Taman kada se počelo raspravljati da li se ili nije Srbija ove godine pokrenula iz recesije, u Beograd je doputovala misija Međunarodnog monetarnog fonda, sa namerom da od 8. do 21. maja ispita stanje u našoj ekonomiji, i, verovatno, predloži ili podrži neki novi paket prorecesionih mera štednje u javnoj potrošnji, koja se sada odvija daleko iznad očekivanog priliva javnih prihoda.
Prvi dani boravka ove misije, sa Zuzanom Murgasovom na čelu, zasad prolaze bez velikog, direktnog publiciteta, mada je ekonomska situacija u Srbiji, kako se to obično kaže, prilično „složena“. Možda je tome razlog što je i sama svrha ove radne posete stručnjaka MMF-a formulisana veoma uopšteno – da će biti reči o makroekonomskim kretanjima i izvršenju plana budžeta, a samo je nagoveštena mogućnost pregovara o novom aranžmanu s MMF-om, ali bez uzimanja kredita, što znači da se cilja još jedan „aranžman iz predostrožnosti“ (sličan prethodni, napušten je pre godinu dana).
Sklapanje novog aranžmana s MMF-om „zavisiće od toka razgovora“, rekao je, uoči razgovora, šef naše delegacije Mlađan Dinkić, ministar finansija i privrede – i dodao da je „suština da Srbija ne treba da se prilagodi MMF-u, već da procenimo da li to nama odgovara. Ukoliko Srbija sklopi aranžman s MMF-om, makar onaj ‘iz predostrožnosti’ i bez uzimanja kredita, imaćemo kao zemlja veći kreditni rejting u svetu i moći ćemo da se jeftinije zadužujemo na stranom tržištu, i to je očigledna korist od novog aranžmana ukoliko do njega dođe“, rekao je Dinkić za RTS.
Guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković (koja nije prisustvovala prvom susretu domaćina i gostiju) sa svoje strane je, nedavno, objasnila da Srbija ne želi klasičan stendbaj aranžman „jer je platno-bilansna pozicija zemlje takva da ne uslovljava potrebu za novim novcem“. Dodala je da je „prisustvo MMF-a u Srbiji poželjno i da bi bilo najbolje da se postigne makar trogodišnji aranžman iz predostrožnosti“. To bi trebalo da znači da vidimo pare za trogodišnje servisiranje spoljnih i javnih dugova – što je samo po sebi sumnjivo.
RAZLOZI ZA REBALANS: Ovo objašnjenje je i inače neobično – na jednoj strani, Srbija doista još nije postala nesolventna prema inostranstvu (a nadamo se i da neće), ali na drugoj strani, već u prvom kvartalu je imala značajne probleme u prikupljanju javnih prihoda, pa je ugroženo izvršenje državnog budžeta, kao i ostvarivanje strategije fiskalne konsolidacije, što po teoriji ugrožava i službu državnog duga, na šta je već upozorio Vladimir Gligorov. Pa zbog rastućeg budžetskog deficita je i najavljena izmena pet poreskih propisa, a već se govori i o potrebi rebalansiranja budžeta za ovu godinu. Sve to su obično razlozi za klasičan kreditni aranžman sa MMF-om.
Na zabrinjavajući podbačaj priliva javnih prihoda još pre mesec dana prvi je upozorio Fiskalni savet, koji je, uzgred budi rečeno, zimus načelno ocenio Dinkićev budžet za ovu godinu kao „korektan“. No, ispalo je da su očekivani prilivi republičkih budžetskih prihoda u prva tri meseca podbacili za oko 50 milijardi dinara – što jednostavno (gotovo) znači da je u tri meseca prikupljeno ono što se očekivalo da će se prikupiti za samo dva meseca (prosečan mesečni priliv je bio manji od 60 milijardi dinara, a planiran je da bude oko 87 milijardi dinara). Kad taj raskorak između potrošnje i priliva čak ne bi dalje rastao, Srbija bi na kraju godine daleko nadmašila projektovani budžetski deficit za ovu godinu od 120 milijardi dinara (oko 3,6 odsto projektovanog BDP za 2013. godinu).
Zanimljivo je da je na strani prihoda najviše omašio priliv po osnovu prikupljanja poreza na dodatu vrednost (PDV) – planirano je da se prikuplja mesečno blizu 40 milijardi (38,5), a prikupljano je manje od 30 milijardi dinara. I drugi masivni izvor budžetskih prihoda, prikupljanje akciza, takođe je podbacio – umesto da se skuplja preko 20 milijardi mesečno, dolazilo je manje od 15 milijardi dinara. Navodno je najveće bekstvo u sivu zonu akcizne robe izazvao šverc rezanog duvana. Podbacile su i carine, kao i porez na dohodak. Podbacilo je sve što država sakuplja od građana i privrede.
Bez obzira na to što se promašaji u proceni spomenuta dva velika fiskalna izvora (PDV-a i akciza) mogu objašnjavati na ovaj ili onaj način, ne treba mnogo stručnosti da se zaključi da su prošlogodišnje povećanje stope PDV-a sa 18 na 20 odsto i znatno povećanje akciza (1. oktobar 2012) bili potezi koji nisu doneli ono što se očekivalo – i da dalje povećanje ovih poreza više ništa korisno ne može doneti.
