Prodaja Prvog partizana i ostale dogodovštine

Sedamdeset odsto imovine Ciglane Napredak iz vojvođanske varoši Čonoplja prodato je 19. novembra na aukciji za 23 miliona dinara, 50 puta veću cenu od početne. Kupac, bivši direktor Ciglane Milan Svilar, zadužio se kod banke ne iz inata da kupi firmu iz koje je pre mnogo godina najuren, nego zato što je ubeđen da će se uskoro u Vojvodini graditi naveliko i da će nastati jagma za crepom i ciglom što bi trebalo da mu donese i solidan profit.

Dve nedelje ranije (7. novembra) doskorašnjem direktoru društvenog preduzeća „Takovo“ iz Beograda Nikoli Dimitrijeviću laknulo je kad je dvadesetčetvorogodišnji Ranko Lukić za 10,5 miliona dinara kupio 70 odsto tog preduzeća. Početna cena bila 1,1 milion dinara. Dimitrijević je posle aukcije novinarima rekao: „Jedva smo čekali da nas neko kupi da ne bismo otišli u stečaj.“

Na istoj aukciji, za razliku od Dimitrijevića koji se za solidne pare ratosiljao propale firme, od sreće se rasplakao Zoran Žunić, vlasnik užičke privatne firme ABC proizvod, koji je potrošio 18,5 miliona dinara da bi kupio 70 odsto vlasništva društvene firme Prvi partizan-Emo i kroz suze radosnice obećao da će „za dve godine stvoriti najjaču firmu u zemlji“.

Ko je od uglavnom besposlenih srpskih političara imao želju da provede prijatne trenutke i da nešto nauči iz tržišne ekonomije mogao je jednom nedeljno da se edukuje na aukcijama Agencije za privatizaciju na kojima su prodavane bivše društvene firme. Teško da bi onda neko od njih mogao javno da kaže kako se u bescenje prodaju dobre srpske firme, a radnici isteruju na ulicu. Nikome, pa ni političarima, ne bi bilo naodmet da čuju jednog od kupaca, Bogića Vlaovića, koji je za 70 odsto vlasništva Beogradskog metalskog centra (BMC) platio 18,5 miliona dinara (iako je početna cena bila 350.000 dinara), a na pitanje da li je to mnogo odgovorio je:

„Ne bunim se zbog konačne cene, nju je odredilo tržište, tržište je reklo koliko to košta. Kad se stavi u odnos cena koju sam platio i 850-900 kvadrata prostora koliko BMC ima, tvrdim da je 500 eura po kvadratu ruiniranog halskog prostora maksimalna cena. To kažem zato što ne bih želeo da mi sutra bilo koja vlast dođe i kaže ‘puj pike ne važi ugovor jer je kupljeno za šaku dolara’. Ne gospodo, za BMC je data puna cena.“

IZNENAĐENI BRZINOM: A što se tiče beskrupuloznih tranzicionih kapitalista koji samo otpuštaju zaposlene i radnika čija je sudbina (u crno-beloj predstavi srpskih levičara) obično „zlehuda“, najbolji primer dao je Radomir Šljivić, vlasnik firme Moć prirode. Šljivić je uz pomoć kredita Cepter banke kupio 70 odsto preduzeća Vino Župa iz Aleksandrovca po ceni od 28,3 miliona dinara. Na pitanje novinara koliko će otpustiti od zatečenih 485 radnika, Šljivić je odgovorio da će privatizovana firma Vino Župa uskoro zapošljavati 800 do 1000 radnika.

„U decembru planiramo 140 aukcija“, kaže Andreja Popov, direktor Centra za aukcije Agencije za privatizaciju. „Od ponuđenih 96 preduzeća do sada su privatizovana 72, što je fantastičan podatak, posebno kad se poredi s nekim drugim zemljama u tranziciji. To je 75 odsto, sjajan rezultat, i pre pola godine nisam mogao ni da zamislim da ćemo imati takav rezultat. To bi značilo da ćemo, ukoliko se nastavi ovim tempom, do kraja godine imati 270 ponuđenih preduzeća i od toga 174 privatizovana. U planovima za ovu godinu bilo je predviđeno da se ponudi otprilike 150 do 160 firmi i da od toga polovina bude privatizovana. Mislim da su svi iznenađeni brzinom i količinom aukcijskih prodaja.“

Razlog za ovako visoko interesovanje budućih srpskih kapitalista Popov vidi u povoljnim uslovima prodaje, pre svega u diskontovanoj početnoj ceni i depozitu koji čini polovina početne cene preduzeća koje se prodaje.

