Ambasador Irske poručio je u Beogradu da će, “ako se mi pitamo”, Srbija otvoriti Klaster 3. Pitala se i Holandija, čije se protivljenje mahom odnosi na stanje u oblasti vladavine prava. “Klauzula o ravnoteži” je jasna – ako nema napretka u fundamentalnim oblastima prava, nema napretka u pregovorima u celini. Od tog reformskog paketa Vučićeva vlast beži kao đavo od krsta, ali ne odustaje od prodaje magle, iako se dosta toga promenilo od kako je Hrvatska 2013. pozdravljena kao poslednja članica Unije
Diplomatska ofanziva Srbije, zamišljena tako da se zvaničnici u Briselu ubede da je Beograd posvećen demokratiji i reformama, završena je i pre nego što je počela, odlukom Holandije da ne dopusti otvaranje Klastera 3. Džaba kerozina i dnevnica.
“Procena Vlade Holandije o Paketu proširenja za 2025. godinu i dalje važi: otvaranje Klastera 3 u ovom trenutku ne bi bilo zasnovano na zaslugama, imajući u vidu zabrinutost u pogledu vladavine prava.”
Predstava koju je pripremio kvartet iz prvog ešalona srpske vlasti u Briselu nije prošla. Kako bi, kada se Klaster 3 bavi stanjem medija, obrazovanja i univerziteta.
SEZONA NAZADOVANJA
Lideri Unije su na nedavnom samitu EU – Zapadni Balkan u Tivtu već preslišavali evropsku posvećenost Aleksandra Vučića, pa je on u misiju raspirivanja optimizma poslao predsednicu Skupštine i ministre finansija, spoljnih poslova i evropskih integracija. Organizovan je poseban panel, na kome su, pod naslovom “Zamah u reformama Srbije”, saopštavani rezultati u oblasti vladavine prava i unapređenja zakonodavnog okvira, makroekonomske politike i investicionih potencijala, spoljnopolitički prioriteti ili analiza reformske agende Plana rasta EU za Zapadni Balkan.
Emisari su odradili povereni im zadatak, pohvalili se režimskim medijima kako su naišli na razumevanje i ohrabrivanje da Srbija nastavi evropskim putem.
Kojim putem? Vučićev režim sistematski udaljava Srbiju od EU jer ne želi pravnu državu, nezavisne institucije, slobodne medije… Taj put vodi ko zna kuda, ali svakako ne do Brisela. Ništa tu nije slučajno. Od svega iznetog jedino je tačno da je politika proširenja ponovo visoko na evropskoj agendi. To potvrđuju Crna Gora, Albanija, Ukrajina i Moldavija, ali ne i Srbija, koja je davno zaboravila da je članstvo u EU njeno strateško opredeljenje.
Srbiji je rok za sprovođenje reformskih agendi istekao 30. juna. Unutar EU, Holandija nije usamljena u proceni da Srbija ne samo da nije ispunila očekivanja već da nazaduje. Podržavaju je Švedska i tri članice sa Baltika. Nijedan klaster nije otvoren već pet godina.
Da li to znači da Srbija neće primiti predviđena sredstva iz Plana rasta EU za Zapadni Balkan, čiji je cilj ubrzanje priključenja Uniji? Da li će novac biti preusmeren prema zemljama kandidatima koje ispunjavaju svoje obaveze? Ili da će dobiti mali deo onoga što je mogla da dobije?
Ministar za evropske integracije Nemanja Šarović kaže da se u Briselu ne vodi samo administrativna borba za fondove već i politička borba za percepciju Srbije kao moderne, reformske države koja je spremna da preuzme obaveze koje donosi punopravno članstvo u evropskoj porodici naroda.
foto: tanjug…
NALET NIČIM IZAZVANOG SAMOOHRABRIVANJA
Borba sa vetrenjačama. Ko u EU, sem zagriženih desničarskih nacionalista ili plaćenih lobista Beograda, još veruje da je Srbija spremna da preuzme obaveze? Tu priču Vučić ponavlja duže od decenije. Dovoljno dugo da mu više ne veruju.
