Politički pikovi epidemije

Pred zagonetkama i fenomenima kojima ne ume da dâ formu, u šta bi se s pravom mogla svrstati epidemija korone, čovek postaje u najmanju ruku iznenađen. U pokušaju da je protumači te da kroz maglu napipa istinu, čak veoma često se okreće nekakvom romantičarskom ili, kako kaže sagovornik „Vremena“ etnolog i antropolog Ivan Čolović, „biblijskom“ shvatanju sveta. Takav je, pominje on u svojoj analizi „Virus u tekstu“ objavljenoj na Peščaniku, i esej koji je koroni posvetio izraelski pisac David Grosman. „Odjednom je“, kaže on, „u naš život ušla katastrofa biblijskih razmera: ‘I tako pusti Gospod pomor’. I svet bi zaražen“.

Religiozna, psihološka i politička tumačenja korone dostigla su svoje najraznovrsnije kombinacije. U Čolovićevoj analizi obuhvataju raspon od one koja tvrdi da je „ovo nebeska kazna za čoveka koji je previše verovao u napredak“ (francuski nacionalista, novinar Ž. K. Bison), preko formule „legendarnog komandanta Prištinskog korpusa“ generala Vladimira Lazarevića, date u opširnom intervjuu „Politici“, dakle, „formule koju sada treba primeniti da bi se uspelo u ratu protiv korona virusa, a to je: nepokolebljivo, neraskidivo, neupitno jedinstvo vojske, naroda i državnog rukovodstva“, pa sve do stavova pojedinih antropologa ili episkopa o definisanju „đavolskog otpada“ u čoveku koji je previše potrčao za novcem okrećući leđa svojoj duhovnosti, odnosno crkvi i pričesti pa i bez obzira na epidemiju.

Sama realnost epidemije sručila je, međutim, na građane Srbije i neke sasvim drugačije efekte. Izazvala je njihov šok usled velikih razlika u zvaničnim i nezvaničnim vitalnim epidemiološkim podacima, strah i ogorčenje zbog ćutanja i okolišanja struke, efekat izbornog (ne)uspeha, efekat utišane a potom rasplamsale epidemije, efekat otpora i nepoverenja u sistem – životnu nesigurnost i svakodnevnu sluđenost.

„VREME„: Još od prvog apokaliptičnog predznaka epidemije korone, koja je na izvestan način „survala“ i zaustavila dosadašnji svet, pa evo do danas, koliko se u tom procesu promenio sam „čovek„? I može li se već sada naslutiti u kom pravcu se dešava ta njegova eventualna promena?

IVAN ČOLOVIĆ: Da, ova epidemija je otkrila ranjivost sveta i naterala nas da stanemo, parkiramo se i malo razmislimo pre nego što nastavimo dalje. Mislim da je u tom našem zabrinutom razmišljanju važno da razlikujemo pokušaje da se nešto racionalno kaže, da se opiše i analizira stvarno stanje stvari, i da se ponudi koliko-toliko kredibilna prognoza o tome šta će se iz svega ovoga izroditi, od ispredanja priča u kojima se oživljavaju mitovi i legende o kraju sveta. Mnogo više ima ovog drugog, ovih priča. U njima se govori o koroni kao božijoj kazni, koju su ljudi zaslužili jer su se predali zadovoljstvima materijalnog života i zbog toga zaboravili boga i ojadili prirodu. Brzo su nađeni krivci: globalna ekonomija, liberalni kapitalizam i demokratija. Evo korone – kažu ove apokaliptične priče – koja nas kažnjava zato što smo se predali tim idolima sveta bez boga. I šta dolazi posle? Neki novi svet, novi čovek? Ne, ove u prvom trenutku, u prvim epizodama, strašne priče završavaju se hepiendom, obećanjem spasa koji će doći kad se oslobodimo pogubnih novotarija i kad se pokajnički i skrušeno vratimo tradiciji, vrlom starom svetu, onom pre pada. Jedni nude spasonosni povratak socijalizmu, drugi monarhiji, treći ojačanoj državi itd.

Kao što ste već napisali: „Ponuđene predstave onoga što nas čeka kad postojeći svet konačno nestane, sveta koji navodno neće više biti isti, dizajnirane su prema modelima koji su već relativno dugo u opticaju„. Pored toga, podrobno ste se bavili i „virusom u pesmi„, odnosno reakcijom umetnika na ovu nevolju. Koje teme i koji aspekti u vezi sa koronom njih najviše interesuju?