„Najviše prodatih preduzeća je iz prehrambene, trgovinske, ugostiteljske i građevinske industrije. To su poslovi koji uvek dobro idu. Najlošiji sektor je tekstilna industrija i tu se veoma teško nalaze kupci. Na aukcijama dobro idu i trgovinske firme“, kaže Popov.

Desanka Baštinac, direktor i odnedavno suvlasnik trgovinskog preduzeća Prehrana iz Sombora, kaže da je početna cena za kupovinu ovog preduzeća bila 37,8 miliona dinara, a da je 70 odsto kapitala firme prodato za 135 miliona dinara. „Imali smo jednog jakog konkurenta na aukciji, našeg poznatog košarkaša Željka Rebraču“, kaže gospođa Baštinac.

Prehrana ima 350 radnika i 39 prodavnica sa znakom firme i šest radnji koje su date u zakup. Na aukciji se pojavio konzorcijum zaposlenih i u početku je bilo 28 suvlasnika, ali ih je sada 24. Onih četvoro koji su odustali nisu imali imovinu da založe kao hipoteku za kredit kod Vojvođanske banke. „Ipak je to velikih 66 miliona dinara koje je trebalo pokriti hipotekom. Planiramo i da investiramo 13,5 miliona dinara u ovoj godini i za to smo dobili garanciju Vojvođanske banke, ali smo i na to morali da damo hipoteku u duplom iznosu“, kaže za „Vreme“ direktorka Prehrane Desanka Baštinac.

Na pitanje da li je česta pojava da udruženi radnici (novi izraz je „konzorcijum“) kupuju firmu u kojoj su zaposleni, Andreja Popov, direktor Centra za aukcije Agencije za privatizaciju, kaže: „Mi to ohrabrujemo, ali ni na koji način ne želimo da favorizujemo taj oblik kupovine“.

Građevinska firma Stankom-Standard iz Aranđelovca dva puta do sada bezuspešno je išla na aukciju. Sima Jeremić, direktor ovog preduzeća, kaže da su mu u Agenciji za privatizaciju savetovali kao najbolje rešenje da napravi konzorcijum zaposlenih i da sami kupe firmu. „Mi smo imali interni oglas kojim smo želeli da proverimo da li ima zainteresovanih radnika i posle svega nisam siguran da ćemo uspeti u tome. Ljudi još strahuju od bankarskih kredita i uslova, tu su i hipoteke na ličnu imovinu i kojekakve garancije…“, kaže Jeremić.

Prema sada važećim odredbama Zakona, ako je prva aukcija neuspešna, Agencija je obavezna da objavi javni poziv za drugu, ali je onda početna cena 50 odsto niža od početne cene na prvoj aukciji. Stankom-Standard prodavan je dva puta ali po pravilima koja su važila da septembra, a zatim su promenjena. Prema tim pravilima prodajna cena firme na aukciji bila je 120 odsto od procenjene, pa je onda išla nadole i ko ju je prvi prihvatio, proglašen je kupcem. Letos je na takav način, za vrednost položenog depozita koji je iznosio 33 odsto, prodato 15 do 20 preduzeća.

STRAH OD PROŠLOSTI: U maju 2002. godine Stankom-Standard imao je prvu aukciju ali je, do tada vrlo zainteresovani, potencijalni kupac odustao. Na insistiranje dva nova potencijalna kupca, održana je i druga aukcija u junu 2002. ali, nažalost, ni ona nije bila uspešna.

Direktor Sima Jeremić kaže da je procenjena vrednost Stankom-Standarda letos bila oko 1,2 miliona eura, a početna cena na aukciji oko 470.000 eura. „Očekujem da će na trećoj aukciji početna cena biti oko 110.000 eura, a ako ne uspe na drugom nadmetanju početna cena iznosiće 55.000 eura za kupovinu 70 odsto kapitala firme“, procenjuje Jeremić.

