Da bi se priča uopšte mogla razumeti, bitno je definisati kontekst u kojem se odvijala. Odluku o Miloševićevom hapšenju doneli su nadležni republički organi vlasti. Ni nekoliko sati pošto je akcija počela, a napetost u Užičkoj i okolini rasla, MUP nije zvanično obavestio VJ šta u stvari radi. Kakvo god da je objašnjenje takvog poteza, on je u startu onemogućio efikasnu koordinaciju akcije koja je mogla – i morala – biti izvedena mnogo ozbiljnije.
Tok događaja iz ugla Vojske za „Vreme“ objašnjava general Milivoje Bojović, komandant Gardijske brigade zadužene za obezbeđenje kompleksa u Užičkoj ulici, u kojem je do hapšenja živeo Slobodan Milošević. Pre toga je, međutim, želeo da naglasi da, po njemu, „status bivšeg predsednika SRJ u smislu smeštaja i boravka nije adekvatno rešen“ posle prošlogodišnjih promena, ali da to „nije bila stvar ni VJ-a ni MUP-a“. Osim toga, nije rešeno ni pitanje Miloševićevog obezbeđenja koje je ostalo isto kao i dok je bio predsednik.
Kao što je sad već svakom građaninu poznato, Miloševića, njegovu porodicu i kuću u Užičkoj 11 čuvao je MUP Srbije, dok je Vojska – pored dva vojna objekta u sastavu tog kompleksa – obezbeđivala kapije i prijavnice i vodila računa da preko ograde „ne upadne neka teroristička grupa i ne ubije Miloševića“. Stvari su, međutim, za vreme Miloševićeve vladavine uređene tako da su pripadnici Gardijske brigade na kapijama u stvari izigravali portire – jer niko od starešina, ni Bojović ni Pavković, nisu mogli nekog da puste ili ne puste unutra dok odluka o tome nije bila doneta u tzv. ovalnoj kući u kojoj je stanovao Milošević.
SARADNJA: Do 30. marta takva postavka nikom nije smetala. General Bojović kaže da je odlično sarađivao s generalom Sentom (Milenkovićem, načelnikom Uprave MUP-a Srbije za obezbeđenje ličnosti, koji je bio zadužen za čuvanje Miloševića), kako u Užičkoj tako i u Karađorđevu, Dubašnici i drugim mestima gde je, sve sa svojom policijskom i vojnom pratnjom, boravio bivši predsednik.
Stvari počinju da se menjaju 23. marta, kad je general Pavković pozvan na sastanak kod Dušana Mihajlovića u MUP Srbije. Sa sobom je poveo generale Bojovića, Milana Đakovića i pukovnika Petra Kovačevića (Mihajlović je kasnije svu trojicu poimence prozvao zbog opstrukcije hapšenja). Sa strane MUP-a su, pored ministra, bili prisutni dugogodišnji pripadnici Resora državne bezbednosti Miloš Potkrajac i Zlatko Radnić. Oficiri VJ-a tu su obavešteni da će umesto Uprave za obezbeđenje ličnosti, koja je postojala u sastavu Resora javne bezbednosti, biti formirana Šesta uprava u sastavu DB-a, koja će preuzeti ceo taj posao.
Tri dana kasnije održan je novi sastanak kojem prisustvuju Bojović i Kovačević, a na strani policije, pored Potkrajca i Radnića, još i Sentin zamenik pukovnik Manasijević i Milan Rašeta, poznat kao lični pratilac Mihalja Kertesa. Policija obaveštava Vojsku da će Potkrajac primiti dužnost od Sente Milenkovića, te da MUP uzima na sebe obavezu da o primopredaji zvanično obavesti VJ i da im nekoliko dana unapred dostavi spisak ljudi koji će u Miloševićevom obezbeđenju biti zamenjeni, vreme njihovog dolaska i ostale detalje. „Rečeno nam je da će samo četvorica ljudi u Miloševićevom obezbeđenju biti zamenjeni, a da svi ostali, kao i ceo sistem obezbeđenja, ostaju isti“, kaže Bojović – dodajući da se njemu samom ipak učinilo da se nešto sprema. „Zamolio sam generala Šušića, načelnika predsednikovog Vojnog kabineta, da pita predsednika da li se nešto dešava. Javio mi je da je pitao, i da se ništa posebno ne dešava.“
„PROBLEMČIĆI„: Na površini se ništa i nije dešavalo do 30. marta. „Tog dana sam otišao u Čačak – a da sam išta znao, ne bih se udaljavao.“
Bojovića su pozvali telefonom iz Beograda i rekli mu da u Užičkoj ima „problemčića tehničke prirode“, da je došla grupa iz MUP-a sa Potkrajcem na čelu da zameni postojeće Miloševićevo obezbeđenje, ali da nije poštovan dogovor o blagovremenom obaveštavanju, te da Manasijević neće da ih pusti. Potkrajac kaže – imam zadatak i ući ću pod oružjem ako treba, Manasijević takođe kaže da će pucati.
