Prvi potpredsednik Srba sa Kosova

Najtraženiji Srbin sa Kosova koji nije na poternici ozvaničio je svoje prisustvo u političkom životu izborom na mesto potpredsednika najuticajnije političke partije među Srbima na Kosovu. Na sednici održanoj 9. juna 2018. godine na kojoj je obeležena godišnjica od formiranja Srpske liste Milana Radoičića, Srbina rodom iz Peći, izabrali su delegati partije koja vlada u svih deset „srpskih opština“ na Kosovu i ima zamrznuti status u Vladi Kosova koju predvodi Ramuš Haradinaj.

Tako se ovaj neuhvatljivi „preduzetnik sa severa Kosova“, kako o njemu govore članovi Vlade Srbije, visoki predstavnici Srpske napredne stranke i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, legitimisao kao pravi politički predstavnik Srba u trenutku kada se govori o potrebi da se „pitanje Kosova“ reši jednom za svagda. Zašto uz Radoičića idu pridevi najtraženiji i neuhvatljivi poznato je onom delu srpske javnosti koji još uvek prati šta se dešava na Kosovu, a posebno posle nerasvetljenog ubistva Olivera Ivanovića, dugogodišnjeg lidera kosovskih Srba, mučki ustreljenog u Mitrovici 16. janura 2018. godine.

VARAVA IZ PEĆI: Milana Radoičića je sam Ivanović označio kao jednog od najvećih kriminalaca u tom delu Kosova, kao čoveka koji drži sve u svojim rukama, koji o svemu „na severu“ odlučuje jer je u njegovim rukama novac, ali i sila. Do ubistva Ivanovića o Radoičiću se u Srbiji malo znalo, nekako se više ćutalo nego što je smelo da se govori. Bilo je objava u kojima je navođeno da je on nekakav kum Zvonka Veselinovića, koji je dugo bio „prepoznat“ kao pravi lider Srba sa severa Kosova – još od „slavnih dana“ odbrane prelaza na Jarinju 2011. godine. Pominje ga Vučić u jednom od obraćanja naciji posle izbora na Kosovu u jesen 2017. godine i za njega kaže da je jedan od onih koji brane srpsku decu. Docnije, posle ubistva Olivera Ivanovića, Vučić je negirao da se ikada sreo sa Radoičićem, i da je sa njim razgovarao, u šta verovatno ni sam ne veruje.

Radoičića, s druge strane, godinama unazad poznaju srpska policija i tužilaštvo, koji su ga „gonili“ u tri odvojena postupka od 2009. godine naovamo i uspeli su da dokažu da je falsifikovao ličnu kartu jednog građanina Crne Gore za šta je bio simbolično kažnjen. Za dva postupka u kojima je bio zajedno sa svojim kumom Veselinovićem nije bilo dokaza da ga se osudi – u vezi sa poslovima u okviru izgradnje putne infrastrukture u različitim delovima Srbije. O tome je protekle zime detaljno bilo reči u nedeljniku „Vreme“ (videti tekst „Život, smrt i politika na severu“, „Vreme“ br. 1412).

Ako niste stanovnik Kosova, za Milana Radoičića ste mogli da znate samo iz priča i sa nekih fotografija. Oni za koje se pretpostavlja da bi mogli da ga poznaju, a nisu radnici MUP-a ili njegov zemljak Ramuš Haradinaj, ponašaju se prema njemu kao apostol Petar prema Isusu pred „hapšenje“: govore da niti ga poznaju, niti znaju čime se bavi, niti ko je on uopšte. Nažalost, niti su predstavnici srpskih institucija apostoli, niti je Radoičić Isus. Njegova biografija je više nalik onom Varavi koga je Pilat oslobodio, e da bi Isusa razapeli.