Stankom-Standard, međutim, nikako se ne uklapa u preovlađujuću sliku Agencije za privatizaciju u kojoj se građevinske firme veoma uspešno prodaju na aukcijama. Na pitanje šta su razlozi neuspeha, direktor Sima Jeremić iznosi nešto dužu „istoriju bolesti“ ove firme:

„Standard je pre šest-sedam godina imao ugovor o povezivanju s beogradskom kompanijom Stankom koja je upravljala našim preduzećem, a sada situacija nije takva, mada je u Trgovinskom sudu u našem nazivu ostalo ime Stankom jer nismo želeli da prejudiciramo neke sudske odluke. Drugi razlog neuspešne prodaje je u tome što smo mi obavezni da platimo ekstraprofit oko 50.000 eura. Žalili smo se i još čekamo presudu Vrhovnog suda Srbije, koji nikako da donese odluku. Iskreno govoreći, mislim da nam je razrezan ekstraprofit samo zato što u imenu imamo odrednicu lošeg porekla – Stankom. Plaćanje ekstraprofita stavljeno je u stanje mirovanja dok se firma ne proda, ali pitam se ko će da kupi ovu firmu kad mora da plati i ekstraprofit.

Potpuno razumem potencijalne kupce kad kažu da ne znaju šta će se sve dešavati ako oni kupe ovu firmu. Postoji, naime, visok stepen nesinhronizacije u radu ministarstava pravde, finansija i privatizacije. Tako, na primer, Ministarstvo za finansije hoće prinudno da naplati ekstraprofit, a s druge strane Ministarstvo za privatizaciju ne dozvoljava bilo kakvu promenu u statusu imovine, odnosno ne dozvoljava da se ona otuđuje bez njihovog posebnog odobrenja.

To je začarani krug u kome ja kao prvi čovek firme i moji saradnici, iskreno rečeno, ne znamo da povučemo pravi potez. Ne sedimo skrštenih ruku, nameravali smo da prodamo deo imovine da bismo revitalizovali našu Betonjerku koja je jedan od najprofitabilnijih pogona u okolini i da bismo počeli novu gradnju na novim lokacijama, ali i tu imamo problem da dobijemo odobrenje. Mada sada radimo punim kapacitetom, ipak nećemo moći da napravimo toliki ostatak dohotka da pokrijemo sve dubioze koje su i velike i stare. Mislim da bi bilo logično i domaćinski da nam Ministarstvo za privatizaciju dozvoli da prodamo deo imovine preduzeća koju ne koristimo, dakle upravnu zgradu, i da novac od te prodaje uložimo u neki profitabilni program. Ali, ne možemo ni to da uradimo. Razumem Ministarstvo koje ne može da dozvoli stalne promene u kvantitetu imovine preduzeća koje se prodaje, ali bi trebalo da i oni nas razumeju.

Ono što je bilo do nas mi smo uradili, racionalizovali smo radnu snagu, sa 250 smanjili smo broj zaposlenih na 90, ali nažalost taj proces nismo mogli da diktiramo i u kvalitativnom smislu.“

Od upravne zgrade, kako ispravno zaključuju u Stankom-Standardu, moglo bi se dobro zaraditi. To, uostalom, pokazuju iskustva nekoliko aukcijskih privatizacija. Andreja Popov kaže da ima dosta preduzeća iz većih gradova po Srbiji koja imaju poslovni prostor na dobrim lokacijama i zato su interesantna potencijalnim kupcima. Kupac beogradske društvene firme „Takovo“, dvadesetčetvorogodišnji Ranko Lukić izjavio je posle aukcije: „Moj motiv za kupovinu ove firme je zemljište koje ona poseduje ispod Pančevačkog mosta, dva stovarišta i administrativna zgrada od 150 kvadrata. Položaj ispod Pančevačkog mosta je od strateškog značaja za promet proizvoda firme Keramika-Metalkop u kojoj sam suvlasnik sa ocem.“

KUPOVINA NA RATE: Za beogradsko izdavačko preduzeće Zaštita-pres na aukciji je bilo zainteresovano 12 kupaca. Početna cena bila je 1,2 miliona, a prodato je za 48 miliona dinara. Firmu su kupili grupa zaposlenih i dosadašnji direktor Milovan Petrović, koji je ocenio da bi realna cena bila 30 miliona. Međutim, cena je porasla na 48 miliona jer je ostale kupce interesovao samo poslovni prostor na dobroj lokacija. Čini se da je po istom principu konzorcijumu zaposlenih prodato još jedno beogradsko preduzeće – Konsalting biro, čija je početna cena od 241.000 dinara tokom aukcije narasla 60 puta, pa je firma prodata za 14 miliona dinara, zahvaljujući najpre poslovnom prostoru.