Još ministar Šarović u naletu ničim izazvanog samoohrabrivanja ponavlja da je Srbija uspešno realizovala veliki broj koraka iz reformske agende i da će o tome podneti izveštaj Evropskoj komisiji najkasnije do 15. jula.
Molim? Srbija je ispunila samo šest od 34 koraka. Takva retorika zamajavanja može da prođe u Srbiji, ali ne i unutar EU, posebno ne među zemljama koje su otvoreno nenaklonjene Vučićevom režimu. Krajem juna, tridesetak poslanika Evropskog parlamenta (EP) iz pet političkih grupacija zatražilo je od Evropske komisije (EK) da hitno zaustavi autokratski progon u Srbiji i zaštiti aktiviste, novinare i studente koji su izloženi brutalnoj odmazdi države zbog iznošenja istine o upotrebi zvučnog oružja u martu 2025.
Komisija će sve proveriti i onda doneti odluku da li će ili ne odobriti isplate druge tranše, čiji je rok istekao 30. juna. Postoji mogućnost da oko 330 miliona evra bude preusmereno ka kvartetu takozvanih “frontranera”. Možda neki novac legne i na račun srpskog budžeta, ali to i dalje nije potvrda reformske uspešnosti. Više se radi o “ohrabrivanju” Srbije. To je kao kad loš đak ima jedinicu, a onda mu poklonite trojku kao znak “ohrabrenja”. Gde to ima? Šta je EU? Humanitarna organizacija ili unija država koje su dobrovoljno prihvatile da ispunjavaju precizno definisane norme?
Nisu, međutim, svi unutar EU skloni takvom dobročinstvu, koje je u suštini loša usluga Srbiji i pogrešan signal onima koji se reformski trude. Evropski parlament je 7. jula raspravljao o Srbiji. “Nema gledanja kroz prste”, reči su izvestioca EP za Srbiju Tonina Picule, reči zbog kojih se još jednom kao “Srbomrzac” našao na meti Beograda i režimskih medija.
SRBIJA – SLUŠAJ ZA SEBE
Vlast u Beogradu uspela je “nekom tajnom vezom” da isposluje da grupacija narodnjaka EPP, najveća unutar EP, spreči široku debatu o Srbiji, koja je već postala slučaj za sebe. Evroparlamentarci su ranije izglasali izveštaje o svim kandidatima sa Zapadnog Balkana, a Srbija je slučaj za sebe.
EPP, čiji je SNS pridruženi član, insistirao je da se rezolucija o Srbiji stavi direktno na glasanje, bez prethodne rasprave na plenarnoj sednici. Nije prošlo, ali umesto standardne rasprave sa većim brojem govornika, debata je svedena na izlaganja samo po jednog predstavnika svake od grupacija unutar Parlamenta. Manevar zaštite SNS-a donekle je uspeo, ali oštre kritike nisu izostale. Iako rezolucije EP u značajnoj meri daju ton dokumentima Evropske komisije, u Beogradu pokušavaju da ih nipodaštavaju. Veruju da će godišnji izveštaj EK biti “znatno pozitivniji i konstruktivniji od prethodnih, upravo zahvaljujući reformskom zamahu koji smo započeli”, smatra Starović.
Može Ursula fon der Lajen da “dragog Aleksandra” opisuje kao “heroja reformi”, ali i ona je morala da reterira. Primorana je da uvažava mišljenja evroparlamentaraca. Ne samo svojih konzervativnih narodnjaka več i socijalista, demokrata, liberala i Zelenih koji ne štede Vučićev režim.
Beograd ima spreman odgovor: sve je to rezultat diverzantskih akcija studenata blokadera i opozicije. Kao jedan od krunskih argumenata privrženosti EU proglašava se prihvatanje preporuka Venecijanske komisije povodom seta tzv. Mrdićevih pravosudnih zakona, paketa izbornih zakona u skladu sa preporukama Odihra, kao i rešavanje pitanja regulacije medijske scene kroz izbor članova Saveta Rema.
