Svi slučajevi oslobađanja bivših ministara optužbi za korupciju ili zloupotrebu položaja liče jedan na drugi, a dokazane krivice ne znamo na šta liči pošto nemamo primere da ih uporedimo. Da li su ministri u Srbiji nepravedno optuživani ili samo nije prikupljeno dovoljno dokaza? Koliko su im životi ili bar političke karijere uništene zbog nečije trenutne kampanje? Sva ta pitanja ponovo su otvorena nakon vesti da je bivšeg ministra poljoprivrede Sašu Dragina Viši sud u Beogradu prvostepeno oslobodio optužbe za zloupotrebu položaja.
Šta je karakteristično za ovaj slučaj? Suđenje je trajalo 12 godina i još će, a tabloidi su uporno i dosledno najavljivali kako će Dragin robijati još toliko i, ono najzanimljivije, dešava se posle još jedne najave predsednika Srbije da zemlju čeka žestoka borba protiv korupcije i kriminala. Ljudi će se do kraja marta iznenaditi koliko će silna ta borba biti, obećao je Aleksandar Vučić.
KO JE JEDINI SMEO IZGOVORITI – DRAGOSLAV KOSMAJAC
Nekadašnjeg funkcionera Demokratske stranke Sašu Dragina, ministra poljoprivrede u vladi Mirka Cvetkovića, javnost je zaboravila. Da je, kao neke njegove kolege, na vreme preleteo u naprednjake, možda ovo suđenje ne bi trajalo 12 godina i to samo do prvostepene presude. Sad sledi žalba, pa možda još godine i godine procesa koji je izgubio svaki smisao.
Naime, Dragin je uhapšen 2012. godine, tada kao već bivši ministar poljoprivrede, pod sumnjom da je učestvovao u malverzacijama sa đubrivom i tako naneo materijalnu štetu Azotari Pančevo. Prema navodima iz optužnice, u periodu od 2009. do 2011. Dragin i drugi sumnjiče se da su omogućili određenim preduzećima da od Azotare Pančevo kupuju đubrivo po povlašćenim cenama, pa je budžet oštećen za oko pet miliona evra. Do sada je u tom postupku ukupno 19 osoba osuđeno na različite kazne za zloupotrebu položaja, ali nikada nismo saznali konkretne detalje.
Ako posmatramo taj slučaj samo sa ljudske strane, Dragin je u pritvoru proveo devet meseci, a onda je još sedam meseci bio u “kućnom pritvoru”. Tokom istrage odbacio je optužbe, govorio da je devet meseci nevin proveo u ćeliji Centralnog zatvora “od deset kvadrata bez prozora”, te da je ova optužba ugrozila njega i njegovu porodicu. Osim šturih informacija koje su ponavljali svi mediji, o samom slučaju ne može se pronaći mnogo. U danu kada je prvostepeno oslobođen, tabloidi su pisali da će se konačno završiti “maratonski proces” i da bivšem ministru “preti kazna do 12 godina zatvora.” Kad se to nije dogodilo, izostali su tekstovi objašnjenja šta je dokazano, a šta nije. Politička karijera Saše Dragina više ne postoji, pa zato medijima u poslednje vreme nije ni bio posebno interesantan.
Ovaj slučaj zanimljiv je utoliko što nije usamljen, već je i “slučaj Azotara” bio deo istrage “24 sporne privatizacije” na koje je ukazao Savet za borbu protiv korupcije pod vođstvom Verice Barać. Taj izveštaj je mnogo puta iskorišćen u kampanjama aktuelne vlasti, kad god je za tim bilo potrebe. O njemu smo slušali najčešće od aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića, koji je još 2013. godine tvrdio da su rešeni svi predmeti spornih privatizacija te da je u više predmeta podignuta optužnica, što za “najboljeg studenta Pravnog fakulteta” izgleda znači i osudu. A ne znači.
Pošto su rezultati borbe protiv korupcije za sve vreme Vučićeve vlasti najblaže rečeno skromni, on već 13 godina ima običaj da oko Nove godine daje izjave o novoj borbi koja će promeniti sve i građani će to jasno videti. Pošto njega nema u medijima gde bi imao pravog sagovornika ili novinara, nema nikog da ga upita šta je sprečilo nadležne da prošle godine ostvare obećano. Ili pretprošle? Ili da ga pita zašto se predsednik države bavi najavama šta će i kada raditi nezavisno tužilaštvo. A još manje ima nekoga u tužilaštvu da objasni kako ne može predsednik da najavljuje hapšenja i istrage, kao i da ne može dokaz na sudu da bude to što je Vučić nešto rekao. Setimo se samo “najvećeg narko bosa” Dragoslava Kosmajca, kojem niko osim Vučića “ne sme ime da pomene” i koji na kraju nikada nije hapšen zbog droge, niti mu se zbog toga sudilo, a i za ono za šta mu se sudilo oslobođen je.
