Ko daljinskim prođe kroz televizijske kanale, baci pogled na kiosk načičkan tabloidima ili ponudu “vesti” na portalima, možda bi mogao da se uteši mišlju da je ovo danas još i dobro u odnosu na vreme koje dolazi.
Srpska medijska scena – u kojoj tri četvrtine vatrene moći imaju režimski mediji, dok se ostali proganjaju i finansijski iscrpljuju – preti da ostane prava, još veća pustoš. Sa šljokicama, doduše, jer biće tu zabave koliko hoćeš, hronike, estrade, slatkih maca i smešnih jutjubera.
Ali od onoga što je suština medijskog doprinosa društvu – izveštavanje o stvarima od javnog značaja ni po babu ni po stričevima – publika će jedva imati šta da nađe između Informerovog “Kolegijuma” i anemičnog Dnevnika na RTS-u.
Paradoksalno, dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić svakog dana proglašava pobedu nad “obojenom revolucijom” koju tobože orkestrira Zapad, upravo taj Zapad zakucava poslednje eksere u kovčeg kritičke medijske scene u Srbiji.
Veliko finale bila bi moguća prodaja N1 i Nove S, dva najimućnija i zato najpotentnija medija koji se usuđuju da kritikuju vlast. A prodaja bi, to je skoro izvesno, značila ili gašenje tih televizija ili, još gore, njihovu pacifikaciju i kooptiranje već viđeno u slučaju pokojne B92.
Sagovornici “Vremena” – neki od najboljih poznavalaca medijskog tržišta – nemaju dileme da režim želi da do temelja sravni sve što štrči i ne ide niz dlaku. I da više ne važi ona logika po kojoj ni autokrati nije loše da postoje “opozicioni” mediji kao izduvni ventil.
KRAJ I ZA N1 I NOVU S?
Veliko istrebljenje je počelo dolaskom SNS na vlast – ubrzo je i “Vreme” sa vrha proglašeno “tajkunskim nedeljnikom”, što je ishodovalo drastičnim smanjenjem broja oglasa. Nastavilo se kupovinom medija od strane režimskih ljudi i lokalnih biznismena, a kao da se dovršava ovih dana, povlačenjem “stranaca”.
Američki predsednik Donald Tramp dokrajčio je Glas Amerike, dok se Slobodna Evropa još koprca. Gašenje velikih fondova poput USAID-a osetilo se i na medijskoj sceni Srbije – od njihovih projekata su manje ili više zavisili brojni mali i lokalni mediji kao i istraživački kolektivi koji su do sada otkrili mnogo afera vlasti. Al Džazira se povukla sa Balkana.
Belosvetski investicioni fond BC Partners prodao je kablovsku mrežu SBB kao i sva prava na sportske prenose državnom Telekomu. Time je ugašen Sport Klub. Od tada su na vetrometini N1 i Nova S – još u vlasništvu Junajted medije, to jest BC Partnersa. Rade kao i do sada, ali uz neizvesnost dokle će to potrajati. Neizvesnost toliku da o njoj otvoreno govori prvi čovek N1 Igor Božić. “Ovu situaciju živimo godinama, ali nikada nismo bili pod ovakvom neizvesnošću. Jer, do sada smo uvek imali podršku menadžmenta. Sada imamo novi menadžment koji nam se ne obraća da nas ohrabri da radimo kao do sada”, rekao je Božić u podkastu “Vremena”.
Predsednik Vučić likuje da će N1 i Nova S raditi samo do novembra i da je onda “šlus”. O tome još nema ništa opipljivije od čaršijskih priča, ali uznemirenost se oseća i u redakcijama, kaže Božić.
Sa druge strane, državni Telekom vratio je na velika vrata državno vlasništvo i finansiranje medija – protivzakonito najpre, a kasnije ozakonjeno. Niz tabloidnih televizija tako se finansira novcem državnog preduzeća, dakle, narodnim parama.
I tamo je došao kraj glumatanju – informativna televizija Juronjuz, koja je trebalo da bude “objektivniji” pandan N1, već je otpustila niz viđenih novinara i urednika. Iz političkih razloga, po svemu sudeći, mada se u čaršiji priča da i Juronjuzu preti kraj. Em je slabo gledan, em skup, em više režim nema potrebe za njim.
