Jedan od trikova ove vlasti jeste prosipanje sapunjave prljave vode na oči javnosti kako bi ova imala što „verniju“ sliku društva u kom živi. Zarad tog trika medijska scena postala je jako sužena i nekako zagušljiva. Istina, sve je tu, samo „utisaka“ više nema, „problemi“ su prestali da postoje, nekadašnjim kažiprstom se više ne može upirati, srpski se zaćutalo. A onda i zvanično, ombudsman u svom izveštaju o medijima navodi da se kritičko izveštavanje označava kao nečasna protivdržavna aktivnost koja koči reforme. Sloboda izražavanja se tako vratila ravno četvrt veka unazad.
ZABRANJENA TEMA – ZABRANJENI GRAD: Mala „sveta“ mesta demokratije na kojima se još jedino može otvoreno, „subverzivno“ polemisati o raznim škakljivim temama ponovo su postale, kao i početkom devedesetih, javne rasprave, tribine, a kako vreme odmiče sve ih je više i sve su posećenije. Samo što ni one nemaju dozvolu bez ograničenja. Sloboda je i kod njih tematski omeđena, pa je, kako je nedavni primer pokazao, moguća samo do određene granice. Ovog puta – do Srebrenice.
Jedva da je procurila vest da je serija već zakazanih tribina – kojom je organizacija Žene u crnom htela da obeleži „dvadesetu godišnjicu genocida u Srebrenici kao jedan od najvažnijih događaja cele 2015. godine“, sa stavom da je to bio „najveći zločin počinjen na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata“ – preko noći otkazana. U Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Zrenjaninu. Iako su ove tribine odavno bile uredno zakazane i prijavljene, organizatorima su dva-tri dana pre održavanja počeli da pljušte „otkazi“ od uprava ustanova. Obrazloženja uglavnom nemušta ili nepostojeća, neka se pozivaju na vanredne okolnosti zbog smene rukovodstva na čelu ustanove, neka se oslanjaju na vlastitu procenu da neće biti dovoljno publike, neka se žale na nedostatak prostora, a neka – na neadekvatnost teme. Brže-bolje pronađeni su alternativni prostori, pa su uz veliko prisustvo policije ove tribine ipak održane, a kao publika došli su, smatra se, samo najhrabriji.
Pre deset godina, straha i opreza u tolikoj meri ipak nije bilo. Mada i onda, baš kao i sada, o „zabranjenoj temi“, srebreničkom zločinu, odnosno genocidu, jedino se mogla čuti pokoja reč upravo i samo – na tribinama. Pitanje Srebrenice uglavnom se prepuštalo alternativnim raspravama, „građanima okupljenim u publiku“. U tekstu „Kritičko mišljenje i zločin“, objavljenom u „Republici“ 2005. godine, Nebojša Popov je pisao: „Bitnu prepreku na našem putu ka savladavanju mučne prošlosti čine, očigledno, snažni otpori, ne samo u politici već i u kulturi, kritičkom mišljenju i stvaranju institucionalnih i bilo kakvih racionalnih okvira za istraživanje i rešavanje složenih problema naše savremenosti, gde svakako spada i zločin.“
Te 2005. održane su dve značajne tribine o zločinu u Srebrenici, različitih opredeljenja, i pokazale sliku preseka srpskog društva iznutra. Kako je precizno faktografski zabeležio Popov u svom tekstu, prvu tribinu organizovala je 17. maja javnosti nepoznata studentska organizacija Nomokanon na Pravnom fakultetu, u najvećem amfiteatru koji može da primi i preko hiljadu ljudi, a pod naslovom „Istina o Srebrenici“. Održavanje tribine je već bilo odlagano zbog provokativnosti prvobitnog naslova – „Oslobođenje Srebrenice“. Na njoj, govornici su zločin osporavali ili relativizovali – licitiranjem broja žrtava i potezanjem zločina druge strane. Jedan od govornika, Ljiljana Bulatović, po rečima Popova, „autorka hagiografija o Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću“, zastupala je gledište da uopšte nije reč o zločinu nego o „oslobođenju Srebrenice“ i energično se zalagala za uklanjanje grobova žrtava, Bošnjaka, sa „srpske zemlje“. Bila je to skandal-tribina po svemu što se na njoj moglo čuti, od navodnih istorijskih činjenica do uvreda, ali, u krajnjem, tribina koja je bila dozvoljena i negde verovatno zavedena pod šifrom „sloboda govora“.
