Prvo, da li je u Srbiji iznova moguća autoritarna vladavina?
Drugo, da li je Srbija iznova u stanju da pokuša silom da nametne rešenja za neprevaziđene etnopolitičke sukobe na području bivše Jugoslavije?
Treće, kako bi nove napetosti ili čak sukobi na jugoistoku Evrope, u čijem bi središtu bila Srbija, mogli da se odraze na zajedničku spoljnu i odbrambenu politiku Evropske unije?
Četvreto, kako će dalji tok krize na jugoistoku Evrope, posebno rešavanje međunarodno-pravnog položaja Kosova, uticati na narušene prekoatlantske odnose?
PITANjE AUTORITARNOSTI: Sumnje u postojanost demokratskog preobražaja u Srbiji i strepnja od povratka autoritarne vladavine podstaknute su pre svega porastom broja glasača Srpske radikalne stranke (SRS) na skupštinskim izborima. Iako SRS nije neposredno ovladao polugama vlasti, njegovi predstavnici u skupštinskim telima, uključujući odbore koji se bave policijom i vojskom, imaju uticaja na donošenje političkih odluka, sve do usvajanja zakona, pa i najvišeg zakona – novog ustava Srbije.
Uz to, nacionalistički populizam dolazi do izražaja ne samo u agitaciji SRS-a već i u stavovima partijama vladajuće koalicije, sa izuzetkom G17 plus. Nagoveštaji izmena zakona o haškom tribunalu u smislu otežavanja ili obustavljanja saradnje sa tom ustanovom Ujedinjenih nacija i druge naznake povratka na pozicije iz prošlosti, ukazuju na mogućnost da se pod zakonskom ljušturom ustoliči politika koja će podsticati nove sukobe na unutrašnoj sceni, kvariti dalju normalizaciju odnosa sa susednim državama i sužavati političku komunikaciju prema Evropskoj uniji i Zapadu u celini. Demokratski preobražaj Srbije biće izložen teškom iskušenju na predstojećim predsedničkim izborima: pobeda predstavnika SRS-a otvorila bi put nastojanju da se obnovi autoritarna vladavina i trenutno bi Srbiju iznova izopštila iz međunarodne zajednice.
Uz to, vidljiva su nastojanja novih bogataša u Srbiji, proisteklih iz bivšeg režima, da oponašaju ruske i druge istočnoevropske „oligarhe“ u pogledu težnje za ostvarivanjem neposrednog političkog uticaja, od kontrole nad sredstvima informisanja, pa sve do sticanja moći da ruše i postavljaju vlade. Istovremeno ima nagoveštaja da se obnavljaju strukture organizovanog kriminala. Jednom rečju, slabe pokazatelji da se politički život u Srbiji prilagođava prevlađujućem modelu političkog delovanja u državama Evropske unije.
ETNOTERITORIJALNI PROBLEM: Vođ SRS-a spominjao je u više navrata tokom predizborne kampanje primenu nasilja u odnosima sa susednim državama. Partije vladajućeg saveza izbegle su osudu takvih i sličnih provokacija – kao što je predstavljanje publikacija na teritoriji Srbije osoba osumnjičenih za najteže ratne zločine u Bosni i Hercegovini. Takvo držanje podstiče podozorenje Zapada da bi u slučaju novog zaoštravanja u Bosni ili na Kosovu vlast u Srbiji mogla ako ne da neposredno podrži pristalice nasilja, onda bar da izbegne da suzbije njihovo delovanje.
„Direktne akcije“ kao što su demonstracije „čuvara mosta“ u Kosovskoj Mitrovici su, po pravilu, deo sukoba niskog intenziteta koji lako mogu da se usmere u terorističke napade i sudare većih razmera i sa međunarodnim mirovnim snagama. Mogućnost takvog zaoštravanja brine Evropsku uniju, koja u sve većoj meri preuzima očuvanje bezbednosti na onim područjima bivše Jugoslavije na kojima etnoteritorijalni sukobi nisu rešeni.
Ovo je godina u kojoj će se SAD delimično vojno povući iz Bosne i Hercegovine (nije izvesna sudbina baze na aerodromu u Tuzli), a Evropska unija preuzeti vojno-policijski nadzor u toj državi, posle Makedonije, a pre Kosova. Na osnovu „ovlašćenja“ od strane SAD, Evropska unija prerasta u vodećeg činioca bezbednosti na području bivše Jugoslavije. Njene stratege brine u kojoj meri će nova vlast u Srbiji biti spremna da sarađuje sa Evropskom unijom ukoliko se prodube razlike u interesima, recimo oko daljeg rešavanja međunarodno-pravnog položaja Kosova.