Nuspojava će biti i ostanak bez posla stotina novinara u Srbiji (i regionu). Istina, niti manje zemlje niti više medija, ali da je sreće, konsolidacija bi išla u pravcu kvaliteta i službovanja javnom interesu. Umesto da preteknu najbolji, oni će prvi na biro rada.
TUŽNO SVUDA, U SRBIJI POSEBNO
Pa, kako izgleda medijska scena u Srbiji leta gospodnjeg 2025? “Tužno”, rečju opisuje profesor u penziji Rade Veljanovski sa Fakulteta političkih nauka. On za “Vreme” kaže da mediji u Srbiji ne ispunjavaju osnovnu funkciju: da javnosti ponude “proverene, profesionalne, istinite, objektivne informacije o onome što je od javnog značaja”.
Veljanovski hvata profesorski, široki zamah. Jer, Srbija nije ostrvo premda ima svoje specifičnosti. “U svetu se poslednjih 20-30 godina situacija promenila utoliko što su nove tehnologije, pre svega internet i digitalizacija, doneli mogućnost da se mediji lako osnivaju, da mogu da se rade radijski, televizijski programi, da se lakše štampaju listovi, pa je to povećalo broj medija, ali nije srazmerno povećana količina novca koja u medije ulazi. Mediji su onda krenuli putem komercijalizacije i sadržaja koji se lakše mogu prodati na tržištu, a koji sve manje zadovoljavaju taj bazični interes – pravo javnosti da zna”, ukazuje Veljanovski.
Događa se kadrovska, tematska i žanrovska redukcija – sve je manje dobrih kadrova, sve je manje istraživačkih žanrova, a na tematskom planu se, kaže, “takne po neka važna tema, ali ne na svestran način kako se to radilo ranije”. “Sve zbog toga da se pojeftini proizvodnja medijskog sadržaja i to je sada opšta situacija”, objašnjava Veljanovski.
U čitavoj svetskoj zbrci, Srbija ima sopstvene specifičnosti. Ovde, kaže Veljanovski, vlasti direktno pritiskaju sa ciljem da mediji isključivo služe vlastima, a ne javnom interesu. Cilj je, dodaje, da “ne bude nijedne medijske kuće u kojoj se može provući informacija koja je drugačija od one koja odgovara vlasti”.
Na globalni uticaj koji se preliva na tržište u Srbiji ukazuje i medijska analitičarka i profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević. Kaže, zbivaju se istovremeno tri stvari u Srbiji – strani vlasnici i finansijeri odlaze, mediji se “renacionalizuju”, a tu je i digitalna transformacija koja urušava poslovni model tradicionalnih medija.
“Odlazak stranih vlasnika traje već 10-15 godina u regionu. Za razliku od devedesetih kada su dolazili sa idejom da podignu standarde, posle krize 2008. povukli su se, a prostor su zauzeli domaći politički igrači”, kaže Snježana Milivojević. “Iz Srbije neki odlaze iz poslovnih razloga, što se, pretpostavljamo, desilo sa Al Džazirom, a neki su bukvalno isterivani, kao Junajted medija. Ovaj režim poslednjih godina intenzivno radi na tome da istisne Junajted mediju i kada to verovatno nije bilo moguće, istiskivana je po delovima, a sve u cilju da se politički i kritički mediji isteraju sa ovog tržišta”, objašnjava profesorka FPN-a.
UNIŠTAVANJE TRŽIŠTA U REŽIJI REŽIMA
Upražnjeni medijski prostor odlaskom stranih vlasnika, dao je mogućnost državi da renacionalizuje medije, ukazuje profesorka Milivojević. U pitanju je ofanziva Telekoma koju je pre nekoliko godina najavio Vučić. Telekom je ubrzo kupovinom – i preplaćivanjem – manjih kablovskih operatera došao do udela od preko 50 odsto na tržištu kablovske televizije. Dovršilo se kada je od Junajted grupe kupljen i Net TV plus.