U privatizaciji somborske Prehrane, po rečima direktorke Desanke Baštinac, važnu ulogu odigrala je poznata Grašalkovića palata. Od 1965. godine do aukcije ta zgrada bila je vlasništvo trgovinskog preduzeća Prehrana. „Znamo da kad je počela priča o privatizaciji Prehrane, svi potencijalni kupci bili su zainteresovani samo za Palatu jer je ona zaista vredna“, kaže direktorka Baštinac. „Oko te palate napravljen je jak lobi potencijalnih kupaca i mislim da je taj lobi u privatizaciji podigao u nebesa vrednost Prehrane. Kad se pojavio prvi kupac interesent, mi smo se s predsednikom Opštine dogovorili da Palatu izuzmemo iz privatizacije i poklonimo gradu Somboru. U beogradskom Drugom opštinskom sudu potpisala sam prenos vlasništva Palate bez naknade na ime države Srbije. Niko nije mogao verovati da ćemo mi to učiniti. Mi smo je poklonili, ona je sada državno vlasništvo, s tim što imamo pravo da budemo u njoj i da koristimo prizemlje i deo sprata. U njoj će verovatno biti galerija poznate somborske porodice slikara Stojkov i samo pod tim uslovom poklonila sam je državi.“

Posle početne euforije, još dok se uče da uživaju u vlasništvu i odgovaraju za rizike koje ono nosi, novi vlasnici počinju polako da se presabiraju. Ponovno čitanje kupoprodajnih ugovora otkriva i poneku neprijatnu činjenicu. Najčešći slučaj aukcijske privatizacije podrazumeva da su novi vlasnici firmu kupili sa otplatom na šest godina, prva rata je učešće koje je dato na aukciji tako da imaju neku vrstu grejs perioda od godinu dana. U ostale rate, međutim, ugrađena je inflaciona stopa. To gotovo svi kupci vide kao „malu nezgodaciju“ jer su svi mislili da je cena firme koju kupuju fiksna, pošto se u ugovoru kaže da je otplaćuju u „pet istih rata“. Ako je u ugovorima tako zapisano, onda na „jednake“ godišnje rate ne bi trebalo ništa da se „kači“, smatraju novi vlasnici.

Bogić Vlaović kaže da u kupoprodajnom ugovoru ipak postoji klauzula da će godišnja rata biti obračunata na osnovu rasta cena na malo. „Mislim da je to propust. Mnogo bolje bilo bi da se vrednost rate veže za kurs eura ili za stopu inflacije koju za ovaj region propisuje Evropska unija (do devet odsto) nego za rast troškova života. Bojim se da ću biti bankrot za dve godine ako po tom kriterujumu budem otplaćivao rate za Beogradski metalski centar. Podneo sam zahtev Agenciji za privatizaciju da se to promeni jer nemam trgovačku firmu koja će srušiti BMC i napraviti samouslugu, nego se bavim proizvodnjom i zapošljavaću radnike dok ne odu u penziju. Optimista sam da će država razumeti moju sugestiju, ali za sebe neću tražiti izuzetak. Ako tako bude za sve, prihvatiću i za sebe. Ali, u Agenciji su i sami pokrenuli inicijativu i predložili Ministarstvu za privatizaciju da se taj deo promeni i reguliše tako da se ceo iznos otplate kupljene firme veže za kretanje kursa eura. Smatram da će to biti i podstrek za strane ulagače. Inače, imam dogovor s Komercijalnom bankom da mi pomogne za svaku narednu godišnju ratu otplate BMC-a. Firmu sam mogao da kupim i za keš da sam imao novac. Uzeo sam je na šest jednakih godišnjih rata i to je bio glavni motiv da uđem u takvu kupovinu. Svakog novembra naredne godine, do 2007, mora da se plati po jedna rata. Postoji mogućnost da se jedna rata ili ceo iznos plati obveznicama stare devizne štednje tako što će se dati obveznice koje dospevaju maja 2003. godine i tako otplatiti rata koja dospeva u novembru 2003. Time bi se ona klauzula o rastu cena na malo mogla izbeći.“

