Ako je neko zaboravio, pre studentskog postojao je skupštinski plenum. On je sada praktično ukinut. Ako bi institucije počele da rade svoj posao – ne samo sud nego i REM, Javni servis i RIK – možda bi jednog dana u skupštini moglo da sedi 250 poslanika koje bi građani izabrali na fer i poštenim izborima i koji bi znali da objasne za šta su glasali. Ali dok se to ne desi, moramo da radimo sa ovim što imamo.
Novinari od novembra 2024. nisu dobili poziv za izveštavanje sa skupštinske sednice. Zato je mnoge iznenadilo zakazivanje vanredne konferenciju za medije Ane Brnabić u nedelju ujutru, 23. februara 2025. Kakva li je to novost da ne može da sačeka ponedeljak ili da je Brnabić ne objavi na Pinku?
Na kraju, reč je bila o još jednom pseudodogađaju. Brnabić niti je zakazala sednicu niti je neki zakon stigao u proceduru, a nije podnela ni ostavku niti se desilo bilo šta što “mora u nedelju”. Sve što je imala da kaže bilo je da su se svi univerziteti složili oko predloga Zakona o visokom obrazovanju: o njemu će prvo raspravljati Vlada pa tek onda poslanici u Skupštini.
Prema Brnabić, time je ispunjen četvrti zahtev studenata u blokadi. Dakle, baš jedan od onih za koje režim već nedeljama tvrdi da je ispunjen, skupa sa prethodna tri. Neko bi sad predsednici Skupštine i ostalim nosiocima vlasti morao da objasni da, ako je nešto rečeno, to ne znači i da je učinjeno. Naročito kada je i sama Ana Brnabić priznala da na ispunjenju prva tri zahteva još rade državni organi. Dakle – nisu završili ono što studenti od njih zahtevaju.
Prema predlogu tog zakona, zaposleni u visokom obrazovanju imaće plate uvećane za 15,7 odsto, školarine će biti prepolovljene, ali tako što će ih studenti platiti u celosti, a onda će im država iz budžeta vraćati novac svakom poimence. Sve ovo naći će se na dnevnom redu prve sednice redovnog zasedanja. Kada? “Najverovatnije” 4. marta.
Brnabić je to “najverovatnije” ponovila bar četiri puta, ali nije objašnjavala zašto to i dalje ne zna, i ko to treba da zna ako ona ne zna. Istina, početak redovnog zasedanja je takav da se sednice zakazuju po redovnoj proceduri – ne mora biti prvog utorka u martu jer se time ne krši nikakav zakon. Naime, skupštinski poslovnik je pun odrednica – “po pravilu”. Po pravilu, ali ne mora.
KORISTE SVE ŠTO NE MORA PO POSLOVNIKU
Iskustvo je mnogo puta pokazalo da je Poslovnik o radu Narodne skupštine neprecizan – oni koji su ga pisali davnih dana ili se nisu dovoljno udubili u temu ili su, poput svake vlasti, mislili da će večno biti većina. U nekim delovima – poput ostavke premijera – jednostavno je preuzet član 132 Ustava Srbije. Tamo piše da predsednik vlade ostavku podnosi predsedniku Narodne skupštine, istovremeno o njoj obaveštava predsednika republike i javnost, a “Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje ostavku predsednika Vlade”. Međutim, nigde nema odrednice u kom roku.
Miloš Vučević je ostavku na funkciju premijera usmeno podneo 28. januara, ona je u pismenom obliku stigla u Skupštinu 5. februara i Vučević je tada rekao da će u narednih desetak dana do dve nedelje biti doneta odluka da li će biti formirana nova vlada ili će se ići na nove izbore. Rokovi koje je sam zadao su prošli, a nema čak ni jasnog datuma sednice kada će ostavka biti konstatovana.
Da li je Ustav prekršen? Nije. Sada je najavljeno da će na narednoj sednici prvo biti usvojeni zakoni pa tek onda ostavka Vlade. Inače, u poslovniku ništa ne piše na kojoj od tačaka dnevnog reda treba da bude konstatovana ostavka.
A kad se to konačno desi, skupštinska većina može da se dogovori da na čelo nove vlade stavi koga god hoće. Iako u svojim nastupima voli da ističe da je on taj koji predlaže mandatara, predsednik šalje iskrivljenu sliku da on o tome samostalno odlučuje. To jednostavno nije tačno. Dakle, kakva je tu stvarna Vučičeva pozicija?
Vladajuća koalicija može da se složi oko kandidata za mandatara ili zaključi da je bolja ekspertska vlada. Dalje, sve parlamentarne stranke mogu postići dogovor o formiranju koncentracione vlade u koju bi sve ušle. Konačno, možda iz brojnih razloga niko nije u stanju da obezbedi potrebnu većinu, pa saziv većinom glasova zaključi da su neophodni izbori. Što god od ovoga da ispadne, skupština je dužna samo da obavesti predsednika i ništa više. Kada bi Skupština zaista radila ono za šta je nadležna, Vučićeva izjava da “nikad dok je živ” neće dati prelaznu vladu ne bi imala nikakvu težinu.