Sada su tabloidni kanali – poput Informera, Kurira i drugih – dostupni na svim kablovskim mrežama, dok N1 i Nova S ostaju u svega otprilike trećini domaćinstava. Ali, nije u pitanju samo Telekom. Snježana Milivojević kaže da su tu i “partijski lojalisti i političkim elitama bliski biznismeni koji su, štiteći svoj interes, političkoj eliti ustupali prostor za publicitet i u toj klijentelističkoj simbiozi onemogućavali razvoj kritičkih medija”.
Grupisanjem medija oko Telekoma, država faktički vraća vlasništvo u medije, dodaje. Predstavnici vlasti “bukvalno političkim merama uništavaju tržište da bi ga iskrivili ili učinili pogodnim za funkcionisanje podobnih medija. U tom smislu se preuzima prostor i amortizuju efekti digitalne transformacije”, dodaje profesorka Milivojević.
ČIK PREŽIVI “TRŽIŠNE USLOVE”
Snježana Milivojević upozorava na stvaranje “medijskog duopola”, gde su svi kritički mediji gurnuti na jednu stranu, “što ih ne čini nužno jačim”.
Istovremeno, država kroz Telekom i politički bliske biznismene postaje ključni akter na tržištu. “Telekom je među deset evropskih kompanija sa najviše medijskih usluga, pokazala je Evropska audio-vizuelna opservatorija – sa skoro 70 kanala. To ga čini ključnim akterom, a uz to mu država olakšava poslovanje, dok istovremeno uništava tržište za nezavisne medije.”
U simbiozi svetskih i domaćih specifičnih razloga, mediji bliski vlasti veoma lako opstaju, kaže Rade Veljanovski.
“Takve medije s razlogom i sasvim opravdano nazivamo režimskim. Imali smo prilike nedavno da čujemo kako je predsednik Republike rekao da se televizije finansiraju iz ćupa. U Srbiji se zna šta znači ‘iz ćupa’: onaj ko je vlasnik ćupa može da zahvati i da onome kome on hoće. To je u suprotnosti i sa našim zakonima i sa evropskim standardima u odnosu na koje pokušavamo nekako da uskladimo naš normativni okvir i to u izvesnoj meri uspevamo”, kaže Veljanovski.
U takvim “tržišnim uslovima” opstanak nezavisnih medija postaje skoro nemoguća misija. Novac iz ćupa sipa se lojalnima, oglašivači ili gledaju samo dohvat nekog medija ili su zastrašeni, strani donatori otpadaju, takozvano projektno sufinansiranje odlazi medijima koji svakodnevno krše kodeks.
Veljanovski je pre desetak godina bio jedan od zagovornika privatizacije ili gašenja lokalnih medija čiji su osnivači bile lokalne samouprave. Umesto toga, mislio je, mnogo je bolje da se iz budžeta finansiraju medijski poduhvati koji imaju javni značaj. Ideja je bila da se podstakne raznolikost i da i privatni mediji rade u javnom interesu. “Sada se iz tog javnog novca finansiraju svi, uključujući komercijalne medije sa republičkim pokrivanjem. To je potpuna protivrečnost i praktično se vraćamo na državno finansiranje”, kaže sada Veljanovski.
Navodi paradoks u nedavnom primeru finansiranja dnevnog lista “Večernje novosti” koji je dobio veliki novac iz republičkog fonda i fondova lokalnih samouprava. “Apsurdno je da medij koji ima nacionalno pokrivanje dobije novac iz lokalnog budžeta”, kaže Veljanovski.
VAŠAR DRUŠTVENIH MREŽA
U toj situaciji dobro je pitanje zašto publika ne održi medije kojima veruje – kupovinom novina, pretplatom ili donacijama. Ali, to teško ide kad su ljudi naviknuti da je sve navodno za džabe, da za novinarstvo i ne treba platiti.
Snježana Milivojević ističe da je “digitalna revolucija dodatno destabilizovala tradicionalne medije, koji sve teže pronalaze načine da monetizuju sadržaj”. Dok publika migrira ka besplatnim digitalnim platformama, algoritmi potiskuju profesionalni sadržaj, a vlast koristi tu promenu da dodatno konsoliduje kontrolu, dodaje ona.
Medijski sistem u Srbiji Veljanovski naziva “hibridnim”. “Formalno i pravno se poštuju Ustavom i zakonima proklamuju slobode izražavanja, dok se praktičnim delovanjem vlasti sve to onemogućava.”