Bogić Vlaović inače je vlasnik i direktor firme NHBG Žiks Hard. Od 1990. godine radio je na Tehnološko-metalurškom fakultetu kao saradnik na Katedri za obojene metale na poslovima osvajanja novih odlivaka i izrade modela, a potom otvorio privatnu firmu koja je mirovala do 1994. godine. „Čekao sam da prođu nesrećne godine nezapamćene hiperinflacije kad je bilo nezamislivo baviti se proizvodnjom. Od te godine firma živi u kontinuitetu, preživeli smo do sredine 2001, kada se kao dobra vila pojavila Evropska unija. Bavimo se izradom modela, livenjem i mašinskom obradom gotovih odlivaka. Pet godina radimo elemente spojne opreme za Elektroprivredu Srbije. To su zapravo strujne stezaljke koje se koriste u svim postrojenjima za proizvodnju struje i trafo-stanicama i prave se od čistog aluminijuma, bakra i legure ta dva metala“, kaže Vlaović.

Elektroprivreda Srbije (EPS) predložila je 2001. godine firmu NHBG Žiks Hard na tender Evropske unije za remont elektroprivrednih postrojenja vredan 550.000 eura. Za šest meseci, koliko je posao trajao, firma ga je odradila više nego uspešno i isporučila 253 tipa stezaljki (11.500 komada). Konkurenti na ovom poslu bile su najpoznatije svetske firme kao što su Simens, ABB, „Rade Končar“…

SKOK POČETNE CENE: Firma NHBG Žiks Hard proizvodi odlivke – od konstrukcije, modeliranja, prototipova do mini serija. U bivšoj Jugoslaviji strujne stezaljke radila je firma Dalekovod iz Zagreba, to je i sada jedna ogromna kompanija koja ima tri hiljade radnika. Do 1999. godine Elektroprivreda Srbije trošila je zalihe delova iz te firme, a posle bombardovanja ostala je bez ijednog komada. „Šest meseci u tri smene radila je moja firma posle NATO bombardovanja da bismo zadovoljili potrebe EPS-a i popravili sve ono što je bilo uništeno. Naš zadatak je bio da proizvedemo veoma veliki broj strujnih stezaljki u malim serijama. To podrazumeva veliki broj modela i alata i zadovoljili smo sve potrebe EPS-a. Mislim da je to i bio razlog da nas EPS predloži kao dobavljače na međunarodnom tenderu Evropske unije, a Komercijalna banka da nam dâ bezuslovnu i neopozivu garanciju na tadašnjih milion nemačkih maraka“, kaže Bogić Vlaović. „Dostigli smo nivo da jedan odlivak osvojimo, iskalupujemo, izlijemo i isporučimo kupcu. Sa tehnologijom koju imamo, u mogućnosti smo da izlijemo najkomplikovanije odlivke i tako smo postali četvrti verifikovani proizvođač u Evropi.

Za sve ove godine uspeli smo u potpunosti da razvijemo izradu dokumentacije, modela i proizvodnju odlivaka. Ali, mašinska obrada koja je poslednji segment u našem tehnološkom lancu bila je veliki problem. Zato sam morao da angažujem puno radionica drugih firmi. To nije bilo najsrećnije rešenje i stalno sam razmišljao kako da napravim sopstvenu mašinsku radionicu. Imao sam razgovore sa Komercijalnom bankom, ali od njih nisam uspeo da dobijem kredit. Onda sam odlučio da se uključim u aukcijsku privatizaciju. Gledao sam, pratio šta se dešava i s partnerom iz Nemačke a uz konsultacije s Komercijalnom bankom pojavio sam se na aukciji kad se prodavao Beogradski metalski centar (BMC) na Voždovcu. Obišao sam firmu pre nego je stigla na prodaju, podigao dokumentaciju za aukciju, razgovarao s radnicima i objasnio im da sam ja iz iste branše. Dopala mi se lokacija koja ima dobar teretni ulaz, ali video sam da će mašine morati da se remontuju. Početna cena na aukciji bila je 350.000 dinara, a BMC sam kupio za 18,5 miliona dinara. Znao sam da će početna cena od 5000 eura jako da poraste jer je postojalo veliko interesovanje potencijalnih kupaca među kojima sam video veoma ugledne poslovne ljude iz male i velike privrede. Da je BMC do tada bio moja firma i da sam morao da ga prodajem, ne bih ga dao ispod pola miliona eura.“

