Sekretarka od malih nogu

Izuzev Medlin Olbrajt i Karle del Ponte, teško da na planeti postoji žena koja je u Srbiji manje omiljena i manje dobrodošla od Hilari Klinton. Bivša „prva dama“ SAD, bivša senatorka i aktuelna američka državna sekretarka svojim izjavama već dve decenije diže pritisak čak i onima koji nisu a priori protiv nje i njene države, a direktne posledice njene indirektne moći osetio je na svojoj koži svako ko je devedesete proveo u Srbiji.

Animozitet koji postoji na liniji Hilari–Srbija takav je i toliki da je zaista teško očekivati da se izmeni ili umanji nakon posete gospođe Klinton Beogradu, najavljene za sledeću sedmicu. No, situacija je takva kakva je i izbora nema. Neomiljena gošća sada je i zvanično na listi najmoćnijih ljudi sveta, a prokaženi domaćini i dalje su na listi onih koji moraju da se ljubazno osmehuju čak i kada im nije do osmeha.

PUT KA VRHU: I pre nego što je njena karijera zapravo počela, pre nego što se udala za budućeg predsednika SAD, Hilari Bonam bila je jedna od onih za koje se unapred zna kako će uspeti u životu i kako će lako otvarati sva vrata – čak i ona koja im nisu bila odškrinuta. Rođena je u Čikagu, a odrasla u gradiću Park Ridžu u Ilinoisu, gde je bila prava zvezda: osim što je bila omiljena i najbolja učenica, bavila se plivanjem i bejzbolom, učestvovala je u radu đačkog saveta i školskih novina. Politikom je počela da se bavi u mladosti, kada je pod uticajem konzervativnog oca volontirala za Republikansku stranku. Tokom školovanja na uglednom privatnom univerzitetu Velsli, gde je studirala političke nauke, postepeno je menjala svoje političko usmerenje: iako je tokom jednog leta bila stipendistkinja republikanaca i učestvovala na Nacionalnoj konvenciji te stranke 1968, rat u Vijetnamu, politika Ričarda Niksona i ubistvo Martina Lutera Kinga za sva su je vremena usmerili „ulevo“, tj. ka demokratama. Kao takva, bila je na čelu svih studentskih političkih pokreta na svom univerzitetu, a posle govora koji je održala na dodeli diploma, magazin „Lajf“ posvetio joj je tekst. Nikakvo čudo što su je mnoge kolege u budućnosti videle kao prvu predsednicu SAD.

Svog budućeg supruga srela je na Pravnom fakultetu univerziteta Jejl gde je nastavila školovanje. U jednoj od svežijih biografija Hilari Klinton, koju je napisao Karl Bernštajn (deo novinarskog dueta koji je otkrio aferu „Votergejt“) bivša Bilova devojka kaže da je na njegovom stolu pronašla Hilarino pismo u kojem ova iznosi detalje njihovog zajedničkog „dvadesetogodišnjeg projekta“. Navodno, budući bračni par već tada je sanjao o Beloj kući, i to tako što bi Bil odslužio dva predsednička mandata, prepuštajući zatim Hilari da učini isto to. Iako ova priča deluje pomalo filmski, sve što se u životu para Bonam-Klinton dalje događalo, upućuje na zaključak da je nekakvog plana, nekakve ideje, svakako bilo.

Još na fakultetu, Hilari se zbližila s predsednicom Dečijeg odbrambenog fonda, organizacije koja lobira za dečija prava i beneficije i za koju će kasnije raditi najpre kao advokatica, a zatim i kao predsednica Upravnog odbora. Osim toga, učestvovala je u istrazi afere Votergejt i zatim predavala pravo na Univerzitetu u Arkanzasu. Za Bila se udaje 1975, a dve godine kasnije zapošljava se u advokatskoj kancelariji Rouz gde je radila do 1992. Specijalizovala se za zaštitu autorskih prava i intelektualnog vlasništva, a već u to doba Nacionalni pravni list u dva ju je navrata uvrstio među sto najuticajnijih američkih advokata.

BILARI: Ambiciozna, zainteresovana za politiku i već izuzetno uspešna u svom poslu, Hilari je u startu delovala kao žena koja će, u slučaju da joj suprug bude izabran za predsednika SAD, uticati na sve što se u njegovom kabinetu bude događalo. Nikoga stoga nije začudilo kada je 1992. Bil Klinton imenovao za predsednicu Posebnog saveta za reformu zdravstva. Ova odluka izazvala je burne reakcije, kako u krugu republikanaca tako i među demokratama, a nestala je i svaka iluzija o prvoj dami koja će se baviti uređenjem Bele kuće i izborom najadekvatnijeg šešira za ovu ili onu priliku. Kako bilo, pomenuti savet izradio je kompleksan plan izmene sistema zdravstvene zaštite po kojem je svaki građanin SAD trebalo da ima zdravstveno osiguranje – ideja o kojoj su mnogi levičari u mnogim predsedničkim kabinetima do tada samo sanjali. Predlog je stavljen pred Kongres 1993, da bi iduće godine vođa senatske većine Džordž Mičel saopštio da ga Kongres neće podržati. Hilari će se posle takvog poraza povući iz kruga zvaničnih Klintonovih saradnika, ali nikako ne i iz kruga onih koji će ubuduće uticati na američku politiku. Analitičari su već tada komentarisali kako se u Beloj kući nalazi „pogrešan Klinton“, dok su predsednika ironično nazivali „Bilari“.