NEKI NE VERUJU, NEKI NE ZNAJU: Kolo je poveo predsednik države koji zna sve o svakom čoveku i selu u Srbiji, a negira da je ikada imao bilo kakve veze s njim. U danima kada se Radoičićevo ime pominjalo u vezi sa istragom ubistva Olivera Ivanovića, u zimu 2018. godine, Vučić je u javnosti govorio da ne veruje da bi taj čovek počinio ili učestvovao u takvom zločinu s obzirom da je svađa između njega i Ivanovića potrajala više od deceniju i po. Ni Marko Đurić, Vučićev izaslanik za Kosovo i poznati srpski maratonac i stradalnik, ne zna ništa o Radoičiću i na jednoj konferencije za novinare napada novinara „Insajdera“ koji pokušava da od njega sazna više o odnosu institucija Srbije sa čovekom snažne kriminalne prošlosti. Isto se dešava i sa ministrom policije dr Nebojšom Stefanovićem koji ne odgovara novinarima nego njih pita da li to oni tvrde da je Radoičić počinio neko krivično delo, a sam bi trebalo da zna da jeste ako je malo čitao novine u poslednjih nekoliko godina.

O Radoičiću ne zna ništa ni Milovan Drecun, stručnjak za pitanja bezbednosti na Kosovu i jedan od najdugovečnijih saradnika medija kada je reč o „dešavanjima“ na Kosovu. On je gostujući na Televiziji N1 zblanuto pogledao u Minju Miletić kada ga je pitala o Milanu Radoičiću – izgledao je kao čovek kome je rečeno da to ime ne spominje.

Drecun je poznat po tome da je lično pročitao sve dokaze o zlodelima Ramuša Haradinaja i drugih albanskih lidera, zna sve o kretanju međunarodnih mreža špijuna na prostoru Srbije, Kosova i drugih srpskih zemalja, a baš ništa ne zna o Radoičiću, odnedavno prvom potpredsedniku Srpske liste.

Ni Goran Rakić, lider Srpske liste, ne zna mnogo o Radoičiću, ali je na sednici na kojoj je ovaj koptiran u vođstvo partije rekao da bi Narodna stranka Vuka Jeremića trebalo da se bavi kriminalom u svojim redovima a ne time ko je Radoičić.

KO JE OVAJ ČOVEK: Radoičić je rodom iz Peći, ili okoline Peći, dakle iz „zone odgovornosti“ Ramuša Haradinaja dok je ovaj bio predvodnik takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Poslednjih desetak godina je sa svojom ekipom i kumom Veselinovićem razvio poslove širom Srbije, Kosova i Crne Gore, uglavnom u oblasti trgovine i transporta. Iz onoga što je o njemu bilo rečeno na prethodnim suđenjima, svoju karijeru i sudbinu vezao je za Veselinovića jer ga prati godinama unazad. Ako bismo pravili šaljiva poređenja, on je više Luka Braci a manje Tom Hejgen.

Izgleda da je posle etabliranja Zvonka Veselinovića kao jednog od najambicioznijih srpskih privrednika u poslednjih pet godina, Radoičiću ostalo da „drži“ sever Kosova i da sa svojim poslovnim partnerima iz Prištine i drugih kosovskih centara održava dobre poslovne odnose, dok je kum Zvonko prebacio delatnost na potezu Kopaonik – Koridor 11 – Novi Sad.

U Mitrovici ljudi izbegavaju da kažu njegovo ime u javnosti – toliki strah uliva građanima. Kada je autor ovog teksta prošle godine na ručku u jednom restoranu u Mitrovici postavio pitanje svojim sagovornicima o tome gde je Zvonko, šta radi njegova ekipa, čitava se kafana utišala i svi pogledi su se usmerili ka onom ko ga pominje tako glasno.

Veselinović i Radoičić su sa svojim pomoćnicima imali važnu ulogu u političkom životu Srba sa Kosova u nekoliko navrata, ali je suština uvek bila ista: trebalo je „ohrabriti“ tamošnje Srbe da podrže politiku Beograda. Neki su to razumeli iz razgovora i poruka, pa su učestvovali na raznim izborima na kojima pre 2013. godine ne bi nikada, a nekima je bilo potrebno da se dođe „na kuću“ i da mu se poruka saopšti u lice. Uglavnom, Veselinović i Radoičić su svoju poslovnu slobodu kupili radom na terenu kad god je trebalo: 2011. da navodno brane Srbiju i njene institucije na severu Kosova, a od 2013. godine da „menjaju svest“ Srbima i polako ih uvlače u „kosovsko društvo“.