Neki umetnici, među njima i razne vrste pesnika, od članova pesničkih udruženja do folkera i rokera, iskoristili su epidemiju kao priliku da pokažu da mogu da pomognu „struci“ i državi u borbi protiv epidemije. Neki su se potrudili da o takozvanim merama – pranje ruku, maske, izolacija, policijski čas – ispevaju pesmice, pa da tako te mere približe ljudima, ponekad i da ih zaslade kašičicom humora. Drugi su svoje pesme stavili u službu buđenja patriotskih osećanja i mobilizacije, potrebnih u ratu protiv „nevidljivog neprijatelja“. Tako smo dobili antivirusni pesnički pokret koji je ujedinio poete raznih žanrova, a sve njih stavio u službu jedinstva sa narodom i državom. Kao i u drugim slučajevima nacionalne mobilizacije, opravdane stvarnim ili izmišljenim opasnostima, bilo je i pesnika koji se nisu uklopili u ovo patriotsko pregnuće. To su oni koji su svedočili o frustracijama koje izaziva koliko bolest toliko i vlast koja tu bolest koristi da ljude ili plaši da će ih korona ubiti ili ohrabruje, poručujući da im ona ne može ništa, već kako joj se prohte i kako joj odgovara.

Danas imamo i to da zabrane i ograničenja, kako bismo sprečili širenje epidemije i sačuvali živote, ne dolaze samo spolja. Novo je to što se od nas traži ne samo da budemo poslušni, nego da ti zahtevni racionalni imperativi postanu naš unutrašnji kod: da naša volja postane to da se ne družimo, da se distanciramo, da ne putujemo, da želimo da ostanemo sami sa sobom, naprosto da budemo duboko koronobojažljivi. Koliko nam onda ostaje prostora za slobodu ili borbu za slobodu? Da li je i samo poimanje slobode ostalo isto?

To je važno pitanje. Ono se postavlja uvek kad se javi pojačana represija i kad se ona legitimiše nekim razlozima tipa „viša sila“. Ta viša sila je sada epidemija i njome se sada opravdava uskraćivanje slobode. Šta se od toga mora prihvatiti, a šta ne? Gde povući granicu između dobro odmerenih i racionalnih ograničenja slobode i onih restrikcija koje su preterane, suvišne, jer vlast nije odolela iskušenju da iskoristi epidemiju kako bi dodatno ograničila našu slobodu? To je pitanje o kome je razmišljao Markuze povodom represije nagona potrebne da bi se živelo u civilizaciji. On je uveo termin „nadrepresija“, da bi označio višak restrikcija koje se nameću nagonima, višak koji je potreban autoritarnoj politici, ali nije neophodan da bismo živeli u civilizaciji. Mislim da se taj njegov termin može zgodno upotrebiti i kad je reč o restrikcijama koje vlasti uvode da bi se obuzdala epidemija korone. Ima tu mnogo viška, mnogo „nadrepresije“. Ali u Srbiji se ta politika viška represije kombinuje sa njoj suprotnom politikom manjka nužnih i opravdanih ograničenja slobode. Dakle, smenjuju se dve vrste samovolje. Ljudi su prinuđeni da ostanu kod kuće, uvodi se policijski čas, zatim se „puštaju s lanca“, a onda im se motkom preti da se vrate kući. Dakle, ovde imamo posla i sa „podrepresijom“. Drugim rečima, odnosno rečima koje upotrebljava Latinka Perović kad opisuje istoriju modernog političkog života, ovde je reč o smenjivanju anarhije i autokratije. S tim što se obe javljaju i kombinuju istovremeno, u politici istog režima.

Posle jakih stega tokom vanrednog stanja, a još uvek sred epidemije koja ni izdaleka nije bila završena, kod nas su ipak održani izbori. Da li su u vreme bolesti to bili „bolesni“ izbori, jer šta danas u političkom i epidemiološkom smislu imamo kao njihov neposredan rezultat?