Zbilja, danas u Srbiji nema silom zatvorenih medija niti klasične cenzure. Nema navodnih nestašica roto-papira za kritičku štampu, nedeljnici mogu da se prodaju na svakom kiosku. Kada je Miloševićev režim 1996. ometao program Radija B92 i Indeksa, činjeno je to uz glupavo obrazloženje da je “voda ušla u koaksijalni kabl”.
Danas za svim tim nema potrebe – ućutkivanje slobodne štampe dovršava se velikim parama, zakulisnim dilovima i nesnosnom propagandom. A ti preostali slobodni mediji, dok se drže na crkavici, mogu da pišu i prenose šta god hoće, pa dokle izdrže.
Tanana nada pod ovim režimom leži jedino u publici, u tome da se barem deo ljudi zainteresovanih da budu profesionalno informisani pretplati na nezavisne medije, da ih podrži i svojim novcem, a ne samo lajkovima na mrežama. Inače će sva kritička reč biti prepuštena pokojoj emisiji na Jutjubu, gde se priča malo o političkoj situaciji, a malo o masonima, ljudima-gušterima i ravnoj Zemlji. I vašaru društvenih mreža na kojima se više laže nego što se informiše. Ako je publici dovoljna takva pustoš sa šljokicama, onda ništa.
Ko to da reguliše
Regulatorno telo za elektronske medije (REM) trebalo bi da bdi nad televizijama i kažnjava njihove bahanalije. U Srbiji nije tako bilo otkako je Savet REM-a upodobljen. Njegova dugogodišnja predsednica Olivera Zekić je, odlazeći sa funkcije, za “Vreme” rekla da je televizija Informer dobila regionalnu frekvenciju jer je imala “najbolji elaborat”!
Ali, od novembra Srbija uopšte nema Savet REM-a. Proces je više puta vraćan na početak pošto su kao predlagači kandidata podvaljena lažna udruženja novinara i umetnika kako bi preglasali prava novinarska udruženja i civilni sektor.
Pod blagim pritiskom EU, vlasti su nedavno u Skupštini inscenirale “preispitivanje” kandidata pokušavajući da vrate udruženja i civilni sektor u proces. Predsednik NUNS-a Željko Bodrožić kaže da je ideja da se ništa ne promeni – da u Savetu REM-a, naime, stabilna većina ostanu lojalni ljudi sa upitnim kvalifikacijama. “Sad su verovatno zamislili da bude 6:3, ali da to prođe uz naše učešće, da nas, što narod kaže, navuku pa da ne možemo posle da izađemo. Ali, mislim da su i predstavnici Evrope to uvideli, da se radi o pokušaju da se nešto odradi i štiklira da smo ‘kao’ to ispunili u procesu pristupanja EU”, rekao je Bodrožić u “Ovoj situaciji”, podkastu “Vremena”.
On više nema iluzija – sve i da u Savetu sede samo kvalitetni ljudi, što se neće desiti, “kako nešto sprovesti? Hoće li policija da asistira REM-u u pokušaju gašenja Informera, na primer? Da tužilaštva i sudovi asistiraju da se sprovedu kazne? Pa neće”.
Koliko svi propisi vrede pokazao je predsednik Vučić kad je početkom maja bio gost “Niš TV” koja se emituje na Telekomovom kablu – iako nema nikakvu dozvolu. “Niti je bilo javnog konkursa, niti im je iko dao dozvolu. A i za kablovsku televiziju REM mora da da odobrenje. To se nije dogodilo”, kaže profesor Veljanovski. Zaključuje da je u oblasti elektronskih medija trenutno na snazi “potpuno nezakonje”.
Prošlog petka (18. jul) su Nišlije protestovale ispred te televizije, neke vrste “niškog Informera”. Govoreći o tome, Vučić se nije ni osvrnuo na nezakonit rad televizije, naprotiv: “Svaki glas slobode i otpora blokaderskom nasilju je glas budućnosti, glas hrabrih ljudi koji žele da žive u zemlji u kojoj sami žele da odlučuju o svojoj budućnosti”, rekao je predsednik.
