćutao. Ma koliko kontekst bio potpuno neprimeren, sam izraz bi mogao da posluži. Patrijarh Irinej nije određivao ko će biti među dobitnicima „Belog anđela“, možda je i sam bio zatečen u kakvom se društvu našao. Prvi među jednakima u SPC-u se trudi da reši nagomilane probleme unutar crkve, što svakako zahteva vreme. Ali postavlja se pitanje dokle će Sinod, Sabor i sam patrijarh ćutati o svim optužbama koji se stavljaju na teret pomenutoj trojci. Ta tišina je ono što uznemirava javnost, vernike, a i veliki broj sveštenstva i monaštva unutar SPC-a.