Poslednjih meseci uočljiv je prodor beogradskih banaka u stranom vlasništvu na vojvođansko tržište. Tako je, na primer, Mikro fajans banka (Micro Financ Bank) u protekli ponedeljak u Novom Sadu otvorila već treću filijalu, a na prigodnom skupu najavljeno je da će ova banka do kraja godine aktivirati i poslovnice u Bečeju, Kikindi i Vršcu. Pre mesec dana je i Sosijete ženeral (Societe Generale) u Novom Sadu otvorio svoju poslovnu jedinicu, a još pre godinu i po dana u glavnom gradu Vojvodine počela je da deluje i filijala Rajfajzen banke. Zanimljivo je da je uglavnom reč o bankama u kojima zanatno vlasništvo (pa, dakako, i uticaj) imaju banke koje su u svetu poznate kao svojevrsni instrumenti međunarodnih finansijskih organizacija i specijalizovanih institucija velikih zapadnih država za pomoć i razvoj siromašnih zemalja. Na primer, među vlasnicima MFB-a svako će uočiti Evropsku banku za obnovu i razvoj (EBRD), Međunarodnu finansijsku korporaciju iz Vašingtona (IFC), kao i neke specijalizovane državne finansijske institucije Nemačke i Holandije.
Spomenuti IFC je suvlasnik i Rajfajzen banke, a izgleda da će postati i značajan akcionar još niza poslovnih banaka u Vojvodini nakon nedavnog usvajanja Zakona o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka s teritorije SRJ koji su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba – a po kome je, uprošćeno, između ostalog, toj korporaciji omogućeno da zameni potraživanja prema poslovnim bankama udelom u vlasništvu. Ovaj zakon već izaziva gunđanje širom Srbije jer je država (odnosno, na neki način, NBJ) preko tog zakona postala pretežni vlasnik Agrobanke, Ju banke, Srpske regionalne banke (Trsteničke i Smederevske), Niške banke, Vranjske, prokupačke i Pirotske, ali zasad najglasnije primedbe dolaze iz Vojvodine gde je ovaj zakon „zakačio“ pet ključnih banaka.
Naime, kako je saznao novosadski „Dnevnik“ (od 21. jula), pet vojvođanskih banaka koje su „nasledile“ dug nekadašnje Udružene vojvođanske banke IFC-u od ukupno 125.000.000 dolara (pošto su dale garancije krajnjim korisnicima kredita, među kojima se ističu novosadske firme Novkabel, Niva, „Petar Drapšin“ i NIT) ovih dana će najverovatnije, osim države, dobiti i novog velikog akcionara u liku IFC-a. Pošto bi spomenuti dug od 125.000.000 dolara nakon mogućeg otpisa i konverzije opao na oko 50.000.000 dolara, to bi omogućilo „povećanje“ kapitala Vojvođanske banke na 283.000.000 dolara, povećanje kapitala Novosadske banke na 66.000.000 dolara, Panonske banke 29.000.000 dolara, Privredne banke u Pančevu na 85 miliona dolara, dok bi slučaj Kontinental banke (u čije vlasništvo su već ušli Slovenci) ostao specifičan (a na nju pada 10 odsto duga IFC-u). To „povećanje“ kapitala bilo bi propraćeno deobom akcija ovih banaka državi i Međunarodnoj korporaciji – s tim da bi IFC stekao vlasničke pakete vredne 50.000.000 dolara, a država bi se ovim manevrom ovajdila za 75.000.000 dolara u akcijama vojvođanskih banaka. Već je, navodno, sačinjen i plan raspodele vlasništva – pa bi Savezna Republika Jugoslavija postala vlasnik 65 odsto akcija Vojvođanske banke, a IFC šest odsto, a stari vlasnici bi se, zbog nemoći da vrate strani dug, stisli sa 100 na 29 odsto udela. Zatim, u Novosadskoj banci bi država dobila 41 odsto vlasništva, a IFC 18,5 odsto, u Panonskoj država 35, a IFC 18,6 odsto i u Privrednoj banci u Pančevu država bi imala 91, a IFC dva odsto vlasništva.
