Poštovanje se ne zaslužuje nebulozama

Nisam mislio da će gospodin Zoran Pašalić, zaštitnik građana, imati šta da kaže posle mog teksta „Novinar ‘Vremena’ u teatru apsurda“, ali pošto se već oglasio, prinuđen sam da mu odgovorim.

Kaže zaštitnik u svom reagovanju da, između ostalog, želi da „javnost na potpun, a pre svega istinit način“, upozna sa njegovim postupanjem u mom slučaju i da je neophodno u mom tekstu „razdvojiti događaje koji su se stvarno odigrali od fikcija koje provejavaju tekstom“.

Potpun i istinit način upoznavanja javnosti počinje izjavom da je moj pravni zastupnik uputio u moje ime pritužbu „navodeći samo Turudićevu verziju događaja“, koja nije potkrepljena „nikakvim dokazima“. Pa čiju je verziju trebalo da uputimo zaštitniku – verziju policije koja tvrdi da me nije bez razloga, najave i upozorenja trpala u podrum, već da sam ja sve izmislio? O dokazima ne bih, popeo sam se na glavu čitaocima navodeći te dokaze u tri poduža teksta u „Vremenu“, valjda i zaštitnik ume da čita.

Što se tiče „razdvajanja događaja koji su se stvarno odigrali od fikcija koje provejavaju tekstom“, ne bih ni o tome, sve što tvrdi policija je za zaštitnika „događaj koji se stvarno odigrao“, a sve što ja tvrdim je fikcija. Pred takvim argumentima, rasprave nema.

Piše gospodin Pašalić i da je posle razgovora sa mnom tražio dodatna izjašnjenja MUP-a i ponovo otvorio predmet zato što je hteo „još jednom da ispita da li su u obzir uzete sve činjenice, ali da se po dobijenim izjašnjenjima nije moglo utvrditi da li je u policijskoj stanici Momir Turudić bio izložen nedostojanstvenom i nečovečnom postupanju policijskih službenika, jer za to nije bilo materijalnih dokaza, a izjave policijskih službenika bile su upravo suprotne“.

Nije zaštitnik morao da troši svoje dragoceno vreme na razgovor sa mnom, ni da se ponovo dopisuje sa policijom. Dovoljno je bilo da se podigne iz fotelje u svojoj kancelariji u Birčaninovoj ulici i prošeta do Unikredit banke u Rajićevoj ulici, ako mu je bilo stalo da išta utvrdi. Razumem gospodina Pašalića, dug je to put, potrebno je bar pet minuta autom ili 20 minuta peške, ali bi, da se takvom naporu izložio, u kratkom razgovoru sa službenicima banke mogao da utvrdi da policija u svom pismenom izjašnjenju laže da mi je usred banke stavila lisice na ruke, jer to niko od prisutnih nije video, već da su me pristojno zamolili da odem do policijske stanice, što sam dobrovoljno učinio.

Da je zaštitnik ovo uradio, skratio bi sebi silan posao, ne bi morao da piše preporuku u kojoj je „utvrdio da je bilo propusta u radu i da procedure nisu bile u skladu sa zakonom, o čemu je obavestio nadležne i tražio da ubuduće koriguju svoj rad“. Koji propusti, i koje „procedure koje nisu bile u skladu sa zakonom“, kada nije ni bilo stavljanja lisica u banci, za šta postoji gomila svedoka? Propust je, po zaštitniku, što mi nisu uručili pismeno obaveštenje o mojim pravima (poziv porodici, advokatu itd.), ali ne kaže i da su mi na taj način ta sama prava povređena – ako nisam obavešten o pravu na advokata, kako sam mogao da ga angažujem, ako nisam obavešten o pravu da se javim porodici, kako sam mogao da im se javim? A nisam obavešten zato što su hteli da me „na kvarno“ strpaju u podrum, što su i uradili, da bi zaštitili kriminalce koji uvaljuju lažne pare.

Možda je fikcija, ali čini mi se da je gospodin Pašalić nešto morao da napiše, a ništa pametnije nije mogao da smisli od ove preporuke. Njegov problem je što se još i hvali da je napisao.

Kaže zaštitnik i da „završava svoje pos­tu­panje upućivanjem preporuka kontrolisanom organu, na osnovu činjenica potkrepljenih dokazima, dok sve ostalo spada u domen subjektivnog doživljaja pritužioca“. Moj subjektivni doživljaj je da mi niko nije stavljao lisice u banci, valjda bih se setio toga, nikada mi se u životu to nije desilo. Moj drugi subjektivni doživljaj je da su me bez najave, „upoznavanja sa mojim pravima“ itd., strpali u rupu punu govana i mokraće i tamo bez razloga držali nekoliko sati. Da se gospodin Pašalić podigao iz već pomenute fotelje i prošetao do policijske stanice u Ulici Majke Jevrosime (ista je, otprilike, razdaljina od njegove kancelarije do te stanice kao do banke u Rajićevoj, oko pet minuta službenim autom), i tamo, na primer, obavio razgovor istovremeno i sa službenicima policije koji tvrde da me nisu zatvarali i sa mnom, možda mu ne bi bio potreban snimak kamera da utvrdi ko laže, policija ili ja.

Doduše, za to je bilo potrebno želeti da se utvrdi da li policija laže, a nisam ja jedini od koga gospodin Pašalić tako grčevito brani policiju. NPM Observation (NPM Obs), međunarodna organizacija, konstatuje u svom izveštaju objavljenom u maju 2019. da je zaštitnik građana, između ostalog, zabranjivao ekspertima Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture Srbija da posećuju policijske stanice u tromesečnom periodu 2018. godine i na mnogo načina se mešao u njihov posao. Ako se zaštitnik tako ponaša prema svojim kolegama iz državne službe, čemu sam ja mogao da se nadam?

Kaže zaštitnik i da je o „shvatanju funkcije i metodologije rada Zaštitnika građana trebalo da me izvesti pravni zastupnik“. Nije do mog pravnog zastupnika, ulogu i metodologiju rada zaštitnika posle svega što mi se desilo niko ne bi mogao da mi objasni. Kako razumeti da neko, za masnu platu koju prima, utvrđuje da li je u pravu „pritužilac“ ili onaj na koga se pritužilac žali tako što se, u mom slučaju, dopisuje sa policijom i pita ih (banalizujem, ali ne previše): „Jeste vi napravili ovo sa ovim čovekom?“ Oni mu u pismu odgovore: „Majke nam, nismo, on laže“, a zaštitnik to prihvati kao krunski dokaz, i još se javno hvali svojom metodologijom rada.

Pominje zaštitnik u svom reagovanju i „odgovornost za izgovorenu reč i elementarno poštovanje sagovornika“. Iza svake napisane reči o ovom slučaju stojim, a elementarno poštovanje sagovornika se, gospodine Pašaliću, zaslužuje elementarnom odgovornošću za posao koji radite i elementarnim poštovanjem „pritužioca“ koji vam se obraća, a ne nebulozama poput „preporuke“ koju ste poslali policiji i ponižavajućih odgovora koje ste poslali meni.