Bojovićev zamenik pukovnik Ćosić (Mihajlović je njega posebno optužio za opstrukciju) zove Pavkovića, koji poziva Ćosića, Potkrajca i Manasijevića u svoj kabinet. U Užičku se, međutim, vraćaju bez dogovora. Potkrajac neće da pregovara sa Manasijevićem, za koga kaže da mu je potčinjen. Pojačavaju se snage MUP-a oko kapija, pristiže još civila.
Bojović stiže iz Čačka. Potkrajac mu kaže da, bez obzira na prethodne dogovore, on sad postupa po naređenju ministra Mihajlovića. Bojović odlazi kod Pavkovića, Pavković zove Mihajlovića, kaže mu da je strašno, „ovi“ se unutra zabarikadirali, preti se oružjem na obe strane. Načelnik GŠ-a zove i Koštunicu, koji kaže da svako treba da odgovara za svoj deo posla.
NEMEŠANJE: Pavković kaže Bojoviću, a Bojović prenosi Ćosiću, da je naređenje da VJ ostane na svojim mestima, da se ne meša u sukob ni na jednoj strani i da ne koristi oružje.
Nije prošlo deset minuta, Mihajlović zove Pavkovića i kaže da im Vojska ne dozvoljava da rade svoj posao. Pavković pita Bojovića – šta ti radi onaj Ćosić. Bojović odgovara – ništa. Načelnik GŠ -a onda kaže ministru policije da VJ ne sme da napusti objekat, a da se mešati neće, i poručuje mu da su „i jedna i druga strane vaše“.
U narednih sat vremena Pavković tri puta zove Koštunicu, kaže da je pod strašnim pritiskom i traži predsednikov stav, s tim što je njegov, Pavkovićev, predlog da skloni Vojsku. Koštunica daje saglasnost, Bojović seda u auto i vraća se u Užičku. U prijavnici u Konavljanskoj sede Potkrajac i još jedan iz „novog“ Miloševićevog obezbeđenja, pukovnik Ćosić, Manasijević. Bojović im kaže – dobro da ste svi tu, i prenosi im da je od načelnika GŠ -adobio zadatak da sve pripadnike Gardijske brigade „povuče s objekta“. „Uzećemo lično naoružanje i ličnu opremu, a vi, Manasijeviću, da znate da Vojska ovde više nema nikakvih nadležnosti i da vi snosite odgovornost za sve što se događa. Ostavljamo vam spiskove i ostalo, imate deset minuta da preuzmete ovu kapiju i onu gore, a ti, Ćosiću, kupi vojnike i stražare, i u kasarnu.“
„Predao sam prijavnicu g. Potkrajcu. Sve mu je tamo ostalo, osim municije i vetrovki. Nešto pre jedan ujutro u noći između 30. i 31. marta bio sam u svojoj kancelariji u Bulevaru mira. Obavestio sam načelnika GŠ -a da sam povukao svo ljudstvo sa straža i sa prijavnica.“ Rekao je – dobro, videćemo šta će biti“, priča komandant Gardijske brigade, dodajući da su predstavnici Vojske na sastanku sa Koštunicom u subotu 31. marta policiji postavili sledeće pitanje: ako smo vam mi smetali do petka u jedan ujutro, kako to da vam je posle našeg povlačenja trebalo još dva dana da rešite problem?
POLICIJSKO NAORUŽANJE: General Bojović odgovara i na dva izgleda ključna pitanja. Prvo: zašto je Vojska u kompleks u Užičkoj pustila sve Miloševićeve pristalice, uključivši i naoružane, a nije pustila pripadnike MUP-a koji su tu došli po naredbi ministra policije?
