Početak pravog dijaloga

Da Ameriku nisu napali sopstveni avioni vođeni rukom terorista, većina urednika nedeljnih listova najverovatnije bi do zadnjeg časa razmišljala da li da na naslovne strane ovonedeljnih izdanja stavi fotografiju razdraganih košarkaša koji slave novu zlatnu medalju, ili onu na kojoj predsednici SRJ i Crne Gore, Vojislav Koštunica i Milo Đukanović, s ozbiljnim izrazom lica razgovaraju o sudbini savezne države. Ako se uzme da razgovora između zvaničnika iz Beograda i Podgorice poslednjih godina ima maltene manje nego zlatnih medalja koje donose košarkaši, briga oko naslovne strane mogla je da bude poprilična.

FLEKSIBILNE PLATFORME: Neposredno pre ovog susreta Koštunice i Đukanovića u Podgorici je održan i sastanak Vrhovnog saveta odbrane, a mnogi su se uoči ovog skupa interesovali i za fotografije generala Nebojše Pavkovića i predsednika Srbije Milana Milutinovića. Još ranije se govorilo kako bi Pavković posle ovog sastanka mogao da najzad pođe u penziju, ali čak i da je tako nešto bilo planirano za prošli utorak (a izgleda nije), teško da bi se iko (čak i u DOS-u) odlučio da smenjuje načelnika Generalštaba u danu kada se na Pentagon obrušavju „kamikaze“. Što se Milutinovića tiče, on je u Crnu Goru po prvi put došao od kako su svojevremeno tamošnji vlastodršci obećali da će poslati u Hag svakoga sa liste Karle del Ponte samo ako kroči na njihovu teritoriju. Sednica VSO-a završila se na kraju bez spektakularnih odluka i uz saopštenje da se više nego do sada mora brinuti o bezbednosti državnih granica. O transformaciji VJ i eventualnom pristupanju Partnerstvu za mir razgovaraće se pošto se definitivno utvrdi šta su granice države i kako se ona zove.

Stoga prava i najveća vest iz Podgorice glasi da su se Koštunica i Đukanović zaista sreli i da su jedan drugome civilizovano saopštili ono što su i ranije znali – da odnosi Srbije i Crne Gore nisu dobri i da ih je potrebno unaprediti na demokratski način, dijalogom. Pred novinarima u vili „Gorica“ Đukanović je ponovio da se zalaže za urušavanje savezne države i pravljenje dve nezavisne, dok je Koštunica ponovo branio tu državu od njenih tvoraca i insistirao na podupiranju federacije koja bi se držala makar i na dizginama od konca (tzv. federacija sa minimumom funkcija). Pravi razgovori, dakle, tek slede, a koliko će biti ozbiljni videće se pre svega po reakcijama onih koji su do sada obično obaveštavali javnost da su slične inicijative samo „ćorav posao i odlaganje susreta sa onim što je neminovno“. Đukanovićevo savetničko okruženje je i uoči ovog susreta tvrdilo da je održavanje sednice Vrhovnog saveta odbrane (treći put od kako je Vojislav Koštunica postao predsednik SRJ) „najobičnija farsa“, odnosno kako za zvaničnu Podgoricu savezna država odavno ne postoji. Za početak, kao novi ton, moglo bi se uzeti i to što potencijalni pregovarači sa crnogorske strane ističu kako bi u budućim razgovorima obavezno trebalo da učestvuje i predsednik SRJ, kome je ranije takvo pravo često osporavano, i što obe strane tvrde kako njihova pozicija izražena u platformama o preuređenju savezne države nije nikakvo „sveto pismo“.

PRAGMATIČNA „UDICA„: Iako se u samoj Crnoj Gori na prvi pogled nikome previše ne žuri da broji jesu li tamo, što se savezne države tiče, i dalje pata-karte (izgleda da se to vidi i odoka), u Podgorici bi polako moglo da počne i postavljanje kulisa za nešto određeniju političku igru. Od izbora održanih u aprilu ove godine pa do danas, u Crnoj Gori je svako već pregovarao sa svakim o svemu i svačemu, i verovatno izračunao sve moguće kombinacije koje iz toga proizlaze. Dve vodeće političke grupacije (DPS i SNP) uglavnom su iscrple i svele na razumnu meru mogućnosti za nova taktiziranja, a uverile su se u međuvremenu i da su i njihovi resursi u biračkom telu gotovo iscrpljeni. Obe grupacije danas su prilično načisto i oko toga koliko mogu da kalkulišu sa sporovima u DOS-u i pritiskaju to bolno mesto srpske politike. U priličnoj meri iskristalisao se i (javni) stav međunarodne zajednice koji glasi – demokratska Crna Gora u demokratskoj Jugoslaviji. O tom stavu međunarodne zajednice moglo bi se indirektno suditi i na osnovu prilično proređenih izlazaka u svet predsednika Crne Gore, koji je ranije često putovao i bio rado viđen gost u mnogim svetskim prestonicama. Agencija AFP javlja ovih dana da će francuski predsednik Žak Širak prilikom predstojeće posete Beogradu razgovarati sa Đukanovićem i navodno mu predočiti svoj (i evropski) stav o potrebi opstanka federacije sa minimumom funkcija.

Za početak, Milo Đukanović se sprema za partijski kongres na kome će njegova stranka iz svog programa izbaciti sve natruhe nekadašnje privrženosti Jugoslaviji i zameniti ih opredeljenjem za suverenu i nezavisnu Crnu Goru. Na prvi pogled, takav stav liči na zatiranje bilo kakvog dijaloga o sudbini savezne države pre nego što dijalog i počne. Kao izuzetno pragmatičan političar, Đukanović, međutim, ne baca samo jednu udicu već ostavlja za sobom čitav „parangal“ i iščekuje da vidi kako na sve to „trza“ pre svega SNP. U krajnjem slučaju, najkasnije do marta iduće godine sledi referendum o državno-pravnom statusu Crne Gore. Do tada postoji mogućnost da u Srbiji porastu tenzije i nespremnost da se čeka toliko dugo, posle čega bi Đukanoviću bilo lakše da se osamostali. Postoji, naravno, izlaz i u suprotnom smeru. U tom slučaju opstanak u saveznoj državi mogao bi se pravdati potrebom da se Crna Gora najzad stabilizuje iznutra i da se lakše i brže uđe u razne regionalne i evropske integracije.

Dan pre Koštunice i Đukanovića, u Podgorici su se sreli predsednici fudbalskih saveza Crne Gore i Srbije, Dejan Savićević i Nebojša Leković, i lako dogovorili o svemu, pogotovo o novim izborima u fudbalskoj organizaciji. Zagovornici teze o opstanku savezne države vide u tome dobar znak. Zagovornici teze o samostalnoj Crnoj Gori tvrde da je reč o dogovoru unutar propale firme.