Zbog toga je Ministarstvo finansija odlučilo da Skupštini predloži „recentralizaciju“ ili „rokadu“ javnih prihoda – smanjujući opterećenje po porezu na zarade (što je bilo uvećalo prihode lokalnih samouprava), a povećavajući (sa 22 na 24 odsto) stopu doprinosa za penzijsko invalidsko osiguranje, što će omogućiti smanjene budžetske dotacije PIO fondu. Pošto je stopa doprinosa za PIO fond dvostruko veća od stope poreza na dohodak, ono što će privreda dobiti navodnim rasterećenjem, više će izgubiti povećanjem doprinosa itd. Država „na lokalu“ će najviše izgubiti ovom „preraspodelom“ javnih prihoda i troškova – valjda zato što još uvek ima dosta „opozicionih“ gradova i opština.
Da ne bismo ulazili detaljnije u projekat „rokiranja“ poreskih tereta, a zapravo „rokiranja“ poreskih prihoda – koji još nije dostavljen Skupštini Srbije, možemo zaključiti da Dinkić priprema samo paket interventnih mera za stabilizaciju budžeta za ovu godinu, a ne neki ozbiljniji zaokret u celoj fiskalnoj politici. O tome govori i njegova najava da će za 30 milijardi smanjiti potrošnju svih vladinih ministarstava. Kako – kad je baš sad zgodno da se kupe ruski lovački avioni neisporučeni Siriji, kad se potpisuju ugovori o raznovrsnim zajedničkim ulaganjima sa Rusijom, Emiratima, Mađarskom, Kinom, kada se smeši proizvodnja čipova, pa i mobilnih telefona? Sve su to, navodno, „povoljni državni poslovi“ i šteta ih je propustiti – samo je problem što svaki od tih poslova podrazumeva i značajno državno učešće.
REFORMA SISTEMA: U pregovorima sa MMF-om, da se dobije veće razumevanje za duboku unutrašnju privrednu krizu, Srbija bi mogla istaći da je međugodišnja inflacija u padu, to jest da je ona pala na stopu od 11,4 odsto, u martu ove godine, mesecu kada su, istina, potrošačke cene u odnosu na februar povećane za 0,8 odsto. Na večito pitanje eksperata MMF-a – šta je sa platama i zašto one i dalje rastu, naši predstavnici mogu reći da je prosečna realna zarada u Srbiji opala za godinu dana za 7,6 odsto i da je u martu iznosila 41.689 dinara, to jest da je na nivou od oko 380 evra, što nije dovoljno za pristojan život.
Dalji poreski pritisak na građanske prihode verovatno bi pritom izazvao pad popularnosti nove vladajuće koalicije, što vodeći političari čini se shvataju. Zbog toga je naprasno propala i Dinkićeva ideja da se oporezuje „druga kuća“ (to jest stan za izdavanje), ako ona vredi više od 50.000 evra. Ova pričica, o prepodnevnoj najavi novog poreza teškog pet-šest milijardi dinara godišnje i popodnevnom odustajanju od tog poreza „za koji nije vreme“, podrugljivo je komentarisana u javnosti – ali ona upućuje na zaključak da u Srbiji praktično niko nije spreman da ozbiljnije reformiše sistem poreza na imovinu, kao što je i sam registar oporezive imovine, reklo bi se namerno, u hronično neurednom stanju.
Problem svođenja budžetskog deficita u planirani okvir dolazi u delikatnom trenutku kada se pojavio „zračak nade“ da Srbija izlazi iz proizvodne depresije. Statistika je tako procenila da je BDP Srbije u prvom kvartalu povećan za 1,9 odsto, te da je industrijska proizvodnja u martu za 0,8 odsto veća nego marta prošle godine. Pritom treba imati u vidu da je u prvom kvartalu 2012. godine zabeležen pad BDP-a Srbije u odnosu na prvi kvartal 2011. godine – upravo za 1,9 odsto. Uprošćeno, to znači da smo se u prva tri meseca 2013. godine uspešno vratili na nivo BDP-a iz 2011. godine, posle pada u 2012. godini.
Problem je, takođe, kad smo već kod statistike, što je upravo u martu zabeležen pad industrijske proizvodnje prema februaru, što opet znači da tendencija „izlaska iz recesije“ uopšte nije stabilizovana, a već se uvode porezi i štednja koji tu tendenciju objektivno mogu da zaustave i pre nego što je ona zapravo počela. Najbolje se u prvom kvartalu kretala spoljnotrgovinska razmena, u evrima – zabeležen je međugodišnji rast izvoza za 9,3 odsto i pad uvoza za 6 odsto. Izvoz vuče Fijat Srbija, a uvoz pada zbog blage zime, niske konjunkture i još goreg standarda građanstva.
Toliko „šarene“ tendencije na koje upućuju osnovni privredni parametri, očigledno otežavaju koncipiranje neke zaokružene ekonomske politike, koja bi se predočila MMF-u – a posle prvog susreta dve delegacije u zgradi NBS (8. maj), najavljeno je da će neki model privredne politike ipak biti predočen, zajedno sa konceptom rebalansa budžeta. U stvari, kako je to izjavio i Saša Đogović („Danas“, 10. maj), „Srbiji je potreban set sadržajnih mera za sve sisteme, odnosno reforma penzionog, obrazovnog i zdravstvenog sistema, ali i državne uprave na svim nivoima, uz restrukturiranje državnih i podržavljenih preduzeća“. To bi se moglo reći i kraće – MMF-u treba podneti plan prodaje i restrukturiranja javnih preduzeća, a to ne odgovora političkoj superstrukturi.