„Objasnio sam već da je, po važećem propisu, naše bilo da kroz kapiju propuštamo samo one koje Ovalna kuća odobri. Uostalom, te parapolicijske snage, Igić i Zečević i ostali, ušli su pre nego što je uopšte nastao problem.“
Drugo pitanje je – otkud takvo i toliko naoružanje, sve te automatske puške, snajperi, zolje, minobacači, bombe – u predsedničkoj rezidenciji?
„Senta je zadužio većinu, ako ne i sve to oružje iz MUP-a za onih 50-60 ljudi koji su obezbeđivali Miloševića. Poznato je kakvo su naoružanje oni imali – mada takvo naoružanje i inače nije neuobičajeno za predsedničko obezbeđenje. Teško naoružanje je u Užičku uglavnom dovučeno za vreme rata 1999, kad je postojala pretnja desanta specijalnih jedinica NATO-a“, završava Bojović, tvrdeći sasvim odlučno da „nijedna cev nije bila iz VJ-a“.
„Situacija na ulazu bila je zastrašujuća – sa spoljne strane bili su oni neobični policajci u farmerkama i sa čarapama na glavama koji su izgledali kao da glume u nekom filmu, a s unutrašnje su bile Miloševićeve pristalice, parapolicija, oružje… Bojao sam se da će – ako se otvore kapije – krenuti jedni na druge. Zato sam, tražeći najbezbolniji put, oklevao da povučem i tu dvojicu-trojicu vodnika, i verujem da je to oklevanje možda i sprečilo sukob“
„Stvar je vrlo jasna: opstrukcije Vojske nije – apsolutno nije – bilo“, izjavio je za „Vreme“ predsednik SRJ Vojislav Koštunica koji, po Ustavu, komanduje Vojskom u ratu i miru. „Međutim, kao i u mnogim drugim stvarima, imamo problem s usklađivanjem određenih struktura, novih situacija i novih ljudi u njima. Kad je reč o DOS-u, te teškoće su vidljive u odnosima savezne, republičke i vojvođanske vlade.“
Problemi između vojske i policije postoje i na jugu Srbije, i taj nedostatak koordinacije traje duže vreme. To nije počelo ni 1992. godine, kad su se razišli savezni i republički MUP, nego ranije.
Ovog puta su problemi nastali u atipičnim okolnostima. Vojska Jugoslavije obezbeđuje ceo taj kompleks do nekadašnjeg Muzeja „25 maj“, u čijem sastavu postoje i dva vojna objekta. To je regulisano pravilima službe koja su se mogla promeniti, ali je to iziskivalo vreme jer se ne može usmeno prekršiti pisana odluka ili naredba o upotrebi Vojske. U strogoj vojnoj hijerarhiji, i najmanji murdarluk napravio bi haos.
„VREME„: Kakva ste vi lično uputstva davali Vojsci?
KOŠTUNICA: Doputovao sam iz Ženeve oko 16.30 u petak, oko 18 sati sam čuo za celu stvar, a Dušan Mihajlović me je tek naredno jutro pismeno obavestio šta se događa.
Pošto nije bilo vremena za drugačije postupanje te noći između petka i subote, Vojska je povučena, a samo su na prijavnici ostala dva-tri vodnika. Najviše dilema imao sam baš oko njihovog povlačenja, jer je diletantizam s kojim je postupano mogao izazvati ogromne posledice.
Situacija na ulazu bila je zastrašujuća – sa spoljne strane bili su oni neobični policajci u farmerkama i sa čarapama na glavama koji su izgledali kao da glume u nekom filmu, a s unutrašnje su bile Miloševićeve pristalice, parapolicija, oružje… Bojao sam se da će – ako se otvore kapije – krenuti jedni na druge. Zato sam, tražeći najbezbolniji put, oklevao da povučem i tu dvojicu-trojicu vodnika, i verujem da je to oklevanje možda i sprečilo sukob. To sigurno nije bila opstrukcija, mada sam svestan da ima dosta onih koji misle da je bolje nešto uraditi što pre, pa makar i naopako.
Da li vam se sad čini da je bila greška ostaviti Miloševića u rezidenciji koja se tretira kao vojni objekat?
