Ulice Srbije su poslednjih osam meseci pune građana: studenata, policajaca, penzionera, radnika i ponekog političara. Hodaju, ponekad i trče, svakog dana učine više od 10.000 koraka dnevno, što ima, dokazano je, pozitivan uticaj na kardiovaskularno zdravlje.
Vremenski uslovi nisu uvek pogodni za ovakve vežbe pogotovo u poslednja dva meseca kada slojevito odevanje ne pomaže kao u zimskom periodu. Svi smo izloženi riziku od sunčanice i toplotnog udara pri temperaturi koja ovih dana na asfaltu dostiže preko 40 stepeni Celzijusa, a pogotovo naši sugrađani sa druge strane barikada, policajci u pancirima, sa šlemovima, maskama navučenim preko lica i pod punom opremom za razbijanje demonstracija, ali i oni u letnjoj uniformi. Bez mogućnosti da se rashlade, odmore, popiju vodu ili skinu deo opreme, izloženi su riziku od dehidracije, toplotne iscrpljenosti, pa i toplotnog udara – stanja koje može dovesti do gubitka svesti, oštećenja organa, pa i smrti.
Zato se postavlja pitanje – da li su za ove rizike obezbeđeni protokoli zaštite? Da li se koriste rashladni prsluci, senzori, taktičke rotacije snaga na terenu? Da li postoji zdravstveni nadzor policajaca na ulici? Da li od vlasti izvikana, a urušena Država vodi brigu o organima reda i mira na stručan način ili je i ovde zdravlje stvar lične izdržljivosti i snalažljivosti kao i za sve ostale građane?
O policiji se ovih dana govori isključivo kao o sredstvu sile. Ili ih kritikuju zato što tuku ili brane zato što “samo rade svoj posao”. U oba slučaja retko se govori o zdravlju ljudi u uniformi i to ne samo fizičkom, već i mentalnom i društvenom. O ovome svi ćute iako ti ljudi, kada posle posla odu svojim porodicama, komšiluku, zajednici u kojoj žive, ostaju sa posledicama koje uniforma ne može da spreči i izleči.
FIZIČKA ISCRPLJENOST – AKUTNA OPASNOST I HRONIČNI STRES
Medicinski gledano, telo pod uslovima i opremom u kojima policija ovih dana radi ulazi u stanje temperaturne neravnoteže. Pun sastav opreme – pancir, štitnici, šlem, štit – možda štiti od kamena ili flaše, ali istovremeno i izoluje od sopstvenog znoja i prirodnog hlađenja. Telo ne može da diše. Znoj ne isparava. Unutrašnja temperatura raste. Srce počinje da radi brže. Svest se muti i noge klecaju. Kada temperatura tela pređe kritičnu tačku i mozak počne da otkazuje, nastupa toplotni udar. Ljudi gube svest, kolabiraju, ulaze u komu. Ovakvo stanje može ostaviti trajne posledice po bubrege, mozak, srce, a nekada izaziva i smrt. To se već dešavalo u vojsci, u vatrogasnim jedinicama, u policiji širom sveta.
Po onome što je vidljivo, oprema za razbijanje demonstracija srpske policije – panciri sa minimalnom ventilacijom, integrisani štitnici za kolena i laktove, kacige sa štitnicima za lice – liče na uobičajenu opremu istočno-evropskih proizvođača. Na evropskom i svetskom tržištu postoji visoko tehnološka oprema za jedinice koje se izlažu ovakvim uslovima kao što su hlađeni prsluci sa ugrađenim sistemom za rehidraciju od materijala koji propuštaju znoj, senzori za praćenje telesne temperature koji su povezani sa sistemima automatizovanih signala za zamenu ljudstva na ulici. Nije poznato da li ovo policija u Srbiji upotrebljava ili je u skladištu zajedno sa LRAD opremom.
Kada se na posledice vrućine dodaju i hronične fizičke posledice: bolovi u leđima, povrede zglobova, iritacija kože i gubitak osećaja u rukama i nogama od štitova i pancira, stalni umor, imamo veliki broj državnih službenika u Srbiji koji su izloženi ozbiljnom i kumulativnom fizičkom trošenju. Srbija je ratifikovala Konvenciju 155 Međunarodne organizacije rada (ILO) te je Vlada Republike Srbije u obavezi da obezbedi zaštitu radnika, uključujući policiju, od rizika po zdravlje na radnom mestu.