Šta će ovi izbori doneti, kako će se odvijati rad nove srpske skupštine, bez nekih njenih poslanika, da ne kažem glumaca, to ćemo tek videti. Kad je reč o odnosu Vučića i njegove ekipe prema koroni, jasno je da oni tretiraju koronu manje kao medicinski a više kao medijski problem. Kad im treba, puste je da besni u medijima, a kad im smeta – jer hoće da održe izbore – pretvore je u kratku vest u rubrici „Hronika“. Međutim, korona je pokazala da se njome ne može tako lako manipulisati, da ona ume da se oglasi grubo i nekontrolisano, da se pohvali brojem mrtvih i zaraženih, nezavisno od toga šta o njoj i njenom radu govore mediji i takozvana „struka“ u službi vlasti. Vlast nije uspela da je neutrališe i ućutka, kao što je to uradila sa opozicijom. A posledica njene neuspele političke i medijske manipulacije koronom je upravo u tome što je epidemija danas u Srbiji prestala da bude prioritetno medicinski problem koji traži borbu celog društva da se on reši, i postala pre svega politički problem, i dovela do novih podela. Ogolila je autokratsku i manipulativnu prirodu režima. Izazvala nepoverenje u institucije vlasti i kod onih koji su im verovali. Izgleda da sada vlast – to jest Vučić – ne zna šta da uradi da tu hemoragiju poverenja zaustavi. Zapretilo se narodu motkom, optuženi su opozicija i nezavisni mediji za unošenje razdora i izdaju. Ali to ovoga puta nije dalo zadovoljavajući rezultat. Narod okreće leđa vlastima, ne samo u Novom Pazaru. Okreću im leđa i studenti, koje je Vučić nameravao da iseli iz studentskih domova u Beogradu i da u te domove smesti zaražene virusom. Nije na njih poslao Nikolića juniora s motkom, nije ih optužio da se povode za medijima koje finansiraju neprijatelji Srbije, nego je odmah povukao tu odluku i preko ministra prosvete studentima poručio da je tobože reč o nesporazumu. Pokazalo se da i nabusiti i u sebe sigurni Vučić može da uvuče političke kandže i pomiluje studente. Ne bi se reklo da su time studenti „kupljeni“. Ostali su u svojim domovima, ali nisu zaigrali kolo kao njihovi preci iz šezdeset osme.

Smatrate li da opozicione stranke koje su učestvovale na izborima, a ostale ispod ionako sniženog cenzusa, imaju kapacitet da nastave dalje? I da li je odustajanje od bojkota u Šapcu, Paraćinu, Pokreta slobodnih građana, danas kada se podvuče crta, uistinu imalo smisla?

Ostalo je nejasno šta će posle izbora da rade stranke koje su ih bojkotovale. Nisu se ujedinile ni u bojkotu, a ne izgleda da su spremne da se ujedine i sad kad su izbori završeni. Kao da imaju višak pluralizma, višak političkih lidera, višak ideja, dok vladajuća stranka pati od manjka svega toga, svedena na jednog lidera i na jednu ideju, onu koju vođa izvoli da smisli. Ipak, možda su u pravu oni koji govore da vođi nije dovoljno da ga njegovi vole i slušaju i da njegove ideje bez pitanja i diskusije prihvataju. Navodno bi se on bolje i sigurnije osećao kad bi njegove ideje imale koga da pobeđuju, ako ne u borbi u njegovoj stranci – jer to sigurno ne bi voleo – nego u borbi sa idejama opozicije, sa njenim liderima, koji ga ne vole, ali ne mogu da ga pobede. To zadovoljstvo mu je najveći deo opozicije uskratio i tvrdi i posle izbora da je Vučićeva vlast nelegitimna. Ako je sve to tačno, onda je jedini za Vučića neželjeni ishod izbora to što nije imao koga da pobedi, sem dvojice političara koji su mislili da u svojim opštinama mogu da sačuvaju vlast i nekoliko nedoraslih protivnika koji su na izbore izašli više da bi napakostili većim strankama u opoziciji nego njemu, Vučiću. Kako je primetio moj prijatelj Erik Gordi, sociolog koji posebno proučava prilike u Srbiji, sada kad nema u parlamentu opoziciju, Vučić nema na koga da prebaci krivicu za svoje neuspehe. I moraće sam da snosi odgovornost za dalji tok pregovora sa Kosovom.

Napisali ste: „Samo u toku poslednja dva meseca (maj i jun 2020) u medije su stigle informacije o novim teškim sukobima između balkanskih nacionalnih identiteta. Saznali smo da su u toku nemilosrdni obračuni između srpskog i albanskog, albanskog i makedonskog, makedonskog i bugarskog, bošnjačkog i hrvatskog, srpskog i bošnjačkog, bugarskog i srpskog, srpskog i crnogorskog, hrvatskog i srpskog nacionalnog identiteta„. Zapravo, govorite o jačini i kontinuitetu balkanskih identitetskih obračuna, i bez obzira na epidemijsku pošast. Zašto nacionalni identitet na ovim prostorima pokazuje tako veliku žilavost i nagon za opstankom?