Ja sam još pre izbora rekao da tamo neću ući. Ako je postojalo pravo, nije postojala i obaveza, i ima mnogo šefova država ili vlada koji ne žive u zvaničnim rezidencijama, nego u svojim stanovima. Naprosto imam odbojan stav prema toj kući – tek sam sad saznao o kom je broju kuće u Užičkoj reč, a i averziju prema celom tom kvartu. Ni sad ne znam šta je Beli, a šta Stari dvor.
Možda je savezna vlada pitanje Miloševićevog ostanka u tom objektu mogla da reši na drugi način, ali je činjenica da je postojao problem njegove bezbednosti, odnosno opasnost od lovaca na onih pet miliona dolara obećanih za njegovo hvatanje. Sam Dušan Mihajlović je u ranijim prilikama govorio da Milošević mora biti čuvan, a njegov ostanak u rezidenciji u Užičkoj jeste garantovao bezbednost. Uostalom, čuva se i njegova kuća u Požarevcu u kojoj nema nikog.
Moguće je da je trebalo da pokažem aktivnije interesovanje za tu stvar, ali mi je zbog mnogo ozbiljnijih problema sve to bilo prilično van optike. Uostalom, ima drugih koji su o tome mogli da brinu.
Kao dokaz za tvrdnju o opstrukciji Vojske najčešće se navodi da su u petak uveče sve Miloševićeve pristalice koje su htele mogle da uđu u kompleks u Užičkoj – a jedino ovlašćeni pirpadnici MUP–a nisu. Kako vi to tumačite?
Mislim da je to posledica neobičnog, ranije uspostavljenog pravila da pripadnici VJ na ulazu samo prenose policiji – koja je u rezidenciji – ko dolazi, a da onda policija odlučuje o tome ko će ući. Suština je, međutim, u tome da je među policijom nastalo natezanje oko tog prevođenja u Šestu upravu, oko četiri nova lica koja je trebalo da uđu u Miloševićevo obezbeđenje, dok su neki iz tog obezbeđenja otišli…
Vojska u tome nije luk ni jela ni mirisala, ona je mnogo monolitnija od policije. Odluke su bile policijske, tamo je došlo do promena, pojavio se spor neka dva dela policije, a ne dva dela Vojske – pri čemu su obe strane u unutarpolicijskom sukobu bile sastavljane od „starih“ ljudi koji su odreda radili za Miloševića i njega čuvali. Ono što se događalo tamo unutra bilo je bez priziva i blesavo.
„Slobodan Milošević je pre nekoliko godina, protivno propisima, stavio Gardijsku brigadu pod svoju neposrednu komandu, pretvorivši je u svoju pretorijansku gardu. Takođe protivno odredbama Zakona o VJ, za komandanta brigade i svog ličnog pratioca postavio je pukovnika Milivoja Bojovića i unapredio ga u generala. General Bojović je i danas na tom mestu, a Milošević je pola godine pošto je postao bivši predsednik ostao u vojnom objektu koji obezbeđuje ta brigada“, kaže za „Vreme“ Dragan Vukšić, bivši visoki oficir VJ-a, sad savetnik u Pokretu za demokratsku Srbiju. On dodaje da je 12 dana pre hapšenja Miloševića predsednik Koštunica izdao naređenje po kojem se Gardijska brigada potčinjava načelniku Generalštaba – ali ništa po tom pitanju nije konkretno preduzeto. Način Miloševićevog obezbeđenja ostao je takav da je on sam odlučivao ko će proći kroz kapiju u krug koji obezbeđuje Garda, a ko neće.
Gardijska brigada je, inače, nastala pre skoro 60 godina iz pratećeg bataljona NOV-a. Uglavnom je to bila samostalna jedinica, potčinjena u različitim periodima predsedniku republike (Josipu Brozu Titu), saveznom sekretaru za narodnu odbranu ili načelniku Generalštaba.
Od 1992. do 1997. bila je u sastavu Korpusa specijalnih jedinica VJ-a, a od tad je opet samostalna. U zadnjih deset godina bila je u nekoliko navrata angažovana u borbenim dejstvima, i pretrpela je dosta gubitaka. Gardijska brigada je četiri puta odlikovana (samo jednom od strane Miloševića). Zadužena je „za neposredno izvršavanje zadataka vojnog protokola, obezbeđenje predsednika Jugoslavije, objekata od posebnog značaja za SRJ i ličnosti koje borave u njima, kao i za borbenu obuku vojnika.
