Prevareni partner upolitičkom braku

Dobra vest u vezi sa VAC-om glasi da se Nemci, kao vlasnici polovine lista, nisu mešali u uređivačku politiku „Politike“. Privatno nisu krili da sve svoje poslovne neuspehe pripisuju nedovoljno privlačnom sadržaju srpskih novina, ali su zvanično poštovali ugovor po kom srpska strana ima zlatnu akciju u izdavačkim poslovima, dok se nemačka pita za štampanje, marketing i oglase.

Čitaoci u to uglavnom nisu verovali. Interno smo se šalili da je u javnosti srpska strana kompanije uvek na dobitku, jer su čitaoci nepopularne uređivačke poteze po pravilu pripisivali „Švabama“, ma šta glavna urednica o tome javno rekla. One kojima se nije dopao novi prelom „Politike“ nisam, primera radi, mogla da razuverim da novi izgled lista nisu predložili Nemci, već jedan Srbin iz Hrvatske zaposlen u „Njujork tajmsu“.

VAC-ovci su sportski podneli čak i kada sam, na početku mandata, njihov deo kompanije proglasila odgovornim zbog pogrešne odluke da se na prostoru rezervisanom za smrtovnice objavi podrugljiva čitulja povodom smrti Slobodana Miloševića u Hagu. Da se razumemo, bili su ogorčeni mojom javnom kritikom objavljivanja sporne čitulje, ali je nemački član Upravnog odbora kompanije, koji je zbog nastalog spora doputovao čak iz sedišta matične kompanije, Esena, ipak spremno priznao da se ništa slično ne bi moglo desiti ni u jednom nemačkom listu. Iz jednostavnog razloga što bi se time prekršilo zlatno pravilo po kom se, na prostoru rezervisanom za rubrike „in memoriam“, ne sme likovati ni nad čijom smrti.

foto: milovan milenković

Loša je vest da je VAC-ovo nemešanje u uređivanje novina bilo manje izraz poštovanja ili priznanja profesionalizma i samostalnosti urednika i novinara, a pre ustručavanja od bilo kakvog sukobljavanja sa lokalnim partnerima i vlastima, barem dok kompanija ne konsoliduje položaj i ne ostvari glavne poslovne ciljeve u Srbiji.

VAC je imao u planu da vodeću poziciju na medijskom tržištu zauzme objedinjavanjem štampe i distribucije dva velika lista, „Politike“ i „Večernjih novosti“. To se u VAC-ovom poslovnom žargonu nazivalo „sinergijom“ i sve je bilo podređeno tom cilju, što će reći da je kompanija bila više zainteresovana da se sliže sa političarima na vlasti nego da ovde unapređuje novinarske standarde ili poslovnu praksu Politike novine i magazini (PNM).

U Esenu su i pre Bode Hombaha znali da se u zemljama u tranziciji sve rešava kroz politiku i da bez dobrih političkih kontakata, i valjda podmazivanja lokalnih poslovnih i političkih partnera, nema uspeha ni u jednom biznisu u istočnoj Evropi. U susednoj Crnoj Gori, primera radi, VAC se radije povukao iz zajedničkog posla sa podgoričkim „Vijestima“ nego da podrži uredništvo u sukobu sa Milom Đukanovićem.

Uostalom, VAC nije došao do srpskog medijskog „dragulja u kruni“ kroz svađu sa srpskom politikom, već zbog lične veze između srpskog premijera Zorana Đinđića i moćnog nemačkog biznismena sa jakim vezama u tada vladajućoj stranci i evropskom establišmentu u Briselu, bivšeg šefa Pakta za stabilnost Bode Hombaha.