Mnogo je tu manipulacija i lažnih improvizacija, ali možda je srpska vlast donekle i uspela. Dobila je pohvale Evropske komisije i komesarke za proširenje Marte Kos. Drugi su prozreli klasičnu Vučićevu igru: stvorim problem, onda ga rešim i očekujem odlikovanja. Nije usaglašavanje sa zakonodavstvom Unije problem Srbije. Problem je nepostojeća implementacija i sistematska sabotaža bez ikakvih sankcija.
DIPLOMATSKI CIRKUS ADRIJA
Srbija se još jednom pogrešno kladila. Računala je na Irsku, koja je 1. jula rotirajuće predsedavanje Unijom preuzela od Kipra. Irska je 2004. predsedavala Savetom Evrope u vreme najvećeg proširenja u istoriji Unije. Ambasador Irske poručio je u Beogradu da će, “ako se mi pitamo”, Srbija otvoriti Klaster 3. Pitala se i Holandija, čije se protivljenje mahom odnosi na stanje u oblasti vladavine prava. “Klauzula o ravnoteži” je jasna – ako nema napretka u fundamentalnim oblastima prava, nema napretka u pregovorima u celini.
Od tog reformskog paketa Vučićeva vlast beži kao đavo od krsta, ali ne odustaje od prodaje magle, iako se dosta toga promenilo od kako je Hrvatska 2013. pozdravljena kao poslednja članica Unije.
Pristup zasnovan na zaslugama i dalje je na snazi, ali nove geopolitičke realnosti dovele su do toga da danas postoji katalog opcija kako bi proširenje postalo geostrateška investicija u mir, stabilnost i prospertitet Evrope. Politički motivi su ojačali.
Zemljama kandidatima neophodna je jasna perspektiva ulaska, a copy–paste ranijih sporazuma više nije dovoljan. Svaka će imati poseban dizajn prijema, dok EU istovremeno mora da pokrene unutrašnje reforme koje bi sačuvale i ojačale vrednosti na kojima je Unija osnovana.
Reforme spolja, reforme iznutra doprinele su tome da se pojavi više raznih nonpaper dokumenata. Uz holandski, tu je i zajednički nonpaper Austrije, Italije, Republike Češke, Slovačke i Slovenije o sektorskoj integraciji na jedinstveno tržište EU.
Nonpaper nemačkog kancelara Fridriha Merca upozorava da proces proširenja predugo traje i izaziva frustracije i među zemljama kandidatima i među članicama EU. Potrebna je nova dinamika, piše Merc, koji je uoči samita u Tivtu inspirisao zajednički nonpaper Nemačke i Francuske. Akcenat je sadržaju reformi, a ne proceduralnim koracima.
Beograd se bavi propagandom. Konferencija u Briselu bila je samo prvi u nizu planiranih događaja u evropskim metropolama. Cilj je da se sa najvišeg nivoa vlasti predoči sve što je učinjeno, kako bi se “neutralisali jednostrani narativi.”
Potemkinova Srbija nastavlja turneju. Diplomatski cirkus Adrija.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio”, kaže rektor Vladan Đokić u razgovoru za “Vreme”. Pričali smo o udarima na univerzitet, njegovim odlascima u Brisel i tome da li se boji da studentski pokret skreće udesno. A na konstataciju da će morati otići sa mesta rektora ako postane poslanik ili, ko zna, premijer, profesor Đokić kaže: “Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata”
Ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke proevropskog usmerenja ne samo da će izvršiti političko samoubistvo već će to samoubistvo proizvesti štetu po okolinu. U slučaju da neke stranke izađu same na izbore, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima
“Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem”
Iz godine u godinu medijski konkursi su postajali sredstvo kojim režim plaća svoju medijsku poslugu, što pojednostavljeno znači: građani izdvajaju pare da im neko nudi lažnu stvarnost i da ih dodatno truje radioaktivnom mržnjom. Odnosno, plaćaju da ih neko laže i od njih pravi budale
“Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati”
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
