U delovima javnosti dosta se govorilo o javnoj nabavci čije će blagodeti osetiti dobar deo Beograđana: reč je o nabavci vaučera “za sportsku opremu”, na kojoj je insistirao gradonačelnik Aleksandar Šapić, i po kojoj će svako predškolsko i školsko dete, kao i svi zaposleni u beogradskim predškolskim ustanovama i školama, dobiti po 6000 dinara da pazare “sportsku opremu” u prodavnicama firme Sport Vision.
Ovu istu nabavku Šapić je organizovao i prošle godine na nivou opštine kojoj je tada predsedavao, Novog Beograda. Tada, prošle jeseni, niko se nije javio na opštinsku javnu nabavku, pa je onda opština krenula u pregovarački postupak, šaljući pozive samo pojedinim odabranim firmama: javila se samo jedna, Sport Vision.
Šta znači kada se u javnoj nabavci ne javi nijedna firma? Znači da naručilac nije dobro postavio uslove, odnosno da firme nisu mogle da ih ispune. U onoj teoriji sa početka, to bi značilo da će naručilac dobro da ispita tržište, promeni uslove i obezbedi najširu moguću konkurenciju kako bi javni novac i korisnici tog novca dobili najbolju moguću uslugu, odnosno dobra.
I NOVI BEOGRAD I BEOGRAD
No, to ovde nije bio slučaj: Šapić je sredinom 2022. izabran za gradonačelnika Beograda, te je sada Grad – koji ima desetak puta više stanovnika od Novog Beograda – raspisao 10 puta vredniju javnu nabavku, sa vrlo sličnim zahtevima kakve je onomad postavila opština.
Epilog je poznat i isti je kao i prošle godine: nabavku od oko 1,8 milijardi dinara dobila je firma Sport Vision. Prema zvaničnim podacima, ova firma je tokom 2021. godine imala poslovne prihode od 123 miliona evra i neto dobit od skoro 18 miliona evra. Vlasnik Sport Vision-a je Borislav Stanojlović.
Naravno, pitanjima zašto svi dobijaju vaučere a ne samo deca siromašnih roditelja, zašto dobijaju samo u Beogradu a ne širom Srbije, zašto je bila neophodna baš sportska oprema a ne nešto drugo – vlast se nije bavila.
Osim (ne)opravdanosti ove javne nabavke, slabo ko se bavio i njenom ispravnošću: firma Unibuild je u novembru 2022. podnela zahtev za zaštitu prava ponuđača u vezi sa nabavkom vaučera, koji je Republička komisija za zaštitu prava odbila 22. novembra.
Iz nekog razloga ova dokumentacija još uvek nije javna, tj. nije objavljena na sajtu Komisije, ali je “Vreme” došlo do nje i upitalo Nemanju Nenadića, programskog direktora organizacije Transparentnost Srbija – šta sve nije u redu sa ovakvom nabavkom.
“Iako je odluka gradske uprave – Sekretarijata za socijalnu zaštitu Beograda – za nabavku vaučera za kupovinu sportske opreme prošla kontrolu Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, a posao je dodeljen firmi Sport Vision, reč je o trošenju javnih resursa koje je sporno iz mnogo razloga, uključujući zakonske i ekonomske, pa i elementarnu logiku”, kaže Nenadić za “Vreme”.
ŠTA JE OVDE SPORNO?
Najpre, kaže Nenadić, zakonski je sporno što se vaučeri ne dodeljuju zaposlenima u vrtićima i školama, već je to moguće dodeljivati samo porodicama sa decom. Potom, Beograd može zakonski da deli pomoć za roditelje i decu ako ima sredstva za to, međutim, Beograd već godinama više puta godišnje dobija pomoć od države Srbije, odnosno novac iz tekuće rezerve republičkog budžeta; zbog “smanjenog obima prihoda budžeta lokalne vlasti”, septembarskim rebalansom gradskog budžeta “uplanirana” je pomoć od republike veća od tri milijarde dinara.
“Imajući sve ovo u vidu, legitimna je sumnja da Grad Beograd nije imao valjanog osnova da planira nove troškove u budžetu, a da potom traži pomoć zbog umanjenih prihoda i neplaniranih okolnosti (što se dogodilo u decembru 2022. kada je Beogradu uplaćeno 180 miliona dinara)”, kaže Nenadić. On se pita i zašto se u ovoj situaciji nije primenilo rešenje koje je imalo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija onomad kad je delilo vaučere za turistička putovanja po Srbiji.
Podsetimo, tada su građani (ne svi, nego sa određenim nivoom prihoda) mogli da biraju kod koga će da potroše te vaučere. Sada, u slučaju Beograda, građani će moći da potroše vaučere samo u radnjama Sport Vision-a i drugim sestrinskim prodavnicama.
“Javne nabavke se u principu sprovode onda kada naručilac zna šta želi da kupi i traži načine da do toga dođe na najpovoljniji način. Tako nabavlja robe, usluge ili radove. U ovom slučaju je ta zdravorazumska logika zaobiđena tako što je proglašeno da Grad Beograd, u stvari, ne nabavlja sportsku opremu i garderobu koja će u krajnjoj liniji biti plaćena iz budžeta, već da su dobra koja se nabavljaju vaučeri”, kaže Nenadić napominjući da kupovina vaučera, formalno zaodenuta u ugovor o nabavci dobara, u ekonomskom smislu predstavlja socijalnu pomoć, uz skrivene elemente subvencije za prodavce sportske opreme.
