Šano dušo, obuci me lepo

Praktično istog dana kada je Jugoslavija primljena u Interpol, nadležni su gromoglasno najavili zaustavljanje šverca sve moguće robe, od automobila do umetničkih dela. Činjenicu da se retko ko od njih tom prilikom osvrnuo na firmiranu garderobu, i zlobni i dobro obavešteni krugovi objasnili su jednostavnim argumentom: ukoliko bi se pokušalo sa oporezivanjem ili oduzimanjem skupocenih odela nepoznatog porekla, dobar deo srpske političke/privredne/estradne elite ostao bi ako ne go, ono bar znatno tanjeg novčanika. Zvanični podaci o tome ne postoje (uostalom, teško je očekivati da bi iko poželeo da se bavi prebrojavanjem i ispitivanjem tuđeg veša i košulja), ali prema izjavama samih pripadnika gorepomenute elite većina njih godinama nije ušla u domaće prodavnice jer se „oblači kod šanera“. Šta to u praksi znači?

OTVORENA VRATA: Zajednička karakteristika svih šanerskih transakcija jeste da se prodaja obavlja u privatnim stanovima, da nikakve javne reklame nema i da vam je potrebna neka vrsta preporuke. Kada pređete tu prvu i jedinu prepreku i preko „vezine veze“ konačno dođete do broja telefona (sa pripadajućim konspirativnim imenom – Zoki, Buba, Miki) stvari postaju mnogo jednostavnije. Na početku, javlja vam se glas koji, pošto se pozovete na osobu od koje ste dobili broj telefona, postaje izuzetno ljubazan: radimo ceo dan, dođite, pogledajte, probajte. Konspirativne akcije dalje nisu neophodne: na nekoliko šanerskih lokacija koje je „Vreme“ posetilo dočekala su nas bukvalno otvorena vrata. Pozdravljate se i upoznajete sa vašim domaćinom, otprilike kažete šta vam treba i problemi su rešeni.

U velikom trosobnom stanu u Novom Beogradu, u prostoriji odmah do vrata, smeštena je muška garderoba: od odela, preko košulja, do cipela i kravata. Sledi soba prepuna svih vrsta bundi, kaputa i uopšte zimskih potrepština, a zatim i najveća prostorija rezervisana za žene. Kako je ovde robe nešto više nego u ostalim delovima „radnje“, primenjen je i standardan način razvrstavanja: na jednoj strani su mantili za jesen i proleće, ispod njih blejzeri, pa slede kožne jakne, haljine, kostimi sa suknjama, kostimi sa pantalonama. Posebni rafovi rezervisani su za košulje, končane majice, šalove. Svuda po podu uredno poređane cipele, a na stolu stalak sa naočarima svih vrsta. U sredini stilski nameštaj, a na jedinom slobodnom zidu veliko ogledalo. Na prvi pogled, sve deluje zaista svetski – za razliku od domaćih prodavnica, sjajno je i čisto, sve može da se proba bez suvišnih pitanja od strane prodavaca, a ukoliko baš želite dobijate i savet. Treba li uopšte napominjati da bukvalno svaki komad garderobe nosi prepoznatljivu svetsku marku (od Ferea preko Dolče Gabane do Versaćea), a da dodir i prvi utisak svedoče da se zaista radi o kvalitetnoj odeći?

Ono što, međutim, može da zbuni neupućenog kupca jeste činjenica da, osim na unutrašnjim šavovima, ne postoji etiketa proizvođača, a da se umesto nje u nekim „prodavnicama“ na svakom predmetu nalazi etiketa „komisiona“ u koji ste navodno došli. Kasnijom proverom može se utvrditi da u Privrednom sudu „komisioni“ pod tim nazivom nisu registrovani, da u PTT-u „nisu evidentirani“, a da ni na vratima zgrade ili stana nema obaveštenja da se tu nalazi bilo kakva prodavnica. Na pitanje zašto postoji ta etiketa dobijamo odgovor da „to mi, eto, tako držimo“… Pored etikete proizvođača nigde nije navedena ni cena: o njoj vas, za svaki pojedinačni predmet, obaveštava prodavac. Prema rečima stalnih kupaca, razlog za ovakvu proceduru nije samo strah od eventualnih nezvanih gostiju već i povoljniji uslovi za proverene i stalne mušterije: ono što kao novajlija pazarite za jednu sumu, već sledeći put moći ćete da kupite znatno jeftinije. Naročito povoljno mogu da prođu oni koji su atipične građe: suviše debeli, suviše mršavi, suviše sitni. Ukoliko u radnju (najčešće greškom) stigne roba „skrojena samo za njih“, trgovina može da se obavi za pravu bagatelu, tako da npr. izuzetno kvalitetan muški sako neobičnog broja ponekad košta svega 50 maraka!