Ako su srpski novinari posle Petog oktobra i imali razloga da se nadaju da će dolazak velikih medijskih kompanija sa Zapada značiti osamostaljivanje ovdašnjih medija u odnosu na političku vlast u Srbiji, u drugoj polovini ove decenije im je već bilo jasno da od toga nema ništa. VAC je u Srbiji bio zbog profita, a ne da unapređuje novinarske standarde. Osim toga, čak je i pod Miloševićem urušena i bogobojažljiva „Politika“ bila pojam prestiža u svetu novinarstva, barem u odnosu na lokalne i regionalne medije koji su u Nemačkoj izlazili pod okriljem VAC-a. Možda onda nije ni čudo što se VAC ovde slabo mešao u posao koji se ticao medija, a više se bavio maloprodajnim dilovima sa lokalnim bitangama. Može se reći da su čak i kupovine „Politike“ i novosadskog „Dnevnika“ obavljene koliko-toliko transparentno u odnosu na stvaranje maloprodajne mreže od tri entiteta, „Borbe“, „Politike“ i Duvan prometa, pri čemu je argument za odvajanje kioska od matičnih preduzeća glasio da je maloprodaja tobož „neprofitabilan“ posao. Pa je u skladu sa tim VAC „pomogao“ „Borbi“ i „Politici“ tako što je taj „gubitnički“ biznis preuzeo na sebe – sve sa svojim lokalnim partnerom Stankom Subotićem Canetom.

Kako bilo, dok god je živela nada da će Nemci u Srbiji u doglednom roku zaokružiti poslovno carstvo, vlastima u Beogradu išli su samo niz dlaku. Zato me iznenadilo kada se direktor VAC-a Bodo Hombah prošle sedmice, objašnjavajući odluku o povlačenju iz Srbije, žalio Dojče veleu na „silu nacionalističkih tonova“ u Srbiji. U vreme vladavine Vojislava Koštunice, naime, takve primedbe javno nije iznosio. Prisećam se, štaviše, VAC-ovog oduševljenja kada je formirana vlada Mirka Cvetkovića. Bila sam prisutna kada je VAC-ov funkcioner novoizabranom premijeru preneo zadovoljstvo zbog pobede koalicije Za evropsku Srbiju, uz zahvalnost VAC-a što je vlada već na startu, u privatnom kontaktu, obećala da će VAC moći da preuzme udeo u „Novostima“ koji je kupila preko lokalnih posrednika. Premijer je srdačno primio čestitke i zahvalnost.

Zašto je onda VAC sada krenuo đonom na vlast u Srbiji i na Borisa Tadića? Zašto se Bodo Hombah ponaša kao prevareni partner u poslovno-političkom braku? To sa sigurnošću može da zna samo neko ko je lično upoznat sa privatnim kontaktima VAC-a i Tadićevih ljudi u poslednjoj godini ili dve. Može biti da je Hombahu zaista nanesena neka velika nepravda, možda je zaista dobio čvrsta obećanja koja su potom izneverena, možda je politički i poslovno reketiran, možda su mu nabijeni rogovi i možda zaista nemamo razloga da se ponosimo ponašanjem naših vlasti kada je reč o VAC-ovom pravu na „Večernje novosti“.

No, bez obzira na to kako se završi najnoviji VAC-ov poduhvat – tu mislim na pokušaj neprijateljskog preuzimanja akcija „Novosti“ u Beču (hostile takeover u anglosaksonskom poslovnom žargonu) – može se slobodno reći da je VAC u Srbiji doživeo brodolom kakav je dobrim delom i sam zaslužio. Uprkos ličnom nastojanju Bode Hombaha da za sve VAC-ove neuspehe okrivi Srbiju i samo Srbiju, odgovornost za politički, poslovni i moralni krah VAC-a u Srbiji sigurno snosi i sam VAC. Nemačka kompanija nikog neće uspeti da ubedi da su svi osim VAC-a krivi za VAC-ov izbor domaćih partnera, za VAC-ov izbor menadžera bez poslovnog ugleda i sumnjivih reputacija, za to što je poslovne transakcije VAC obavljao tako da su za njima ostajali repovi, sumnje, nezadovoljni i unesrećeni. Bez obzira na tvrdnju Bode Hombaha da su ga sa poslovnim partnerima VAC-a u Srbiji (tu verovatno misli na Caneta Subotića, sa kojim je u međuvremenu navodno prekinuo partnerstvo) isprva upoznali srpski političari, i da su mu oni preporučili takve partnere (tu verovatno aludira na Zorana Đinđića).