Prema onima koji su dobro obavešteni o tome šta smera štab guvernera Mlađana Dinkića, NBJ u ime SRJ državno vlasništvo pokušala da proda tako da se obezbedi neka za nacionalnu ekonomiju „poželjna struktura vlasništva nad spomenutim bankama – pa se već nagađa da bi paket „novih akcija“ Vojvođanske banke nekako bio „prodat“ domaćim firmama, kako bi se obezbedilo da ova banka ostane „domaća“, dok bi se ostalima, a to bi najlakše bilo postići s bankama iz Vojvodine, bio pronađen strani kupac (pored već skoro prisutnog IFC-a). Uostalom, Dinkić je već nedavno javno obznanio da pet domaćih banaka preuzimaju strane banke. Kako je procurilo, kandidati za ovu operaciju su ABN AMRO banka (s američkim, britanskim i holandskim kapitalom), Erste banka iz Austrije, te Intersa ili Unikredito banka iz Italije.
Kad je reč o spomenutim vojvođanskim bankama, valja još dodati da su među njima banke koje imaju razloga da tvrde da već stoje dosta dobro kod publike. Vojvođanska banka sa oko 93,1 milionom eura štednje je među vodećim bankama SRJ, a tu su i Novosadska sa 16,3 miliona eura (10. mesto) i Panonska sa 5,3 miliona eura štednje (15 mesto na rang-listi kredibiliteta kod štediša). Jedno vreme je čak u vojvođanskim privrednim i političkim krugovima, proletos, kolala ideja da se Novosadska i Panonska banka integrišu (ili da jedna preuzme drugu) kako bi izbegle da ih preuzme država, ali ona, osim svađe između vojvođanskih autonomista i guvernera NBJ, nije rezultirala ničim drugim (osim što sada ceh plaća Miroljub Labus, kao Dinkićev nadređeni u G-17 plus, jer vojvođanske stranke neće da podrže njegovu kandidaturu za predsednika Srbije).
Najavljena velika operacija „podržavljenja“, pa zatim „internacionalizacije“ vojvođanskog bankarstva (što je sigurno u vezi i s procenama stranih banaka o potencijalnom profitu koji se najverovatnije može ostvariti u Vojvodini), i dalje izaziva političke komentare. Tako je Predsedništvo Vojvođanskog saveza (koji okuplja 19 stranaka i političkih grupa) nedavno u Subotici, 30. jula, izdalo saopštenje u kome se protestuje zbog toga što je gorespomenutim saveznim zakonom utvrđeno da banke moraju izdati nove akcije za 66 odsto veće od stvarnog duga, koji će vraćati u roku ne kraćem od 15 godina (dakle, reč je o dugu koji će preostati posle otpisa) i s tim akcijama „odmah platiti“ državu koja je taj otpis obezbedila (to jest, platiti to olakšanje duga portfeljom akcija na vlasništvo nad bankom). To bi, kaže se u ovom saopštenju, značilo da garant duga plaća daleko više od korisnika kredita. Predsedništvo VS-a je zbog toga podržalo zahtev da Ustavni sud zaustavi dejstvo saveznog zakona koji sve to omogućava. Politička poenta saopštenja Vojvođanskog saveza je u tome da se tim zakonom „praktično, bar kad je Vojvodina u pitanju, u potpunosti zaokružuje koncept prethodnog režima, koji je imao za cilj političku i ekonomsku devastaciju Vojvodine, a u konkretnom slučaju nastavak politike centralizacije bankarskog sistema“.
U privrednim krugovima u Novom Sadu cela operacija prodora stranog kapitala u Vojvodinu gleda se s manje straha, a neki čak kažu da će izazvati brži razvoj pokrajine od drugih delova Srbije i da se „provizija“ koja se sada mora dati centru, u tom smislu isplati.