Komercijalna banka već je Bogiću Vlaoviću odobrila 25.000 eura za prvu ratu i to je već prebačeno Agenciji za privatizaciju. Istu sumu dobio je i od partnera iz Nemačke, uplatio je Agenciji i time je u potpunosti izmirio početnu obavezu. Dan posle kupovine Vlaović je u BMC-u mašinskom obradom počeo da finalizuje svoje odlivke. Kaže: „Mislim da su 24 radnika u Beogradskm metalskom centru vrlo pozitivno reagovala na moj dolazak kao novog vlasnika većinskog kapitala.“

Bogić Vlaović je do sada u bukvalnom smislu bio podstanar – kao građanin/direktor, kao firma i kao livnica. Njegova firma NHBG Žiks Hard širi biznis na proizvodnju elemenata kontaktne mreže za Železnicu. Pre nekoliko dana Vlaovićev gost bio je direktor hrvatske kompanije „Rade Končar“ i ponudio da NHBG Žiks Hard proizvodi delove za tu kompaniju. „Želim da širim posao, ali se još nigde nisam javio za pozajmicu jer je moj moto da prvo nešto napravim i dokažem pa onda da tražim finansijera. Verovatno ću kad završim biznis-plan konkurisati kod Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i nadam se da me neće odbiti za oko 300.000 eura koje želim da potrošim za mnogo važniji projekat koji se zove ovjesna oprema za dalekovode, za izradu modela za odlivke i za standard mojih radnika. Mislim da moja firma posle svega ima dovoljno kredibiliteta da se pojavi kod države sa zahtevom i da dobije kredit za proširenje proizvodnje. A želja mi je da jednog dana o svom trošku napravim odeljenje modelara i livaca u Elektrotehničkoj školi koja se nalazi pored BMC-a.“

RADNIČKE BOJAZNI: Srpski premijer Zoran Đinđić nedavno je pozvao poslovne ljude i sve građane koji imaju preduzetničkog duha i kapitala „da ispune patriotsku dužnost“ i kroz privatizaciju kupe neku od društvenih firmi. Ne samo taj premijerov poziv nego mnogo više zov profita pokrenuo je mnoge da postanu kupci društvene imovine. Ali, mnogi od njih sada vraćaju lopticu premijeru, njegovoj vladi i državi i sugerišu da ih oslobode dela poreza za ovu godinu do trenutka kad su postali vlasnici privatizovanih preduzeća. „Gde god smo bili uveravali su nas da će tako biti, ali još nema takve odluke. Čujemo da će to biti po završnom računu i to bi bilo veoma dobro“, kažu neki od kupaca.

Da poneki čitalac ne bi poneo pogrešan utisak posle ovog teksta, za kraj je ostavljeno razmišljanje Desanke Baštinac:

„Jesu nam rate malo velike, jeste da se pomalo i bojimo jer ipak je naša jednogodišnja zarada otišla na aukciju. Ipak, mi koji smo kupili Prehranu nismo se pokajali. Radnici su malo skeptični, boje se, a mislim da nemaju razloga za strah ako hoće da rade. Sada moramo više da mislimo i na konkurenciju ako želimo da opstanemo i da ne izgubimo uloženi novac. U Somboru ima puno malih prodavnica, ali one nam nisu velika konkurencija. Međutim, jeste nam konkurencija kompanija ‘Rodić’ koja je pre mesec i po dana zakupila Robnu kuću Beograd. A prošle subote i firma ‘Matijević’ stigla je u Sombor kao većinski kupac akcija PP ‘Bezdan’ i otvorila jedan veliki lokal.“