SRBIJA I EVROPSKA BEZBEDNOST: Ako je uspostavljanje Kantovog „večitog mira“ suština zamisli o Evropskoj uniji, onda ona mora da se dokaže sposobnom da mir ostvari, pre svega na sopstvenom području – a „Zapadni Balkan“ to jeste. Znači, da zameni „američki mir“ (pax americana) uspostavljen intervencijama SAD u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1995, kao i ratu protiv SRJ 1999, „evropskim mirom“.
Pri tome jugoistok Evrope više nije predvorje Evropske unije. S proleća, kada bude primljeno deset novih zemalja-članica, Bosna i Hercegovina, Srbija i Crna gora s Kosovom, i Makedonija, postaju „mekani trbuh“ Evropske unije. Istovremeno sve je izvesnije da će tokom narednih desetak godina Turska takođe postati član zapadnoevropske integracije. Jačanjem svoje uloge na „zapadnom Balkanu“ Evropska unija stavlja na probu svoju zajedničku spoljnu i odbrambenu politiku. Ne u Avganistanu ili u Iraku, već u trouglu između Beograda, Skoplja i Sarajeva, Evropska unija mora da dokaže da nije samo savez za ekonomsku saradnju, već ravnopravan činilac koji oči u oči sa SAD oblikuje međunarodne odnose.
Međutim, Evropska unija je zakazala početkom devedesetih godina, kada je pokušala da preobrazi etnoteritorijalne sukobe u bivšoj Jugoslaviji u novi regionalni poredak. Šef nemačke diplomatije Joška Fišer nedavno je podsetio da je tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji „isplivala na površinu evropska prošlost: Berlin i Beč protiv Pariza i Londona“. Bilo je, kako je naveo, iznova neophodno da se umeša Amerika.
Nove napetosti na području bivše Jugoslavije ugrozile bi nastojanje Evropske unije da se dokaže kao merodavan činilac bezbednosti na kontinentu i u svetskim razmerama. Ukoliko bi se pokazalo, kao 1991. u SFRJ, da „Evropljani“ nisu u stanju da obuzdaju lokalne političke igrače, na scenu bi neminovno nastupile SAD kao presuđujuća sila. Iznova bi se iskazala zavisnost Evropske unije od SAD, što znači i manja vrednost u odnosu na „preostalu supersilu“.
Svesna slabosti svoje zajedničke spoljne i odbrambene politike, koja bi mogla dodatno da bude narušena ukoliko bi se zaoštrili nerešeni etnoteritorijalni sukobi na delovima bivše Jugoslavije, Evropska unija oseća podozrenje prema novoj vladi u Beogradu. Nije izvesno do koje mere će Srbija biti spremna na saradnju sa Evropskom unijom, naročito ako 2005. zaista počne utvrđivanje novog međunarodno-pravnog položaja Kosova. Novi neuspeh Evropske unije u oblasti spoljne politike ugrozio bi celinu projekta „proširivanja“ i „produbljivanja“ zapadnoevropske integracije.
KOSOVSKO PITANjE: Krhki mir na području Kosova i južne Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije može da ugrozi nastojanja sa obe strane Atlantika da se poprave narušeni međusobni odnosi. Fišer je to nazvao „rekonstrukcijom Zapada u XXI veku“ ukazujući na dalekosežniju nameru Evropske unije da uspostavi ravnopravan odnos sa Vašingtonom. „Albansko pitanje“, kako se svojevremeno izrazio šef nemačke diplomatije, može da se ispostavi kao jedna od posebno velikih prepreka toj „rekonstrukciji“. Evropska unija zasniva svoje postojanje na vladavini prava i samim tim je sklona konzervativnom pristupu kada su u pitanju bitne promene u međunarodnim odnosima – a nezavisnost Kosova i objedinjavanja područja pretežno naseljenih Albancima svakako bi promenili red veličina u Evropi.Vašington je, međutim, kao nesputana svetska sila, iskazao spremnost ka „revolucionarnim rešenjima“ ne hajući mnogo za Ujedinjene nacije i druge međunarodne ustanove i pravo. To u novije vreme pokazuju napad na SR Jugoslaviju 1999, ulazak u Avganistan i rat protiv Iraka prošle godine.