Cena naravno ne zavisi samo od mušterijinih dimenzija i vernosti, već i od rejtinga dotičnog šanera. Naime, postoje „jaki“ i „sitni“ igrači, oni sa manjim ili većim izborom, oni koji se kunu da rade legalno, oni koji tvrde da samo oni „drže original“… Oslanjajući se na ove argumente, stečeni ugled, ponekad i na ugled ljudi koji se kod njih oblače, šaneri samostalno određuju cenu ne poštujući pri tom nikakva kolegijalna ili esnafska pravila. U svakom slučaju, kakve god bile, šanerske cene niže su od svetskog proseka za firmiranu garderobu, ali znatno više od onih na koje je naviknuta većina građana Srbije: kožna jakna staje od 500 do 1500 maraka, ženski kompleti od 300 do 700, muška odela kreću se oko 1000 maraka, somot mantil oko 400, cipele od 200 pa naviše…

PUT SVILE (I OSTALOG): Svaki novajlija u svetu šanera već na samom početku može da se uveri u veliku međusobnu solidarnost trgovaca i njihovih mušterija. Mušterije teško odaju poslovne tajne koje su im „njihovi šaneri“ poverili, a šaneri ni u šali ne žele da navedu poznata imena koja pazare kod njih. (Zanimljivo je da su pri tom mušterije naročito agilne: ukoliko ste npr. novinar, neće vam dati preporuku i broj telefona čak i ako čvrsto obećate da ćete se lažno predstaviti i izbegavati sve detalje koji bi upućivali na određeno ime ili određenu adresu!) Jedini koji pristaju da odaju tajne jesu otpadnici, tj. oni koji su se „nekada bavili šaniranjem, a sad prešli na pametnije stvari“. Upravo njihove priče pokazuju da rangiranje šanera po kvalitetu i poreklu robe nije bez razloga.

Najekskluzivnija roba dolazi direktno iz svetskih butika i to najčešće po narudžbi redovne mušterije. Jedan od načina: elegantno odevena osoba ulazi u prodavnicu kao „ozbiljan kupac“, razgleda, raspituje se, dolazi do željenog komada odeće i iznosi ga ili na sebi (ostavljajući svoju odeću u garderobi) ili ispod miške. Ovaj način je prevaziđen već izvesno vreme pre svega zbog „zujalica“ i specijalnih kodova instaliranih upravo radi sprečavanja krađe, ali je pre ovih tehnoloških dostignuća bio izuzetno popularan. Njegova savremenija verzija podrazumeva ili puko skidanje „zujalice“ (kleštima ili sličnim alatom) ili primenu uređaja koji poništava kodove na etiketi. Cena ovako ukradene robe ne razlikuje se mnogo od cene u samoj prodavnici. Niža cena zagarantovana je u slučaju „krađe na đuture“, odnosno provale u magacine svetskih proizvođača iz kojih se organizovanom akcijom, koja podrazumeva više učesnika, roba iznosi bukvalno u kamionima. Njena dalja sudbina zavisi od finansijskog „dila“ sa carinicima, ali većina šanera opredeljuje se za jednostavniju varijantu: plen se podeli na više manjih delova, stavi u putne torbe i smesti u autobus čijem se vozaču plati oko 500 nemačkih maraka (po torbi). Roba koja je na ovaj način dopremljena npr. iz Italije čeka se uvek na istom mestu, na autoputu nadomak Zemuna.