U ime odbrane i zaštite takozvanog nacionalnog identiteta kao navodno neosporne i nepolitičke vrednosti vođeni su ovde ratovi devedesetih. Sloboda za koju su se tada svi borili bila je pre svega sloboda navodno u Jugoslaviji i u komunizmu zarobljenih i zakržljalih nacionalnih identiteta. I danas se uspesi u tom ratu cene prema tome koliko je ko tog identiteta sačuvao ili zadobio i ko se više žrtvovao u borbi za njega. Druge političke vrednosti demokratskog poretka, kao što su od politike nezavisne zakonodavna, izvršna i sudska vlast, zaštita ljudskih prava i sloboda medija bile su i ostale sekundarne, zapravo nevažne. Zar nije u redu – pitaće neko – da svaka nacija brine o svom identitetu zasnovanom na njenoj specifičnoj kulturnoj tradiciji? Tu postoje bar dva problema – odgovaram na to pitanje. Najpre, kao što znamo, kultura se samo na silu može držati u okvirima nacije, kao što nije mogla da bude klasna, ni rasna, ne može i neće da bude ni nacionalna. Drugo, u političkoj praksi takozvani nacionalni identitet se pojavljuje samo kao nešto što neprijatelji ugrožavaju, samo u kontekstu panike i poziva na uzbunu. Ljubav prema „svom na svome“ rađa se samo u formi mržnje prema neprijatelju. Ne bismo znali za njega da ga neprijatelji ne ugrožavaju. Bez njih on ne postoji. Kao što je lepo rekao Amin Maluf, autor knjige Ubilački identiteti, sama reč „identitet“ je „lažni prijatelj“. To Malufovo upozorenje je bilo jedan od razloga da se i ja tog lažnog prijatelja oslobodim, da se s njim rastanem, što sam uradio već u naslovu moje knjige Rastanak s identitetom. Ako već morate da pominjete tu reč – preporučio sam čitaocima te knjige – onda gledajte da to bude na distanci, da je stavite pod znake navoda.

Korona ne samo da nije pobedila nacionalne obračune nego je postala i njihovo sredstvo. Svakoga dana s vrha vlasti možemo čuti rezultate takmičenja u epidemiološkim podacima recimo sa Hrvatskom ili Crnom Gorom, po kojima, naravno, sve ide u našu korist. Da li je na vidiku neki novi „rat„, rat podataka, i u koje svrhe i kome takvi „obračuni“ služe?

U pravu ste, kod nas, u našem regionu, korona je dočekana kao novi povod za međusobne obračune. Kad je reč o Srbiji, korona je poslednjih nedelja – izlivajući se iz medijskog korita kojom je vlast tražila da ona teče – odlučno demantovala i propagandne priče o tome da se Srbija bori protiv epidemije efikasnije nego države u susedstvu i da će se ona ekonomski brže oporaviti od njih. Ko će u to poverovati kad čak ni vlast ne može da sakrije razmere novog talasa epidemije. Još se relativno efikasno manipuliše podacima o pomoći koja u Srbiju u borbi protiv korone dolazi iz inostranstva. Mada velika, ako ne i najveća pomoć dolazi iz EU i drugih zapadnih zemalja, to se u režimskim medijima skoro i ne pominje, kao da je reč o mitu koji siromašna Srbija mora da uzme, ali bi radije da o tome ne govori. Ali kad pomoć stigne iz Kine i Rusije, to je povod da se peva o bratskoj ljubavi i podršci.

Ako bi korona zaista imala neku višu svrhu, filozofsku ili političku, šta bi mi sa ovih prostora od nje najpre trebalo da naučimo?

Ja sam vam neka vrsta antropologa. Sve što kao takav umem da uradim kad je reč o politici i ideologiji, sastoji se u tome da analiziram primere političkog teksta, pre svega onog koji se pravi da je izvan politike, i da pokušam da objasnim kako svaki od njih funkcioniše, kako je i od čega napravljen, ko ga je proizveo i kome namenio. Nije mnogo, a možda i nije najvažnije od svega što se u tumačenju politike i ideologije može ponuditi. Ali, nadam se da i to može nekome da pomogne da razume politiku, na primer da shvati da je ona najpre i najradije tamo gde se misli da je nema, u kulturi, crkvi, sportu i nauci.

Što se nauke tiče, epidemija korone je pokazala da su medicina i zdravstvo u Srbiji u rukama politike. Razočarani smo i uplašeni kad smo videli da ni takozvana struka nije politički virgo intacta. To je ono što sada imamo prilike da naučimo i da to prihvatimo kao korisnu posledicu, da ne kažem svrhu, ove epidemije. Ali kako se to u našem slučaju konkretno dogodilo, prikrivalo, zataškavalo, otkrilo, biće dobra tema za neku antropološku studiju. Kolege, šta čekate?