Ova poslednja politička aktivnost im je verovatno donela i prećutno odobravanje međunarodne zajednice jer je trebalo na sve načine Srbe „ugurati“ u „kosovski voz“, a svi znamo da na njemu nema ikona koje je iscrtao Marko Đurić.

foto: youtube

POLITIČKA POZADINA: Politička dimenzija Milana Radoičića posebno je zanimljiva: on se pojavljuje na snimcima RTS-a i u kosovskoj štampi u različitom političkom okruženju s jeseni 2017. godine. Najpre ga vidimo u čuvenom video-radu izveštača RTS-a iz Mitrovice posle kosovskih izbora na kojima je „ubedljivo“ pobedila Srpska lista koja nije SNS. U krupnom kadru je Marko Đurić koji drži telefon u desnoj ruci i razgovara preko spikerfona sa Aleksandrom Vučićem. Naspram njega je Goran Rakić, sveže izbrijane glave, sa modernim naočarima na nosu, doteran i nasmejan. Između njih je, ali malo iza, dalje od kamere, neki čovek grubih crta lica, kao oni ljudi koji kad se smeju do izražaja im dođu bore oko očiju i na obrazima, ošišan nakratko i brade stare pet dana, obučen u crno. Docnije će se ispostaviti da je na toj kompoziciji, koja podseća na onu Nehru–Naser–Tito iz vremena stvaranja Pokreta nesvrstanih, taj treći upravo Milan Radoičić, siva eminencija sile i bogatstva na severu Kosova. To je čovek koji drži u rukama džinovsku flašu šampanjca marke Moet, poput pobednika na trkama Formule 1. U jednom trenutku Marko Đurić povede pevanje kao na tribini „Aco Srbine, Aco Srbne“, a Rakić i Radoičić veselo prihvate.

Druga slika na kojoj vidimo ovog preduzetnika jeste ona na kojoj je on na sastanku sa Ramušom Haradinajem u nekom restoranu u Prištini, u potpuno neformalnom, „sportskom“ izdanju. Na Kosovu se veruje da je upravo Radoičić bio spona sa Haradinajem koja je dovela do toga da poslanici Srpske liste podrže Haradinaja za premijera – dakle čoveka za koga se veruje da je ubijao u kolevci i vadio bubrege bez anestezije. Sam Haradinaj ga nešto docnije u emisiji na srpskom jeziku pominje kao glavnog čoveka Srba na severu Kosova.

Dakle, čovek koji je bio „označen“ kao potencijalni vinovnik u atentatu na Olivera Ivanovića, čovek sa debelim kriminalnim dosijeom i sa još većom famom o tome koliko je moćan u svetu kriminala, postao je i formalni predstavnik Srba sa Kosova. Srbe na Kosovu unilateralno predstavlja izdanak Srpske napredne stranke, Srpska lista, a lideri SNS-a tvrde da ne znaju ništa o Radoičiću.

Tokom ove godine Kosovo i Srbija bi možda morali da „unaprede svoje odnose“ i ako je Beograd na putu da uradi nešto „veliko“, od kakve pomoći za kosovske Srbe može da bude to što ih predstavlja čovek koji nema kredibilnu biografiju i koji lako može da bude ucenjen?

Možda je sve vreme i ideja da se to dogodi, da i Srbi preko likova kao što je Radoičić i Albanci preko likova kao što su Tači i Haradinaj budu primorani na kooperativnost. U suprotnom, biće otvoreni dosijei, saznaće se sve što se krilo, videće se da postoje dokazi za sve što je zvučalo samo kao glasina.

Možda je neko procenio da je to dobro, ali iskustvo običnih ljudi za sada nije takvo da bi otvoreno i glasno podržavali ljude čije ime ne smeju na ulici ili u kafani da pomenu. Predstavnici „međunarodne zajednice“ dolaze iz zemalja koje imaju kolonijalno iskustvo i sigurno su se susretali i sa gorim likovima nego što su Haradinaj ili Radoičić i svakako znaju kako da njima manipulišu. Za građane Kosova i Srbije to nikako nisu dobre vesti jer nema reda i poretka u državama koje vode ljudi sa kriminalnim dosijeima i ljudi koji nasilje stavljaju ispred dijaloga i kompromisa.

S druge strane, iskustvo nas uči da ova vlast, u poslednjih šest godina, zna da bogato nagradi svakoga ko joj pomogne u nekom teškom poslu: nekom tender, nekom hotel. Nekom grad. Zavisi od usluge.