Drugu tribinu, podseća Popov, organizovala je Vesna Pešić, nešto kasnije, 26. maja, u Centru za kulturnu dekontaminaciju gde može da se okupi do tri stotine ljudi. Za učesnike ove tribine uopšte nije bilo sporno da li je reč o zločinu, nego je glavna tema rasprave bio sporan odnos prema njemu. Nataša Kandić je tada predočila nove činjenice, Milan St. Protić, i to sa krila građansko-nacionalističkog kursa, rekao je da je zločin evidentan i da je počinjen u ime srpske nacije, dok su Žarko Korać i Vladimir Beba Popović podsećali prisutne na usmerenost vlade Zorana Đinđića ka sankcionisanju zločina. Njih dvojica su govorili i o napadima koji su usledili nakon emitovanja filma Glas iz groba na državnoj televiziji, u julu 2001, koji ovaj zločin dokumentuje. Naime, tada su radikalski poslanici, a među njima današnji čelni naprednjaci, u Narodnoj skupštini tražili utvrđivanje odgovornosti i kažnjavanje onih koji su odlučili da se ovaj film prikaže.
Ali, kakav su odjek imale ove tribine? Kroz analizu medija Popov zaključuje kako su prvu tribinu propratili bezmalo svi i da u izveštavanju preovlađuje neutralan pristup, pod geslom profesionalizma. Sve se objašnjava slobodom izražavanja i pravom svakog da javno iznese svoje mišljenje, kaže Popov. Druga tribina je imala skromniji odjek u medijima. Najpodrobnije je prikazana u „Republici“, ali najtiražnije novine, „Večernje novosti“, je prećutkuju. „Politika“ donosi samo šturu agencijsku vest, a od dnevnih novina najiscrpniji je „Danas“. Međutim, oba događaja, zaključuje autor, posmatraju se kao deo šarolike estrade na kojoj se dešava sve i svašta.
ZAČEPLJENA USTA: Fenomen tribina lako se učitava: tamo gde nema slobodnih medija, i gde je političko organizovanje labavo, u polje visokog napona između privatnog domena i javne vlasti kao najvažniji smešta se forum, diskusija. Tribinski diskurs u stvari tada postaje poslednje pribežište za bilo kakvo propitivanje vlasti. S jedne strane, paradoksalno, ma koliko masovan taj „kritički publicitet“ bio, on je ujedno znak i nedostatka vlastite snage, uloge. Sa druge strane, za vlast je uvek opasnost i dodatni motiv da još više dominira, kontroliše.
I u prošlosti, stvarnost je prvo „pucala“ na tribinama. „Govoriti i začepljenih usta“ bilo je geslo ujdijevaca na njihovim poznatim i vrlo posećenim tribinama 1990. godine, kada je prostor za „drugo mišljenje“ bio veoma skučen. Tada, pod bremenom medijskog rata koji se vodio duž cele Jugoslavije, u Beogradu u Domu omladine širili su ideju jugoslovenstva, jedini govorili o nacionalnim predrasudama i državno-partijskim interesima, o medijskoj cenzuri. Zašto je režim trpeo te tribine navodno nije poznato, ali po mišljenju nekih autora samo zato što ih je koristio za sondažu političkih tendencija. Kasnije, početkom devedesetih, u više nego napetim ratnim i političkim prilikama, a u strahu od gušenja medija, pojavila se ideja da se uspostavi snažan intelektualni kružok, Beogradski krug, čije su tribine pamćene kao uvek odlično posećivane.
Disperzija stavova na tribinskim saborovanjima ponajviše je obeležila prošlu deceniju. Po Srbiji su kao kvasac narastala okupljanja oko „Peščanika“, odlučnog branitelja ideja „druge Srbije“ i kritičara tada aktuelne kako Koštuničine tako i Tadićeve vlasti, dok su se na drugoj strani na Mašinskom fakultetu neometano odvijale „masovke“ pod nacionalno-crkvenim plaštom. Tribine nisu bile zabranjivane osim što su povremeno bile prekidane zbog upada, pretnji i psovki raznih otadžbinsko-nacionalističkih grupacija.
Danas su izgleda rane devedesete nama najbliža referentna tačka po mnogo čemu: intelektualne elite su marginalizovane, komunikacija sa političarima je na najnižem nivou, a po strani stoji niz problema. Kao i pre četvrt veka, i sada se tribinska, forum demokratija javlja kao jedna od retko preživelih sloboda, a u takvim uslovima to je uvek značilo, pa i sada znači: samo za najhrabrije.