Slične kontroverze nisu pratile ostale zapadne medijske kuće u Srbiji, poput Ringijera ili Foksa. Takav neuspeh nisu doživeli neki investitori koji, za razliku od VAC-a, sa sobom nisu nosili veliki štap (alegorijska slika koja otprilike dočarava pregovaračku poziciju nemačkog biznismena koji domaćoj vlasti može da preti Angelom Merkel i njenim uticajem na srpske šanse za priključenje Evropskoj uniji). U nastojanju da druge okrivi za svoje propuste, Bodo Hombah je vešto izabrao trenutak da indirektno zapreti srpskoj vlasti i posrednicima u kupovini „Novosti“ na koje se svojevremeno oslonio, procenjujući valjda da je Milan Beko u ovom momentu posebno ranjiv, kao omraženi tajkun koji se odskora još nalazi i u javnom klinču sa popularnim srpskim predsednikom. Hombah je dobro odigrao i kartu sa fotokopijama uplata desetina hiljada VAC-ovih evra koji su početkom ove decenije legli na račune Manojla Vukotića. U Srbiji je uvek mnogo onih koji se raduju sramoćenju moćnih i privilegovanih, to je za deo nacije provod sličan onom koji im Željko Mitrović pruža na Farmi.

Da je Srbija pravna država – ili, ako više volite, da je Srbija Amerika – Hombah bi gorko zažalio što je ikada igrao na tu kartu. U Americi naime od 1977. godine postoji FCPA (Foreign Corrupt Practices Act), Zakon o korupciji koju provode strane kompanije, na osnovu kog je Daimler AG, proizvođač „mercedesa“, ove godine platio blizu pola milijarde dolara kazne i troškova zbog toga što su činovnici ove kompanije podmićivali državne službenike u Kini, Egiptu, Srbiji i drugim zemljama. Stvar je, nažalost, tako rešena bez suđenja, što znači da možda nikad nećemo saznati ko je u Srbiji primio Daimlerov mito. Davanje mita nije, naravno, krivično delo samo u Americi, već i u Nemačkoj, i to od 1997. godine (do tada ste komotno mogli da dobijete poreske olakšice na osnovu korupcije u državama u kojima ste pokušavali da prodate nemačku robu – takva je bila nemačka korporativna kultura, koju Amerikanci inače nazivaju „kulturom mita i korupcije“, iako Nemci ne prednjače u Evropi kada je podmićivanje posredi). Amerikanci tvrde da su Nemci šampioni ne samo u izvozu, već i u davanju mita, i da je Daimler podmićivao u barem 22 strane države (nemačka kompanija izbegla je suđenje u Njujorku tako što se nagodila sa američkim Ministarstvom pravde, koje smatra da je državni službenik u smislu američkog zakona svaki činovnik nekog javnog preduzeća. To olakšava krivično gonjenje, kome je u slučaju Daimler jedini osnov što je nemačka kompanija izašla na njujoršku berzu).

I ne samo što nismo Amerika, kod nas je VAC hladno saopštio putem medija da je podmitio jednog srpskog urednika, a naše Ministarstvo pravde i naš državni tužilac nisu smogli snage čak ni da primete da je davanje mita krivično delo u Srbiji i da će obaviti razgovor sa službenicima ove kompanije u Srbiji.

Za medijske poslenike u Srbiji pravo je pitanje imaju li boljeg izbora od stranih i domaćih lihvara i korupcionaša, odnosno od biranja između raka i leukemije, da parafraziramo bivšeg bosanskog predsednika Aliju Izetbegovića, koji je 1992. tako opisao bošnjački izbor između Srba i Hrvata. Priča o VAC-u je priča o osvedočeno alavim srpskim „posrednicima“ (nebitno da li iz tajkunske ili političke sfere), koji su po svemu sudeći stalno obećavali VAC-u da će još malo pa zavladati srpskim tržištem, ali samo dok još plati ovo ili ono… Ovde se, zapravo, ni VAC ni Srbija nisu proslavili. VAC se družio čas sa Canetom Subotićem, a čas je kupovao kioske od biznismena iz njemu bliskog miljea: čas je kupovao novine sa Bekom i Miroslavom Miškovićem, čas podmićivao urednike i ko zna sve koga još… Ni Srbija se nije proslavila. Umesto da je, kao zemlja domaćin, pametno vodila važnog investitora, prepustila ga je na milost i nemilost domaćim mešetarima.

Ostao VAC ili otišao, stvari su u Srbiji opet na početku. Medijskim kućama, uključujući i distributivne, i dalje su potrebni ozbiljni partneri, samo će takve sada nalaziti još teže nego pre deset godina, i to ne samo zbog finansijske krize. Verovatnije je da će se takvi „ozbiljni“ investitori sada tražiti među lokalnim privrednicima bliskim vlastima.