Šanerska roba nije uvek (direktno) kradena, već se ponekad kupuje u Kini ili Turskoj. U slučaju Kine, dogovor se sklapa sa radnicima zaposlenim u fabrikama koje šiju firmiranu garderobu: radnik iznosi garderobu, šaner ili njegov saradnik kupuje je po znatno nižoj ceni i transportuje do beogradskog „komisiona“. Turci su nešto poslovniji pa se i sami „ugrade“ u cenu. Naime, u ovom slučaju oni kupuju od radnika u fabrikama, a ovdašnji šaner je već drugi kupac. Koliko god to bilo skuplje, šaner se najčešće „pokrije“ nižom cenom transporta i već proverenim metodima osiguranja. Transport se uglavnom obavlja autobusom i to po sledećim pravilima: šoferu se pre polaska kaže tačna vrednost robe koju prenosite, a on uzima 10–15 odsto te sume pod uslovom da je unapred sklopio dil sa carinicima. Ukoliko roba „padne“, sam šofer obavezan je da vam nadoknadi punu vrednost (koju ste mu saopštili).

Najlegalnija varijanta jeste kupovina zastarele firmirane robe. Garderoba koja je bila u trendu pre dve ili tri sezone svuda u svetu prodaje se budzašto (muška odela staju oko 100 nemačkih maraka, a džemperi npr. 15 iako su sasvim pristojnog kvaliteta i kroja), što šaneri obilato koriste. Sve što je u inostranstvu na rasprodaji, u modno i potrošački izolovanoj Srbiji predstavlja pravi modni krik. Koji, naravno, mnogo košta. Ugled „modnog krika“ i inače prati ovakvu garderobu – dešava se zbog toga da čak i trgovci koji legalno kupe i legalno uvezu svoju robu, tvrde za nju da je šanirana dižući joj tako i rejting i cenu!

DELOVI KOJI NEDOSTAJU: Ovoj priči nedostaju dva dela: onaj koji se tiče carine i onaj koji se tiče domaće policije. Što se tiče prvog, situacija je jasna. Carina i sve što je s njom u vezi odavno je pod velom tajne koji, iz ovih ili onih razloga, nikako da bude uklonjen. S druge strane, dilovi s carinicima ostaju potpuna nepoznanica jer su gorepomenuti pričljivi „otpadnici“ u međuvremenu prešli na krađu drugih stvari (satova, nakita… uopšte svega što se lakše prenosi a košta više od garderobe). Pošto te druge stvari takođe moraju da prošvercuju, ponovo koristeći svoja ranija poznanstva sa graničnim službama, ćutanje je razumljivo.

Što se tiče policije, situacija je, bar iz novinarskog ugla, znatno zanimljivija. Opšte je poznato da se za svaku zvaničnu izjavu koju želite da dobijete od pripadnika MUP-a ili SUP-a pišu molbe i zahtevi. Poželjno je nekoliko dana unapred. Za priču o šanerima ni pet dana nije bilo dovoljno. Službe za informisanje republičkog ministarstva i gradske službe svakodnevno obećavaju da će neko razgovarati sa nama, da bi se petog dana konačno pojavilo i neko konkretno ime. Konkretno ime međutim „ne dobija dozvolu od nadređenih“, pa sledi nov poziv službama za informisanje. One se (republička i gradska) međusobno dogovore i utvrde da je „čovek čiji smo vam kontakt dali dobio dozvolu“. Onda dotični čovek ponovi da dozvolu nije dobio i savetuje da stanemo ispred SUP-a, da čekamo tog-i-tog i tako ukrug… Pitamo da li se policija uopšte time bavi, kažu bavi se; pitamo kako se bavi kad se retko kada čuje vest o hapšenju nekog šanera. „Vi ili ste neobavešteni ili provocirate“, odgovaraju. Međutim, na zvaničnom sajtu MUP-a koji objavljuje višemesečna saopštenja o najrazličitijim aktivnostima i hapšenjima, o ilegalnoj trgovini firmiranom garderobom nema ni reči. Istovremeno, o švercu automobila npr. pljušte saopštenja, izjave, pa se čak i zahtevi za razgovor (jedan od njih upućen iz „Vremena“ – vidi str. ) rešavaju pozitivno. Da li se šverc garderobe prikriva više nego šverc automobila? Ili je neko negde iznenada shvatio da je mnogo lakše trgovati u običnom stanu, garderobom za koju inače niko ne čuva račune, etikete i sl. (kojoj se dakle ne može utvrditi poreklo)? Ili je jednostavno u pitanju mogućnost da verne mušterije oličene u raznim državnim funkcionerima mudro ćute skrivajući svaki svog šanera i poštujući kodeks međusobne solidarnosti?