Sva je prilika da su naši policajci ostavljeni bez zaštite, prevencije i podrške i, kao i ostali građani, samo su potrošna sredstva za održavanje vlasti.
PSIHOLOŠKI PRITISAK – TIŠINA POSLE PIŠTALJKI I VUVUZELA
Policijski posao je emocionalno zahtevniji nego što se to spolja vidi. Policajci su poslednjih meseci izloženi vici, agresiji, neizvesnosti i masi protiv koje istovremeno moraju da deluju.
Intervencije protiv građana, pogotovo kada su mirni i nenaoružani (studenti, profesori, lekari, penzioneri, majke i deca), mogu ostaviti psihološke posledice koje nisu lako vidljive. Moguće je da se javi moralni konflikt koji se manifestuje kroz osećaj unutrašnje nelagode. U stručnoj literaturi ovo se naziva moralna povreda – situacija kada pojedinac deluje protiv sopstvenog osećaja ispravnosti. Sramota, krivica, emotivno otupljivanje, anksioznost, depresija i suicidalne ideje su već viđene posledice kod policajaca angažovanih u ovakvim “postupanjima” u svetu.
Opet se nameće isto pitanje: imaju li policajci pristup psihološkoj podršci? Da li ih neko pita kako su nakon što “završe posao”? Ili se ranjivost tumači kao slabost koja se mora prećutati?
DRUŠTVENA IZOLACIJA – IZMEĐU DVE STRANE
Policajci iza vizira i sa navučenim fantomkama skrivaju se od građana, prepoznavanja ali i od vlastite savesti i odgovornosti. Maska i uniforma bez imena nosi snažnu simboliku, skriva se lice, ali se briše i ličnost. Oni nisu na ulici i radnom mestu kao građani već kao sredstvo, bez karaktera, rade kako im se kaže. Ali nisu samo policajci lično i profesionalno neemancipovani, kao što smo mogli videti prilikom posete predsednika Republike i ministra zdravlja intenzivnoj nezi u društvu dvadesetak novinara i lekara, načelnika odelenja koji ih je pustio da uđu.
U ovakvom okruženju, policajac se lako otuđuje. Građani, komšije, zajednica u kojoj živi doživljavaju ga kao produženu ruku političke moći, a vlast koja je nosilac te moći ne pruža mu osećaj pripadnosti niti podršku. Povlačenje, problemi u porodici, nemogućnost da se o poslu govori otvoreno nije više samo pitanje mentalnog zdravlja već društvene isključenosti koja vodi u trajnu marginalizaciju kroz unutrašnju i spoljašnju distancu. Policajac nigde više ne pripada.
MEDICINA RADA
U svim ovim rizicima po policijske službenike – fizičkim, psihičkim i socijalnim – pitamo se gde je uloga lekara medicine rada? To su stručnjaci koji bi trebalo da procenjuju rizike na terenu, predlažu zaštitne mere, upozoravaju kada uslovi postaju nebezbedni i prate dugoročno zdravlje zaposlenih. Njihova uloga nije samo birokratska. Oni bi morali da budu nezavisni profesionalci koji štite radnog čoveka – čak i kada ga sistem ne vidi. Da li su lekari rada uključeni u operativno planiranje? Da li ih iko sluša? Ako nisu – šta to govori o tome koliko ozbiljno država shvata zdravlje svojih službenika?
Briga o zdravlju policajaca ne znači ignorisanje njihove odgovornosti. Naprotiv, ona nas tera da postavimo pitanje kakva je država koja koristi ljude kao štit, a ne pita kako su kada štit padne. Ako ne znamo pod kojim uslovima policajci rade, ako ne proveravamo da li dobijaju medicinsku, psihološku i društvenu podršku, ako se ne pitamo ko ih štiti dok oni “štite red”, onda ni red koji se time brani nije održiv. Niti je zdrav. Niti je pravedan.