ŠTA JOŠ MOŽE SKUPŠTINA?
Inače, poslanici mogu da traže posebnu sednicu, javno saslušanje i formiranje anketnog odbora o padu nadstrešnice u Novom Sadu. To što je posle zločina u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju anketni odbor formiran i njegov rad odmah zaustavljen ne bi smelo da sprečava poslanike da ga traže bez obzira na to da li ga je većina dozvolila ili nije.
Već je zaboravljena konferencija za novinare na kojoj je većina nudila 100 potpisa poslanika i tražila još 67 od opozicije da pokrene savetodavni referendum sa pitanjem “Da li ste za pokretanje postupka za rezrešenje predsednika?”.
Uzaludna su bila objašnjavanja profesora ustavnog prava da takav referendum nije po zakonu. Naprotiv, Ana Brnabić je tvrdila da opozicija svojim odbijanjem takvog izjašnjavanja građana Srbije želi destabilizaciju zemlje.
Šta tu može Narodna skupština? Na primer – da sama pokrene proceduru za smenu predsednika države. U članu 15. Zakona o predsedniku republike piše da razrešenje predsednika može skupštini da predloži najmanje jedna trećina narodnih poslanika ako smatra da je povredio ustav, a postupak za razrešenje pokreće se većinom glasova svih narodnih poslanika. Ustavni sud je dužan da u roku od 45 dana od dana kad je pokrenut postupak odluči o tome da li je predsednik republike povredio ustav. Ako Ustavni sud odluči da je predsednik povredio ustav, predsednik republike se razrešava ukoliko za njegovo razrešenje glasaju dve trećine narodnih poslanika. To što nema većinu ne bi trebalo da sprečava opozicione poslanike da zatraže razrešenje predsednika, ako već tvrde da krši ustav.
Opozicija još može i da se svakodnevno obraća na konferencijama za novinare u skupštinskom holu i da na taj način obaveštava javnost o tome šta se u državi dešava i kako je u “naletu” borbe protiv korupcije o uhapšenim funkcionerima, a i onima koji još nisu uhapšeni, mnogo puta govorila godinama unazad.
Na kraju, kad sednica konačno bude zakazana, opozicija može da iskoristi svoje pravo da govori o predloženim zakonima, jesu li ili nisu ispunjeni zahtevi studenata. A sve uz direktan prenos na Drugom programu RTS. Mogu da probaju i da ometaju rad, kao što su to učinili dva puta. Tada nisu sprečili donošenje zakona bez rasprave, ali jesu ogolili način rada parlamenta.
Opoziciji je jednom uspelo da bukom prekinu sednicu i natera ministra Aleksandra Martinovića da izađe, zato što je na prethodnoj sednici uvredio građane koji nemaju decu. A može i da ne učestvuje u radu skupštine dok se ne ispune studentski zahtevi i tako dâ prostor vladajućoj koaliciji da satima priča o čemu god hoće na način na koji hoće.
PREDSEDNICA MOŽE DA ZATRAŽI PLAĆANJE PO UČINKU, ZA SEBE
A šta u međuvremenu u jednoj parlamentarnoj demokratiji radi predsednica Narodne skupštine u jednoj od najvećih političkih kriza?
Sednicu parlamenta nije sazvala od novembra, kada je za govornicom urlala kao navijač na stadionu; tada ju je predsednik Srbije posebno pohvalio jer je prenela sve kako joj je sugerisao.
Posle toga se Brnabić bavila uglavnom stranačkim radom i širenjem, najblaže rečeno, neprimerenog načina komunikacije u medijima, pa makar i režimskim. Danima je targetirala studente da ih organizuju iz inostranstva, da vode proteste na osnovu “Blokadne kuharice” iz Hrvatske, izmanipulisani su i tako dalje. Zatim da nema štrajka u školama ili da štrajkuje mali broj nastavnika. Brnabić je pretila da će roditelji učenika podneti ustavne tužbe, škole će platiti, te da neće biti vanrednih izbora… Nudila je i neustavni referendum, svađala se da Toninom Piculom, mnogo tvitovala i još nije promenila profilnu sliku na kojoj je –Aleksandar Vučić.
Pre ministarke u ostavci Slavice Đukić Dejanović Brnabić je najavila i da će profesori i nastavnici u štrajku biti plaćeni prema učinku, onoliko koliko su radili. Ali koliko je ona radila na funkciji predsednice Narodne skupštine?
Od konstitutivne sednice, 8. februara 2024, Ana Brnabić je zakazala četiri sednice u dva redovna zasedanja, dve vanredne i jednu posebnu sednicu. Skupština je tako za nešto više od godinu dana zasedala tačno 27 dana – jedva nešto više od dva dana mesečno. I to nas vraća na početak. Ukratko, Narodna skupština se skoro ugasila. Ali to ne menja činjenicu da, šta god se dešavalo na ulicama, na kraju mora biti potvrđeno u skupštini. Kad-tad.