Najupečatljiviji slučaj borbe protiv korupcije koja se odvijala samo u Vučićevoj glavi svakako je slučaj Miroslava Miškovića. Sve te godine priče kako će se nova vlast razračunati sa tim tajkunom koji se obogatio na grbači naroda završila se tako što će isti taj narod platiti Vučićeve maštarije odštetom od 30 miliona evra. To još nije zvanično potvrđeno, ali se zna da je Mišković pravosnažno oslobođen posle deset godina suđenja, da je u pritvoru proveo više od sedam meseci, platio ogromno jemstvo, da su o njemu javno izgovarane najteže optužbe, da je satanizovan čak i sudija koji mu nije oduzeo pasoš. Dok je Vučić osvajao glasače, govorio da bi puštanje Miškovića iz pritvora doživeo kao lični poraz i da Mišković ne može pobediti Srbiju.
A kad je Mišković odlobođen, Vučić je rekao: “Evo vam tajkuni, neka vam vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno.”
I to je to. Nema kajanja, nema sramote, nema izvinjenja.
MINISTARSKI SPORTSKI RIBOLOV
Dok je tvrdio da su štete u spornim privatizacijama 7,7 milijardi dinara i obaveštavao javnost da je privedeno je 76 lica, Vučić je objašnjavao da se vlast ne obračunava samo sa demokratama, već da je njegova borba udar na kriminalce.
U vreme kada je hapšen Saša Dragin, Vučić je takođe najavljivao da će pojedine istrage zbog korupcije protresti Srbiju, da na predmetu “Azotara” danonoćno rade najozbiljniji stručnjaci, da će građani videti kako su uvezani politika, ekonomija i podzemlje.
“Tu se udara na kriminalce, a sud će reći da li smo u pravu ili ne”, rekao je Vučić. I tada je, kao i danas, isticao da zbog borbe protiv korupcije ima sve više ličnih neprijatelja, ali da veruje da će pravda pobediti.
Da li je pobedila pravda, to ne znamo, ali pravo je reklo svoje u ostalim slučajevima hapšenja ministara koje smo znali, pa zaboravili. Celih jedanaest godina trajao je, na primer, postupak protiv Olivera Dulića, nekadašnjeg ministra zaštite životne sredine i prostornog planiranja. Reč je bila o postavljanju optičkih kablova i nekakvih dozvola prilikom čijeg izdavanja je ministar navodno zloupotrebio službeni položaj. Godinama smo čitali o Dulićevoj nespornoj krivici, da bi na kraju bio pravosnažno oslobođen svih optužbi, zajedno sa pomoćnikom ministra Nebojšom Janjićem i Zoranom Drobnjakom, koji je i danas VD Direktora Puteva Srbije.
Setimo se samo šta smo sve čitali o privatizaciji Luke Beograd. Zbog sumnji da je dvojici poznatih biznismena, Milanu Beku i Miroslavu Miškoviću, pomogao da po povlašćenoj ceni kupe akcije Luke, 2013. godine uhapšen je bivši ministar privrede Predrag Bubalo. I ponovo eufemizmi – uvek zloupotreba i pomoć, nikad krađa i korupcija. Pa ni ova blaža kvalifikacija nije dokazana.
Bivša ministarka telekomunikacija Jasna Matić uhapšena je 2014. godine zbog sumnje da je kao direktorka Agencije za promociju izvoza i stranih ulaganja (SIEPA) zloupotrebila službeni položaj i time oštetila državni budžet. Prvobitno je osuđena na sedam meseci zatvora, upućena je žalba Apelacionom sudu i proces još traje. Bivša ministarka za telekomunikacije Marija Rašeta Vukosavljević još ranije je pravosnažno oslobođena optužbi za zloupotrebu službenog položaja prilikom rekonstrukcije aerodroma. A imamo i primer političara Gorana Kneževića, koji je 2008. uhapšen pod sumnjom da je kao gradonačelnik Zrenjanina nameštao tendere i, kako to piše u spisima, “vršio malverzacje” sa građevinskim zemljištem. Posle 13 meseci provedenih u pritvoru Knežević je pušten, da bi 2013. pravosnažnom presudom bio oslobođen optužbi.
Goran Knežević je u međuvremenu iz DS prešao u vladajući SNS. Kasnije je bio ministar poljoprivrede i privrede.
A SAD STVARNO, MAJKE MI
U poslednjem novogodišnjem obraćanju, uoči dočeka 2025, predsednik Srbije je ponovo – i bez ikakvih problema – najavio veliku borbu protiv korupcije.
“Do marta, trajaće to mnogo dalje, ali do marta ljudi će videti žestinu, ozbiljnost i snagu borbe protiv korupcije. To obećavam građanima Srbije, a iznenadiće se kako će to silno i jako da bude”, naveo je Vučić.
Ovo je ponovio od tada više puta, ponekad malo preteći da će neki opozicionari u skorije vreme imati “veće probleme” i da im je bolje da ćute o protestima i studentskim zahtevima.
Šta se čeka i da li će nova borba ikad zakačiti nekog funkcionera Srpske napredne stranke, socijalistu, bar jednog od predsednikovih kumova, još nekog ministra koji je, na primer, bio optužen da je prisluškivao predsednika, nekog fudbalskog funkcionera, neke seksualne radnice koje se promovišu na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, neke medijske moćnike koji grade sebi hramove za života? Spisak je ovde tek počeo. Možda predsednik sada misli ozbiljno, samo što ne može on. Neko će ponovo morati da mu objasni da to mora tužilaštvo. I sud.