“Zbog toga je trebalo da se podeli kao socijalna pomoć. Kada Grad isplaćuje dečje dodatke ili naknade za novorođenčad, on ne sprovodi javnu nabavku vaučera za hranu za bebe, pelene ili dečju odeću, već roditeljima koji ispunjavaju uslove daje novac da sami kupe ono što im je najpotrebnije i tamo gde im je najpotrebnije. To je isto moglo da se uradi i kod dodele ovih vaučera. Dodatno, ovde se može postaviti i pitanje zbog čega je Grad uopšte rešio da subvencioniše upravo nabavku sportske opreme a ne nešto drugo za čim roditelji i nastavnici osećaju potrebu, odnosno da li je takvoj odluci prethodilo neko istraživanje među roditeljima predškolaca i đaka, vaspitačima i nastavnicima”, navodi programski direktor Transparentnosti Srbija.
OTKUD ODEĆA, OBUĆA I IGRAČKE?
Šta je dalje sporno? Gradska odluka kojom se kreće u celu ovu stvar odnosila se na vaučere za kupovinu sportske opreme. Međutim, u opisu nabavke piše nešto drugo: da “predmetna javna nabavka obuhvata nabavku dobra – poklon vaučere za kupovinu odeće i obuće, rekvizita za sport, rekreaciju i zabavu”.
“Neko bi pomislio da je reč samo o sportskoj odeći i obući, ali dodatni opis u ‘tehničkoj specifikaciji’ rešava sve dileme – zimska i letnja odeća (jakne, pantalone, duksevi, majice, trenerke, šorcevi i sva druga odeća). Isto tako stoji za obuću (cipele, patike, papuče i sva druga obuća), a pored toga se pojavila odnekud i ‘školska oprema’ zajedno sa opremom za sport, rekreaciju i zabavu, pa su navedeni: rančevi, torbe, društvene igre, igračke i druga srodna dobra. Povrh svega, ‘vaučeri se mogu koristiti za kupovinu kompletnog asortimana u maloprodajnim objektima Dobavljača’. U tom trenutku je postalo vidljivo da je Odluka o kupovini sportske opreme poslužila samo kao osnov da se opravda budžetski trošak, te da nije reč ni o kakvom ciljanom ulaganju u sportske aktivnosti dece i vaspitača, već o načinu da gradski novac dođe do odabranog poslovnog partnera koji može da je ponudi”, analizira dalje Nenadić.
Uzgred, ovde valja podsetiti i da je Beogradski sekretarijat za sport i omladinu u septembru poništio javni konkurs za posebne programe u oblasti sporta od 1. oktobra do 31. decembra, i to “zbog neophodnih ušteda u budžetu grada za predstojeću zimu”.
Nenadić navodi i da su postavljeni uslovi bitno suzili moguću konkurenciju u ovoj nabavci – nije u potpunosti poznato koliko – ali da je činjenica da je u postavljenim pitanjima na Portalu javnih nabavki “izražena sumnja da je nabavka ovako definisana da bi se pogodovalo firmi Sport Vision”. “Činjenica da je upravo ta firma dostavila jedinu ispravnu ponudu, u svakoj normalnoj zemlji bi bila signal da se ispita koliko je firmi uopšte moglo samostalno da konkuriše za dobijanje ovog posla”, kaže Nenadić.
Nadalje, Grad Beograd je naročito vrednovao popust koji će firma koja pobedi na javnoj nabavci dati građanima. Međutim, i tu Nenadić ne vidi logiku.
“Primera radi, uzmimo da u firmi A određena trenerka košta 6000 dinara, u firmi B 5000, a u firmi C 4000. Da je u pitanju prava javna nabavka i da se nabavlja tačno određena roba, posao bi očigledno dobila firma C. Nabavka vaučera, kod koje se vrednuje visina popusta, za verovatnu posledicu ima to da će posao dobiti firma koja istu robu u startu prodaje značajno skuplje od konkurencije zato što ima više prostora za spuštanje cene. U konkretnom pojednostavljenom primeru, firma A bi mogla da ponudi popust od 33,3 odsto, firma B 20 odsto, a firma C nikakav, i da pritom sve tri računaju da će trenerke prodati za istu cenu – 4000 dinara. Iako bi robu naplatili jednako, firma A bi dobila na tenderu za vaučer 70 poena, a firma C ni jedan”, objašnjava Nenadić.
Još je gore što firma koja je dobila posao nije ni na koji način obavezana da nakon potpisivanja ugovora ne podigne cene – u njenom je interesu da ih i podigne.
“Proizvođači se razlikuju po kvalitetu i cenama, a neki brendovi su manje cenjeni od ostalih. Ipak, tender za vaučere ne pravi među njima nikakvu razliku, tako da se jednako vrednuje brend koji je zastupljen sa jednim predmetom (npr. neka vrsta igračke), kao i proizvođač koji je zastupljen sa 30 vrsta sportskih patika, 20 vrsta majica i 10 vrsta trenerki.
Isto tako, vrednost jednog brenda je bila na tenderu jednaka i za prodavca koji od te poznate marke ima samo jednu vrstu ženskih partika u broju 42, ljubičaste, i za prodavca koji ima čitavu paletu boja, brojeva i modela te iste firme. Kao što Grad Beograd nije tražio garanciju da se cene neće menjati tokom trajanja ugovora, tako nije tražena garancija ni u pogledu toga da će svi navedeni brendovi biti prisutni na rafovima prodavnica sve vreme realizacije vaučera. Iluzorno je pominjati da nikakvih garancija nema ni u pogledu zastupljenosti različitih veličina odeće i obuće”, zaključuje Nenadić.