Iako je nezvanično imala pravo veta i komentara na sve što je činilo američku spoljnu i unutrašnju politiku tokom devedesetih, javno se oglašavala o nekoliko tema – između ostalog, o političkim procesima na Bliskom istoku, u Severnoj Irskoj i na području bivše Jugoslavije. U više navrata ponovila je kako se zalaže za „bombardovanje Kosova“, a kasnije je tvrdila kako su „demokrate mnogo uspešnije u vođenju ratova od republikanaca“: u tom smislu, posebno je isticala bombardovanje 1999, kada, kako je rekla, nije poginuo „nijedan pripadnik američkih trupa“. Ovaj svoj angažman posebno je isticala tokom kampanje za predstavnika demokrata na predsedničkim izborima 2008, kada je bila glavna protivnica Baraka Obame. To joj je, istina, umalo došlo glave u marketinškom smislu. Naime, u jeku kampanje, Hilari je ispričala kako se i lično žrtvovala u balkanskim ratovima – navodno, prilikom posete Tuzli 1996. jedva se izvukla da ne pogine u snajperskoj vatri na aerodromu. Tek što je to izrekla, neko pametan dosetio se da 1996. u Bosni više nije bilo nikakvih snajpera jer je godinu dana ranije potpisan Dejtonski sporazum. Istovremeno, neko je na Jutjubu postavio snimak te famozne posete na kojem se vidi kako Hilari i njena ćerka Čelzi mirno izlaze iz aviona, a umesto snajperskih hitaca dočekuje ih devojčica s buketom cveća.

Kako bilo, politički angažman „iz senke“ koji je praktikovala na početku Klintonovog mandata, nije bio dovoljan da zadovolji njene ambicije. U novembru 2000. izabrana je za predstavnicu države Njujork u Senatu SAD, a drugi mandat na isto mesto osvojila je na izborima 2006. Između ostalog, zalagala se za poreske olakšice malim preduzećima, investiiranje u telekomunikacije i poboljšanje statusa mladih porodica, što je – bar sudeći po činjenici da je dva puta izabrana za senatorku – naišlo na odobravanje među biračima. Od trenutka kada je postala senatorka, postalo je potpuno nevažno kako se Hilari preziva, odnosno ko joj je suprug – čak i oni koji su je uvek posmatrali kao ženu u senci velikog muža, tada su bili prinuđeni da priznaju kako je Hilari politička pojava za sebe. Njen sledeći korak zbog toga nije predstavljao nikakvo iznenađenje. Kada je postala ozbiljna kandidatkinja za predstavnicu demokrata na predsedničkim izborima, činilo se da je njen ulazak u Belu kuću – neminovnost. No, ono što se desilo umesto toga možda još bolje ilustruje snagu njenog uticaja i njen politički rejting. Iako mu je bila glavna suparnica, novopostavljeni predsednik Barak Obama imenovao ju je za državnu sekretarku i malo je reći da je na toj poziciji zablistala: prema istraživanjima Galupa, Hilari ima podršku čak 62 odsto Amerikanaca, a poznavaoci američkih prilika smatraju je „zvezdom Obamine vladavine“. Postoje čak i spekulacije da bi u bližoj budućnosti mogla da postane potpredsednica SAD, a da posle Obame dođe i na čelo države.

ODANOST: Kada je 1998. izbila „afera Levinski“, a čitava planeta pričala o seksualnim doživljajima Bila Klintona u Ovalnom kabinetu, očekivalo se da će predsednik izgubiti i poslednju podršku, tj. da će mu i Hilari okrenuti leđa. Međutim, žena koja je od ranog devojaštva bila označena kao feministkinja i koja je na svim planovima pokazala šta feminizam zapravo znači, uradila je ono što (na prvi pogled) ne priliči čak ni polupismenoj prevarenoj supruzi s neke američke farme: stisnula je zube, izašla pred kamere i – oprostila. Ali, kada se imaju u vidu Hilarin uspon ka vrhu i činjenica da je odmalena radila sve kako bi uspela, teško je odoleti utisku da je Bilu oprošteno samo zbog njenog političkog angažmana. Umesto da povijenog repa godinama nanovo izgrađuje sliku jake žene (što bi joj se dogodilo da nije oprostila), Bilovu švaleraciju pretvorila je u jedan od svojih glavnih aduta: za najširu javnost, postala je žena koja se, uprkos uspehu i ambicijama, ne odriče svoje porodice i tradicionalnih vrednosti. Grubi nadimci kojima je nazivana u svojoj „feminističkoj fazi“ naprasno su zaboravljeni, a ona je postala politički prihvatljiva čak i za najkonzervativnije Amerikance.

Osim Bilu Klintonu, Hilari je malo čemu ostala do kraja odana. Najpre republikanka, postala je vatrena i istaknuta članica Demokratske stranke; najpre desničarka, okrenula se ka levici; najpre pristalica, postala je glavna protivnica politike Džordža Buša u Iraku; najpre oštra feministkinja, odigrala je ulogu požrtvovane supruge. Jedna od retkih tačaka na kojima je istrajala jeste Srbija, tj. kosovski problem. Bombardovanje SRJ i sve što je usledilo, ona i danas smatra „uspešnim modelom američke spoljne politike“, tj. uspešnim primerom Bilovog i svog delovanja. Nije stoga čudo što je za Srbiju i Kosovo posebno zainteresovana – od početka se zalagala da što veći broj država prizna Kosovo, bila je aktivna u „aferi Kovačević“ (tj. u pretnjama Srbiji upućenim tim povodom), tako da se od njene posete regionu ne očekuje ništa specijalno novo. Pitanje je stoga šta će uopšte moći da joj kažu Tadić, Jeremić i ostali s kojima će se videti u Beogradu. Ono što je sasvim sigurno jeste da od nje neće čuti ništa što bi im prijalo. Znaju oni Hilari. A zna i ona njih.