U SAD postoji znatno veća podrška otcepljenju Kosova nego u zemljama Evropske unije. Albanska politička elita iskazala se tokom proteklih godina kao najverniji američki saveznik u jugoistočnoj Evropi. U tesnoj vezi s tim je snažan stav u prilog albanskim zahtevima uticajnih krugova u američkom parlamentu, u političkom mnjenju i na drugim mestima gde se dugoročno oblikuje spoljna politika. Jača i veća albanska država, bila bi svakako pouzdan američki saveznik, koristan „mlađi partner“ Vašingtona kada nastupe naredni izazovi za međunarodnu bezbednost u Sredozemlju i u crnomorskom regionu.
Već sada postoji područje – od Drača na zapadu do Skoplja na istoku, od Kosovske Mitrovice na severu do Grčke na jugu – nastanjeno maltene isključivo Albancima. Ta zona pretočiće se neminovno u novi entitet, uprkos mnogim državnim granicama koje ga trenutno presecaju. U kratkom vremenu postaće to najmnogoljudnija monoetnička zajednica u jugoistočnoj Evropi, posle Rumunije, okružena oštećenim susedima i zavisna od američke blagonaklonosti i pomoći Evropske unije.
ODANOST I ZAŠTITA: Teško je poverovati u alternativni scenario: da će Evropska unija smoći snage da ponudi svim područjima bivše Jugoslavije punopravno članstvo, ili bar poseban vid pripadnosti u prelaznom razdoblju, ukoliko se odreknu prekrajanja granica i ostvarivanja „prava naroda na samoopredeljenje“. U ovom trenutku je veliki raskorak između političkih ambicija Evropske uniju u jugoistočnoj Evropi i njene spremnosti da uloži novac, znanje i političku volju da se ubrza rešavanje „albanskog“, „srpskog“ i drugih pitanja na tom području kroz „utapanje“ u nadnacionalnu evropsku državu.
Samim tim ima više izgleda da će se nastaviti etnoteritorijalni sukobi u kojima će učesnici, kao tokom proteklih petnaestak godina, tražiti zaštitu preostale supersile u zamenu za odanost. Najbolje izglede da stekne podršku za ostvarenje svojih „nacionalnih“ ciljeva u ovom trenutku imaju albanski političari, sa obe strane Prokletija. Može se, recimo, nagađati da bi SAD naredne godine, posle predsedničkih izbora, podržale nezavisnost Kosova, bez obzira na stav Ujedinjenih nacija. Uprkos svemu, teško je zamisliti da bi Rusija i Kina u Savetu bezbednosti mogle da glasaju za otcepljenje Kosova, zbog svojih unutrašnjih muka, recimo sa Čečenijom ili Tibetom. Evropska unija bila bi onda u prilici da bira između „revolucionarnog“ pristupa SAD ili daljeg „konzervativnog“ traženja rešenja uz poštovanje međunarodnog prava – i ponovnim nesuglasicama kako unutar zajedničke spoljne i odbrambene politike EU-a tako i sa Vašingtonom. „Rekonstrukcija Zapada“ iznova bi zapela.
IZGLEDI: U ovom trenutku Evropska unija i njene vodeće članice prema Srbiji imaju sledeće načelne interese:
Da se ne ponovi Miloševićev „amok“ koji je ugrozio jedinstvo Evropske unije, opteretio približavanje Rusije Zapadu i poremetio prekoatlantske odnose;
Da Srbija bude „uvezana“ mrežom političkih, ekonomskih i kulturnih spona u regionalno povezivanje, evropsko objedinjavanje i prekoatlantske vojno-političke strukture;
Da Srbija dugoročno ne bude izvor problema u jugoistočnoj Evropi, već bitan činilac njihovog rešavanja u okviru zajedničke spoljne i bezbednosne politike Evropske unije i u sklopu prekoatlantske saradnje.
Novi premijer Srbije istakao je važnost članstva u Evropskoj uniji kao „nešto bez čega se ne može“. Pred Vojislavom Koštunicom i njegovim saveznicima u vladi je zadatak prepun iskušenja da prevaziđu podozrenje koje je u novije vreme iznova naraslo prema Srbiji. Ukoliko Srbija bude sebe sve više prilagođavala zapadnoevropskom idejnom, političkom i kulturnom obrascu, to će više biti u stanju da dobije podršku Evropske unije. Premijer je u pravu kada kaže da se bez te podrške ne može – to je pre svega slučaj kada se radi o ostvarivanju gorućih interesa Srbije kao što su ubrzani ekonomski razvoj, jačanje demokratskih ustanova i vladavine prava, očuvanje teritorijalne celovitosti i utvrđivanje državnosti.
